Jovanović: Interpol istražuje organizovanu pedofiliju unutar SPC

Po nalogu tužilaštva iz jedne druge zemlje, u saradnji sa Interpolom, započeta je međunarodna istraga o ubistvu djeteta u manastiru SPC, kao i o organizovanoj pedofiliji unutar crkvene hijerarhije. I ta istraga dolazi – u Crnu Goru, u Srbiju, u svaki kutak gdje su se zločini čuvali pod tepihom. I doći će i pitanja. Neprijatna. Teška. I više neće biti dovoljno reći „to su napadi na crkvu“. Ovo nisu napadi. Ovo su dokazi o djeci koja su silovana i ubijena dok su vjerovala da su pod zaštitom Boga.

I na tim pitanjima padaju sve maske - otkriva u intervjuu za Pobjedu generalni sekretar Saveza kršćana Hrvatske, Bojan Jovanović, bivši sveštenik SPC koji je široj javnosti postao poznat po svjedočenju o pedofiliji, seksualnom i svakom drugom nasilju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tvrdi da godinama unazad upozorava da iza mantija i svetih simbola djeluju pojedinci koji su sistematski zlostavljali djecu, a da su crkvene, bezbjednosne i političke strukture činile sve kako bi te zločine zataškale.

POBJEDA: Već nekoliko godina predano radite na objelodanjivanju ovih teških krivičnih djela. Uz podršku NVO Montenegro International ste objavili knjigu „Ispovest kako smo ubili Boga“. Knjiga je stravično svjedočanstvo o seksualnim nepočinstvima visokih crkvenih velikodostojnika SPC, čije su žrtve, uglavnom djeca i tinejdžeri. Država Srbija, ali i Crna Gora i dalje ćute. Kako ovo objašnjavate?

JOVANOVIĆ: To ćutanje je sramota. To nije politička neutralnost – to je aktivno prikrivanje zločina. Godinama unazad upozoravamo da iza mantija i svetih simbola deluju pojedinci koji su sistematski zlostavljali decu, a da su crkvene, bezbednosne i političke strukture činile sve kako bi te zločine zataškale. I umesto da zaštite žrtve – zaštitili su zlostavljače.

Knjiga „Ispovest kako smo ubili Boga“, nastala uz podršku organizacije Montenegro International, nije fikcija, niti senzacionalizam. To je svedočenje žrtava. Svedočenje dece kojoj je uništen život. Svedočenje o sveštenicima koji su, umesto da budu duhovni vodiči, postali predatori – zaštićeni autoritetom, moći i ćutanjem.

Ćutanje države Srbije nije iznenađenje – to je nastavak dugogodišnje prakse. Ali zabrinjava i ćutanje Crne Gore, koja je, uprkos znanju o tim slučajevima, ostala pasivna. Postavlja se pitanje: kome ove države duguju lojalnost – građanima, zakonu i istini, ili institucijama koje su izgubile svaki moralni kompas?

Svako ko ćuti, svako ko premešta zlostavljače iz parohije u parohiju, svako ko se izgovara da „nema dokaza“ dok ignoriše ispovesti žrtava – saučesnik je.

Ovo nije versko pitanje. Ovo je pitanje osnovne ljudskosti. Pitanje: da li ćemo, kao društvo, stati na stranu dece ili na stranu zveri koje su ih uništile?

Dok SPC uporno pokušava da se predstavi kao čuvar tradicije i morala, u njenom srcu obitava tišina nad zločinom. A država koja to zna i ne reaguje – više nije država prava, već saučesnik u nepravdi.

Nećemo stati. Nećemo ćutati. Jer borba protiv zlostavljanja dece nije pitanje „imena i ugleda crkve“, već pitanje časti jednog naroda. I ako crkva, i ako država, i ako društvo ne znaju da zaštite dete – onda Bog nije ubijen u knjizi. Onda smo ga mi sami ubili – u stvarnosti.

POBJEDA: Prema Vašim tvrdnjama, dokumentacija dokazuje da je i aktuelni mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Mićović učestvovao u prikrivanju pedofilije, kao i njegov prethodnik, pokojni Amfilohije Radović. Kako komentarišete takve optužbe i ćutanje državnih institucija?

JOVANOVIĆ: Ne samo da ih komentarišem – ja ih potvrđujem. Ne na osnovu ličnog utiska ili ideološke borbe, već na osnovu dokumentovanih činjenica, uključujući i unutrašnju dokumentaciju same SPC. Pokojni mitropolit Amfilohije Radović i tadašnji vladika budimljansko-nikšićki, danas mitropolit Joanikije Mićović, godinama su prikrivali zlostavljače u mantijama, svesno štiteći sveštenike i monahe optužene za seksualna nedela nad decom. Iza tih zidova manastira, gde su deca tražila utehu, mir i spas, dešavali su se zločini koji paraju dušu svakom razumnom čoveku.

Ne tvrdim to ja – to su rekli crkveni dosijei. Tu su izjave preživelih. Tu su ispovesti koje nijedna institucija nije smela da ignoriše. A najgore od svega – SPC je išla toliko daleko da je fabrikovala lažnu tvrdnju da su zvaničnici crkve razgovarali sa porodicom silovanog i ubijenog bogoslova Milića Blažanovića. Istina? Niko iz SPC nikada nije otišao da pogleda tu porodicu u oči. Niko nije pitao za oproštaj. Niko nije ni pokušao da čuje njihovu bol.

POBJEDA: Zar to nije dovoljan razlog za zvaničnu istragu?

JOVANOVIĆ: I više od toga – o ovome sam lično dopisom obavestio predsednika Crne Gore, obavestivši ga da sam, preko ovlašćenog predstavnika, učestvovao na Samitu u Rimu, UN u Ženevi i Hagu (27. septembar – 6. oktobar 2023), koji je organizovala američka NVO ECAGLOBAL, uz učešće više od 25 organizacija sa svih kontinenata. Tema je bila jasna: pravda za preživele žrtve seksualnog nasilja u verskim institucijama. A znate li šta sam dobio kao odgovor? Ništa. Ćutanje.

To je taj muk institucija koje nemaju hrabrosti da se suoče sa sopstvenom senkom. A dok oni ćute, mi nećemo stati. Srpska pravoslavna crkva je, nažalost, postala institucija koja je od duhovnog vođstva prešla na sistematsku zloupotrebu vere u političke i kriminalne svrhe. Od organizovane pedofilije, preko sakrivanja ratnih zločinaca, do širenja verske i nacionalne mržnje. I sve to, pod krinkom svetosti.

Upravo zbog toga, uputio sam molbu da dobijem adresu na koju možemo zvanično dostaviti ovjereni Exposé, izrađen u saradnji sa građanima Crne Gore, kako bi bio zvanično zaveden. Jer ako već ne postoji politička volja da se zaštite deca – neka ostane trag. Neka ostane dokument koji će neko, jednog dana, kada bude imao savesti i hrabrosti, pročitati.

Mi nećemo ćutati. Jer kada država ćuti pred zlostavljanjem dece – onda građani moraju da viču. I to ćemo i dalje činiti.

POBJEDA: Na osnovu vašeg materijala Specijalno tužilaštvo Crne Gore formiralo je predmet. Dali ste iskaz u Beogradu, ali dokumenti su nestali iz tužilaštva. Kako to objašnjavate i šta se sada dešava?

JOVANOVIĆ: Da, tačno je. Na osnovu mog materijala, Specijalno tužilaštvo Crne Gore je zvanično otvorilo predmet koji se tiče najtežih krivičnih dela: seksualnog zlostavljanja dece i ubistva unutar verske institucije. Po zamolnici crnogorskog tužilaštva, dao sam detaljan iskaz u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu – preko tri sata, pred zamenikom tužioca. Snimano je i audio i video – znači, postoji konkretan dokaz da sam zvanično predao dokumentaciju. I šta se onda dešava? Nestanak. Krađa. Ućutkavanje.

Dokumenti koji su predati – nisu stigli u Crnu Goru. Neko ih je, vrlo svesno i smišljeno, uklonio iz Tužilaštva u Beogradu. Neko je odlučio da zaštiti zločince, a ne žrtve. Da spali trag, da produži tišinu.

I tu dolazimo do suštine problema: nije SPC ta koja sve radi sama – to je sinhronizovana mreža moći, politike i tužilačko-policijskih struktura koje tapšu sveštenike po ramenu i šapuću: „Ne brini, ništa ti neće biti.“ Ali hoće. Jer istina uvek pronađe put.

Kada je tužiteljka iz Crne Gore lično došla u Srbiju, predao sam joj deo dokumentacije – pod jakim pritiscima, uz otvorene opstrukcije. I danas, iskreno, više i nije ključno šta se dešava u Beogradu, ali i u Podgorici, jer su karte već bačene na sto. Zašto? Jer je po nalogu tužilaštva iz jedne druge zemlje, u saradnji sa Interpolom, započeta međunarodna istraga o ubistvu deteta u manastiru SPC, kao i o organizovanoj pedofiliji unutar crkvene hijerarhije. I ta istraga dolazi – u Crnu Goru, u Srbiju, u svaki kutak gde su se zločini čuvali pod tepihom. I doći će i pitanja. Neprijatna. Teška. I više neće biti dovoljno reći „to su napadi na crkvu“. Ovo nisu napadi. Ovo su dokazi o deci koja su silovana i ubijena dok su verovala da su pod zaštitom Boga. I na tim pitanjima padaju sve maske. Neka znaju – ova borba više nije lokalna. Nije ni samo pravna. Ovo je borba protiv zla koje je nosilo krst dok je činilo najmonstruoznije moguće zločine. Zato neka se ne zavaravaju – ni mantija, ni politička zaštita, ni ćutanje neće ih zauvek sakriti od istine. A pogotovo – ne od pravde.

POBJEDA: Pomenuli ste da se priprema globalni registar osoba povezanih sa slučajevima pedofilije i seksualnog zlostavljanja u vjerskim organizacijama pravoslavne orijentacije. Možete li nam reći konkretno o čemu se radi?

JOVANOVIĆ: Da, reč je o ozbiljnom, međunarodnom i dugoročnom projektu koji prevazilazi sve dosadašnje pokušaje razotkrivanja zlostavljanja u crkvenim strukturama. Poziv za učešće sam prošle godine dobio iz Sjedinjenih Američkih Država, od više uglednih organizacija za ljudska prava i zaštitu dece. Cilj: formiranje međunarodnog registra pedofilije i seksualnog zlostavljanja u pravoslavnim verskim zajednicama – u mom slučaju, sa posebnim fokusom na Srpsku pravoslavnu crkvu.

Brojevi koje imamo su porazni. Još gore – oni su tek vrh ledenog brega. Prijavljuje se svega oko 5% slučajeva. Dakle, govorimo o stravičnoj tišini koja traje decenijama, iza koje stoji moćna organizacija sa dubokim vezama u politici, bezbednosnim službama i institucijama.

Prema dosad prikupljenim podacima, Srpska pravoslavna crkva se nalazi na drugom mestu u svetu po broju prijavljenih slučajeva seksualnog zlostavljanja dece, odmah iza Ruske pravoslavne crkve – sa udelom od 21,3% svih analiziranih prijava.

To nije sramota samo SPC. To je zločin protiv čitavog društva.

A da ne bude zabune: seksualno zlostavljanje dece nije greh – to je KRIVIČNO DELO. I to teško. I domaće zakonodavstvo i međunarodni pravni akti – Konvencija o pravima deteta (UN), Lanzarote konvencija Saveta Evrope, rezolucije UN – obavezuju države da identifikuju, procesuiraju i osude ne samo zlostavljače, već i sve one koji su ih štitili. A u SPC – mnogi su ih štitili.

📌 Oni koji su ćutali, prikrivali, premeštali sveštenike zlostavljače – saučesnici su.

📌 Oni koji su uništavali dokaze i pretili žrtvama – kriminalci su.

📌 Oni koji su danas na vrhu SPC i i dalje šire mantru „napada na crkvu“ – saučesnici su u organizovanom zločinu.

Zato ovaj registar nije samo dokument. On je udarac u samo srce jednog sistema tišine, laži i straha.

Registar će imati višestruku funkciju: 🔹 Za pravosuđe i policiju: da više niko ne može reći „nismo znali“ ili „nema dokaza“. Imenski deo, delimično javan, obezbeđuje da zločini ne mogu biti zataškani.🔹 Za žrtve i terapeute: da se konačno imenuju odgovorni. Da se prekine začarani krug ćutanja. Da se obnovi makar delić poverenja u pravdu. 🔹 Za društvo: da se raskrinka mit o nepogrešivoj svetosti institucije koja je decenijama uništavala decu. Da se jasno kaže – Bog nema nikakve veze sa zverima koje nose mantiju. 🔹 Za međunarodne mehanizme: da se stvori pritisak na državne organe, posebno u Srbiji, koji i dalje odbijaju da postupe po zakonu.

U drugoj fazi, registar će sadržati detaljnu šemu odgovornosti, sa imenima i funkcijama odgovornih – od sveštenstva do političkog vrha Srbije. Jer prikrivanje pedofilije je krivično delo, i nema tog patrijarha, vladike, političara ili tužioca koji će moći da kaže da „nije znao“. Pozivanje na Boga neće im pomoći. Mantija ih neće zaštititi. I neka im bude jasno – nećemo stati dok i poslednji zlostavljač, kao i svi njegovi zaštitnici, ne završe pred sudom. Jer ako država neće da zaštiti decu – mi hoćemo. I nećemo tražiti dozvolu da to učinimo.

Očekujemo od Evrope da ne ćuti

POBJEDA: Ubrzo ćete govoriti u Evropskom parlamentu. Očekujete li podršku Brisela u Vašoj borbi za pravednije društvo i crkvu, s obzirom na to da tu podršku u Srbiji nemate?

JOVANOVIĆ: Kao generalni sekretar Saveza kršćana Hrvatske već sam imao sastanke sa predstavnicima Evropskog parlamenta u Hrvatskoj, a uskoro očekujemo i formalni prijem u samom sedištu EU parlamenta u Briselu. Tamo ćemo detaljno izložiti sadržaj Ekspozea i predstaviti sve relevantne podatke koji ukazuju na ozbiljna kršenja ljudskih prava i sistemsku zaštitu počinilaca seksualnog zlostavljanja – konkretno i u okviru Srpske pravoslavne crkve.

Ovaj trenutak vidimo kao ključnu prekretnicu – ne samo za borbu protiv nekažnjenosti, već i za uspostavljanje univerzalnog standarda odgovornosti. Očekujemo od Evropske unije ne samo deklarativnu podršku, već konkretne predloge, institucionalne reakcije i jasan politički pritisak na vlasti Republike Srbije da se izjasne: zašto se godinama unazad štite pojedinci unutar SPC koji su osumnjičeni za pedofiliju i seksualno zlostavljanje dece?

Jer ćutanje institucija – bilo verskih, bilo državnih – u ovom slučaju nije neutralnost. To je saučesništvo.

Ako Srbija zaista teži evropskim vrednostima, onda mora da odgovori: da li smatra da je zaštita verskog autoriteta važnija od zaštite deteta? Da li državne institucije priznaju odgovornost za zataškavanje zločina? Gde su javne istrage, gde su smene, gde su presude?