Njegova siledžijska svetost

U Srbiji je najzad došlo do ozbiljnije pobune protiv autokratske, kriminalne vlasti režima Aleksandra Vučića, pa patrijarh Porfirije koristi svaku priliku da dolije malo vode na plamen studentskog bunta. Božićna poslanica pokazala se kao još jedna zgodna prilika za nečasnu rabotu koju patrijarh vodi pod lažnom firmom “pomirenja zavađene braće”. Tako to izgleda u Porfirijevoj glavi, svi smo mi braća, i opljačkani i pljačkaši, i ubice i ubijeni, a njegov posao je da nas pomiri. Za račun ubica i pljačkaša.

U tom falš pomirenju patrijarh nije preterano vešt, već na prvi pogled vidi se da je reč o pukoj propagandi u službi naprednjačkog režima. Patrijarh ne govori sa pozicije duhovnog vođe, Hristovog namesnika na zemlji, već nastupa kao lakej predsednika Srbije.

Orden za huškanje

U Božićnoj poslanici Porfirije se oštro usprotivio dehumanizaciji drugih, uvredama, difamacijama i sličnim postupcima koji već decenijama čine osnovni sadržaj javnog govora u ovoj zemlji: “Ne zaboravimo da mnoštvo nesreća, sukoba i ratova započinju dehumanizacijom bližnjeg, potiranjem ljudskosti drugog ljudskog bića. Zato je od presudne važnosti da svi, koliko nas ima, prestanemo da koristimo rečnik u kome se drugi prvo naziva strancem, zatim protivnikom, onda neprijateljem i, na samom kraju, neljudskim bićem. Setimo se kobnih posledica takvih postupaka u istoriji ljudskog roda, koji su, na žalost, mnogobrojni!”

Naivni čitalac bi pomislio kako je patrijarh udario na urednike tabloida, na silne širitelje mržnje, opadače i verbalne snajperiste koji sve one koji nisu lojalni Vučiću provlače kroz “toplog zeca”, vređaju, opanjkavaju, zasipaju lažima, uvredama i podmetačinama. Nažalost, to je čista iluzija. Patrijarhove reči bi imale nekog smisla kad bi se odnosile na Milorada Vučelića, Željka Mitrovića, Dragana J. Vučićevića i slične trovače javnog prostora.

Međutim, u stvarnom životu, van Božićne poslanice, patrijarh ovakve štetočine nagrađuje, hvali, kuje u zvezde. Dovoljno je podsetiti se da je pre nešto više od tri godine taj isti patrijarh Porfirije dodelio Orden svetog Save Miloradu Vučeliću, Miloševićevom Gebelsu, šefu ratnohuškačke propagande, danas raspoređenom na slično radno mesto u okviru Vučićevog režima.

Dodeljujući orden Vučeli, Porfirije je ispevao čitavu odu laureatu, proglasivši njegov medijski rad za „crkveno delo“, sa dodatnim pohvalama ratnom huškaču: „Svako je pozvan da bude sveštenik na mestu na kome se nalazi u smislu da to mesto na koje ga je Bog postavio bude mesto bogosluženja, da bude, kao što smo u tim emisijama govorili, deo carskog sveštenstva“.

Šampioni dehumanizacije

“Večernje novosti” koje su danas pod Vučelićevom palicom, svakog božjeg dana bave se “dehumanizacijom bližnjeg, potiranjem ljudskosti drugog ljudskog bića”. Vučelićevi takozvani novinari objavljuju laži o studentima, crtaju im mete na čelu, objavljuju njihove lične podatke, pa čak i pasoše, izmišljaju međunarodne zavere protiv naprednjačkog režima, lažno optužuju studente da su hrvatski špijuni... Ukratko, bave se najodvratnijom propagandom za račun gazde Vučića i njegovih pobočnika, među kojima je i nesrećni patrijarh još nesrećnije Srpske pravoslavne crkve.

Uzalud su Porfirijeve prividno uzorne reči protiv dehumanizacije bližnjih, njegova dela govore suprotno, on upravo šampione dehumanizacije uzdiže, pohvaljuje i nagrađuje, čak ih proglašava za deo carskog sveštenstva. Kome su onda upućene Porfirijeve reči iz Božićne poslanice, ako već nisu poslate na jedinu pravu adresu?

Jasno kao dan: studentima, pobunjenim građanima, prosvetarima, poljoprivrednicima, časnim intelektualcima, opozicionim političarima i pristalicama. Na prvi pogled, patrijarh govori protiv jezive, sramotne propagandne mašinerije Aleksandra Vučića, a zapravo udara na svakog ko se usudi da kritikuje vladajući kriminalni režim.

Lažno pomirenje

“Braćo i sestre, gde god da živimo, premošćujmo međusobne jazove, slušajmo jedni druge, uvažavajmo stavove i mišljenja jedni drugih, pogotovu kada su drugačija od naših! Odustanimo od agresije i nasilja kao načina rešavanja problemâ i nesuglasicâ!”, zavapio je patrijarh iz ponora, pri kraju Božićne poslanice. Dobro, sve je to lepo, ali zašto Porfirije ne uputi te reči direktno svojim naprednjačkim pajtašima kojima su agresija, nasilje i mržnja prema svakom drugačijem mišljenju hleb nasušni.

Patrijarh svesno manipuliše, stvarajući predstavu o nekakve dve zaraćene strane koje se služe istim nasilnim sredstvima, a onda on zauzme poziciju posrednika koji poziva na pomirenje. Prema Porfirijevim rečima, ispada da su i naprednjački funkcioneri koji gaze studente kolima i pregaženi studenti – pristalice agresije i nasilja. Nasilan je napredni batinaš koji bije, ali i onaj koji dobija batine.

Patrijarh se u poslednje vreme neprestano poziva na svetog Savu koji je mirio zavađenu braću, kao na primer koji treba danas da sledimo. Pomirite se, zagrlite i oprostite jedni drugima, poručuje Porfirije vernom narodu i njegovim tlačiteljima. Dakle, narod treba da oprosti vlastodršcima što su ga opljačkali i ojadili, što su uništili državu, što su pobili onolike ljude na Železničkoj stanici u Novom Sadu, a vlastodršci će narodu oprostiti što se zbog toga buni, studentima što prave blokade, i eto pomirenja. Ništa od bratskog zagrljaja, kako lepo reče teolog Blagoje Pantelić: “Krvave su im ruke, pa ne bih da mi isflekaju jaknu”.

Progon nepodobnih

Šta studenti misle o porukama njegove svetosti pokazali su pismom koje su uputili patrijarhu, ali ne Porfiriju, već – Pavlu. To je odgovor na pismo podrške koje je patrijarh Pavle uputio studentima u decembru 1996, tokom velikih demonstracija koje su se svakodnevno održavale u Beogradu i drugim gradovima, zbog krađe izbora. Današnji studenti su odgovorili nekadašnjem patrijarhu, kad već sadašnji ne zavređuje obraćanje. Ovako vele studenti: „Podrška Srpske pravoslavne crkve pokazuje da u crkvi i dalje postoji osećaj za evanđelske i ljudske, životne, vrednosti. Vaša molitva Bogu da nam pomogne u borbi za interes pravde i spasenje slobode i ugleda naroda, kao i za njegovu budućnost, daje nam vetar u leđa da u borbi istrajemo i pobedimo“. Vaistinu ubitačno.

Komičan je patrijarhov poziv da premošćujemo međusobne jazove, slušamo jedni druge, uvažavamo stavove i mišljenja jedni drugih, pogotovu kada su drugačija od naših. I licemeran, i podao, i pokvaren, i toliko providan da izgleda glupavo. Jer ništa od navedenog ne postoji tamo gde patrijarh Porfirije ima vlast, u samoj crkvi. Umesto dijaloga, uvažavanja drugačijeg mišljenja, poštovanja druge ličnosti, pomirenja, slušanja – na delu su sušte suprotnosti: gaženje ličnosti, jednoumlje, nepoštovanje drugačijeg mišljenja, nasilje prema svakom ko se usudi da pomisli nešto što ne odobravaju patrijarh i vodeći episkopi.

Bilo je dovoljno da Vukašin Milićević objavi par razumnih tekstova o pričešćivanju jednom kašičicom tokom epidemije, da se usprotivi Sinodu koji nije hteo da prihvati izbor dekana i prodekana na Bogoslovskom fakultetu i da kritikuje spregu države i crkve, pa da zbog toga prvo ostane bez svešteničke službe, a potom i bez profesorskog mesta. Istu sudbinu doživelo je još nekoliko malo slobodoumnijih teologa. Sa Bogoslovskog fakulteta oterani su dr Maksim Vasiljević, dr Marko Vilotić, dr Rodoljub Kubat, dr Dragomir Sando i dr Andrej Jeftić. Većini je zajedničko da su 2017. godine potpisali “Stav” u kojem su se pobunili protiv peticije koja je zahtevala izbacivanje Darvinove teorije evolucije iz nastavnih programa. Među potpisnicima su bili Vasiljević, Vilotić, Jeftić i Milićević.

U službi režima

Rodoljub Kubat je na Naučno-nastavnom veću predložio da se Bogoslovski fakultet i kolegijum izjasne povodom optužbi na račun Veroljuba Vukašinovića i vikarnog episkopa Stefana Šarića. Profesora ovog fakulteta Veroljuba Vukašinovića nekoliko studentkinja optužilo je za silovanje, a Stefana Šarića sumnjiče da je organizovao kidnapovanje jednog studenta. To je bio sasvim dovoljan razlog da Kubat popije otkaz. Koga briga da li je bilo silovanja i kidnapovanja, važno je sačuvati moćnike i ugušiti kritičke glasove u crkvi.

Šta bi sa premošćivanjem jazova, uvažavanjem drugačijih stavova, poštovanjem drugačijeg mišljenja, slušanjem drugih kad su u pitanju Milićević, Kubat, Vasiljević, Vilotić, Sando i Jeftić? Gde nestade patrijarhova želja za dijalogom, razmenom mišljenja i pomirenjem? Kad se zaista pojave drugačija mišljenja, patrijarh i ostali čelnici crkve odmah zaborave na te odurne demokratske tekovine, pa pribegnu onome što najbolje znaju – cenzuri, progonu, ugrožavanju egzistencije, maltretmanu, zlostavljanju, nasilju i gušenju svega drugog i drugačijeg, pogotovo ako je istinski humano, čestito, pošteno, razumno i hrišćansko.

Uzaludni su svi pokušaji patrijarha Porfirija da manipuliše i pravi maglu, svakom razumnom odavno je jasno da je on puki sluga režima Aleksandra Vučića. Patrijarhov bog ne stoluje na nebesima, već na Andrićevom vencu, u predsedničkom kabinetu. Porfirije i većina vladika otvoreno su odabrali stranu, stavljajući se u službu režima koji tlači, pljačka i ubija njihov verni narod. Takvo svrstavanje nije učinjeno samo iz koristoljublja, radi se i o izboru po srodnosti. Crkveni vrh i naprednjački režim spaja isti duh neslobode, jednoumlja, nasilja, agresije, progona i netrpeljivosti. Što bi rekao narod u koji se i jedni i drugi zaklinju: Našla krpa zakrpu.