Postaje li Srbija - Bjelorusija?

Da li se Srbija ubrzano pretvara u novu Belorusiju, kako se u poslednje vreme osnovano pitaju mnogi?

Učestala hapšenja i pritvaranja opozicionih aktivista, posebno posle velikog skupa u Beogradu, 15. marta, redovno su na ivici legitimiteta. Pritvori se produžuju sa pravno sumnjivom argumentacijom, a mnogim pritvorenima uskraćuju se osnovna ljudska prava. Možda i najpoznatiji slučaj hapšenja zbog navodnog planiranja državnog udara rezultirao je produženjem pritvora na treći mesec, iako je jedini "dokaz" kojim pravosuđe raspolaže - pravno neprihvatljiv, jer snimanje razgovora nije obavljeno po zakonu. U međuvremenu je novosadska profesorka stupila i u štrajk glađu i žeđu, prebačena u zatvorsku bolnicu, ali njeni advokat i porodica još ne mogu da je posete.

Sa druge strane, uprkos dokazima dovoljnim bar za "osnovanu sumnju", hapšenja ljudi bliskih vladajućoj stranci redovno izostaju. Pretnje i napadi pripadnika vladajuće stranke i propalica obučenih u crno i pod kapuljačama na neistomišljenike - studente i opozicionare - se često uopšte ne sankcionišu, a ako i dođe do sankcije, presude su na granici ili ispod zakonskog minimuma. Kada je pritisak javnosti toliko jak da hapšenje ipak ne može da se zaobiđe, uhapšeni se vrlo brzo nađe na slobodi, sa objašnjenjima uvredljivim i za razum i za pravnu struku. Kao što je objašnjenje za devojku koja je pod punim gasom automobilom povredila studentkinju na Novom Beogradu, a za koju je rečeno da je to učinila iz prepasti. Čak su i uhapšeni za tragediju u Novom Sadu, koja je i bila povod za polugodišnje proteste, na slobodi, a oni kojima je bila potrebna bolnica iz pritvora su preseljeni u Institut u Sremskoj Kamenici, a ne u zatvorsku bolnicu.

Fizički napadi ne prestaju. Najnoviji ataci privatnih obezbeđenja su rezultirali povređivanjem dve odbornice u Kraljevu, dok je u okolini Kosjerića član SNS - predsednik jedne mesne zajednice - povredio snimatelja televizije N1. 

Posle optužbi za "obojenu revoluciju", predsednik Vučić je pojačao huškačku retoriku, i sada preti studentima da će "odgovarati za sve teške zločine koje su izvršili", iako nema nikakvog zločina niti dokaza da su nekakvu zločini bar planirani. No, baš zahvaljujući takvoj zapaljivoj retorici, podele u narodu su došle do granice nepomirljivosti i same ivice otvorenog sukoba. Toliko je sve otišlo daleko, da su se uoči skupa vladajuće stranke u Nišu, nasred auto-puta, za grla pohvatali ljudi iz kabineta predsednika države (u pozadini snimka čuju se vulgarnosti iz grla Suzane Vasiljević, savetnice za medije) i policijskog obezbeđenja predsednika Vlade Đura Macuta. Što će reći, iz istog "tabora".

Primera za sve ovo je i previše, svakodnevni su, ali je i ovo sasvim dovoljno da odgovarajuće ilustruje problem.

No, da li je to dovoljno za uverenje da se Srbija ubrzano pretvara u Belorusiju? Nesumnjivo postoje određene sličnosti, ali su i razlike u stepenu represije i međunarodnom kontekstu značajne. Da pogledamo prvo gde se mogu naći sličnosti.

U Belorusiji, Aleksandar Lukašenko neprikosnoveno vlada od 1994. godine, centralizujući moć i eliminišući opoziciju. Praktično sva opozicija je u inostranstvu, sem one koja je u kazamatima. U Srbiji, Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka dominiraju političkom scenom od 2012. godine, a suštinski ideja na kojoj počiva njegova vladavina traje od 1988. i više puta je skupo koštala i Srbiju i region. Iako Srbija ima formalno demokratske institucije, one su oslabljene i često svedene samo na puko izvršenje najčešće nezakonitih odluka vrha vlasti, a vlast koncentrisana u rukama predsednika i njegovih saradnika, uz svakodnevno kršenje ustavnih nadležnosti.

U Belorusiji su protesti 2020. godine izazvani spornim izborima doveli do masovnih hapšenja (više 19.000 ljudi) i mučenja demonstranata u pritvoru. U Srbiji, protesti još od kovida 2020. i masovnih zločina u školi "Ribnikar" i okolini Mladenovca 2023. godine, a posebno ovi 2024–2025. posle rušenja nadstrešnice u Novom Sadu, suočeni su s policijskom represijom, uključujući upotrebu suzavca, batinjanja i hapšenja. Vlast koristi metode slične beloruskim, poput hapšenja političkih protivnika pod optužbama za "verbalni delikt" ili pokušaje "obojene revolucije".

Belorusija ima strogu medijsku cenzuru, s gotovo apsolutnom kontrolom države nad medijima: sve šta objavljuje drugačiju sliku zemlje od Lukašenkove, nalazi se u inostranstvu. U Srbiji, iako postoje nezavisni mediji, većina javnih glasila je pod uticajem vlasti, što potvrđuju izveštaji međunarodnih i domaćih strukovnih organizacija. Osim vlasničke i finansijske netransparentnosti - zahvaljujući čemu su "mediji" direktno vezani za režim, pomoći države lojalnim "medijima" uz istovremeno gušenje onih drugih, izveštaji ukazuju na napade i pritiske na novinare i SLAPP tužbe ljudi bliskih režimu.

Najzad, već smo pomenuli pravosudnu pristrasnost. U obe zemlje postoje optužbe za selektivnu primenu pravde. U Belorusiji se politički protivnici rutinski hapse i osuđuju, dok se, kako rekosmo, u Srbiji ljudi bliski vlasti često oslobađaju ili dobijaju blaže kazne.

To su sličnosti. Ipak, ima i razlika, i one su u nekim segmentima male, a u drugima značajne.

Belorusija, često nazvana "poslednjom diktaturom Evrope", ima daleko oštriji autoritarni sistem. Smrtna kazna je i dalje na snazi, a pogubljenja su tajna. U Srbiji nema smrtne kazne, a represija, iako prisutna, nije na istom nivou brutalnosti. Protesti u Srbiji, iako susreću brutalnu policijsku silu, nisu doveli do masovnih mučenja kao u Belorusiji.

Produženi pritvor političkih aktivista i demonstranata u kombinaciji s blažim tretmanom ljudi bliskih vlasti ukazuje na selektivnu pravdu, što je karakteristika autoritarnih režima. U Belorusiji je ovaj fenomen ekstremniji, s masovnim hapšenjima i mučenjem, dok u Srbiji još postoji prostor za javnu kritiku i međunarodni pritisak. Slučajevi poput Predraga Koluvije i Zvonka Veselinovića, i ne samo oni, pokazuju da političke veze mogu uticati na pravosudne ishode, što podriva poverenje u institucije. Ipak, upravo činjenica da neke sudije i tužioci dižu glas, pokazuje da srpsko pravosuđe nije potpuno podređeno režimu, već su u toj ulozi i dalje "podobni pojedinci".

Belorusija je izolovana, pod sankcijama EU i SAD, dok je Srbija kandidat za članstvo u EU, što je primorava na određeni nivo usklađivanja s demokratskim standardima. Ovo ograničava Srbiju u primeni ekstremnijih autoritarnih mera, iako su simpatije ka diktatorskim režimima sa Istoka neskrivene. Najzad, više se i ne krije uticaj koji Rusija ima na politička, i ne samo politička, dešavanja u Srbiji. Ipak, ovde se mora uočiti zaoštravanje retorike s nekih adresa u EU prema Srbiji, paralelno sa otvorenim skretanjem režima - a ne kao do sada, njegovih pojedinih delova - u pravcu Rusije. To je posebno izraženo u vreme dve studentske "ekskurzije" (biciklistička i maratonska) u pravcu evropskih institucija.

U Belorusiji su izbori očigledno namešteni, a opozicija je, kako rekosmo, gotovo uništena. U Srbiji, iako su izbori kritikovani kao nefer (npr. izveštaj OEBS-a iz 2023.), a birački spiskovi u neskladu sa realnošću, opozicija i dalje postoji, mada je godinama satanizovana i uskraćena su joj osnovna demokratska prava, i ima određeni - iako značajno ograničen - prostor za delovanje.

Srbija, dakle, pokazuje sve elemente autoritarne vlasti, s kontrolom nad institucijama, medijima i selektivnim pravosudnim procesima, ali nije na nivou Belorusije, gde je diktatura očigledna, s ekstremnom represijom i potpunom eliminacijom opozicije. Srbija se, reklo bi se, i dalje nalazi u "sivoj zoni" između demokratije i autoritarizma, dok je Belorusija jasan primer diktature. 

To, na žalost, i dalje ne znači da Srbija ne može lako da sklizne preko te tanke linije, koja deli "sivu" i "crnu zonu". Možda za to bude dovoljna i samo jedna komanda iz Moskve.