Treba li „srpskoj Boki“ zaštita Uneska

Boka kotorska ključa. Nije to zbog obilnog izvora pitke vode na kotorskom Gurdiću niti zbog turista koji i ovog leta pohode „nevjestu Jadrana“. Boka vri na političkoj žeravici koju je potpalio jedan crnogorski ministar u nameri da je razbaštini i oduzme joj (skoro pedesetogodišnji) status svetske baštine pod zaštitom Ujedinjenih nacija (UNESKO).

Ministar-piroman u pokušaju zadužen je u Vladi Crne Gore za prostorno planiranje, urbanizam i državnu imovinu i visoki je funkcioner Nove srpske demokratije.

Verovatno mu to nije bila namera, ali je sebi pribavio mesto u istoriji, biće upamćen po pozivu Bokeljima da se na referendumu ispišu iz civilizacije i napuste Unesko jer ta organizacija, misli on, radi protiv njihovih interesa, uzima im hleb iz usta, a pokazala se i kao kočnica prosperiteta Kotora i Boke „u svakom smislu – saobraćajnom, turističkom, ugostiteljskom“.

Ministar-piroman u pokušaju silno se uzbudio posle julskog zasedanja Unesko Komiteta za svetsku baštinu u Parizu čiji je zaključak da je ozbiljno pogoršana očuvanost prirodnog i kulturno-istorijskog područja Kotora pa je spomenuta i mogućnost da taj grad bude stavljen na Listu svetske baštine u opasnosti.

Od Crne Gore je zatraženo da uvede moratorijum na dalje građevinske projekte u zaštićenom području koja obuhvata delove opština Kotor, Tivat, Herceg Novi i Cetinje.

Unesko je primetio da Crna Gora godinama ne ispunjava njegove ključne preporuke i da je problem nedostatak stručnjaka, nepostojanje studije zaštitne zone, neusaglašeni zakoni i nedovoljna transparentnost u planiranju.

Osim obustave izdavanja građevinskih dozvola, Unesko zahteva reviziju planova urbanističkog razvoja, izmene zakona koji se tiču zaštite kulturnog nasleđa, zabranu eksploatacije prirodnih resursa u zaštićenoj zoni… i traži da sve te mere Vlada Crne Gore sprovede do februara 2026. godine.

Dakle, Unesko procenjuje da su Kotor i Boka u urgentnoj opasnosti od sopstvene (crnogorske) vlasti. Bruka i sramota.

Nigde nije decidirano napisano, ali ocene i predlozi Unesko sugerišu da bi korupcija (uz nestručnost) povezana s građevinskim sektorom mogla biti jedan od razloga devastacije Boke kotorske i zabrinutosti međunarodne stručne javnosti.

To je bio okidač. Ministar za prostorno planiranje i urbanizam se, izgleda, prepoznao kao odgovorna adresa, ali i kao razotkrivena opasnost po Kotor i Boku, pa je odmah krenuo na medijsku turneju stigmatizacije Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu, poznate kao Unesko predlažući da se Crna Gora ispiše odatle.

„Treba razmisliti je li nam više korist da budemo u Unesko ili nam je veća korist da možemo da gradimo. Ogromne štete su to“, bio je jedan od crnih bisera ministra a usput se založio za otvaranje javne rasprave o statusu Kotora koja podrazumeva „da se raspiše referendum za građane Boke, da se vidi šta dalje i da li treba biti i dalje u Unesko“.

Ministar tvrdi da Crna Gora odmah ima direktnu štetu prema svim investitorima koji su dobili dozvole da grade u Kotoru i Boki. U maniru iskusnog demagoga, ministar je javnosti poturio lažnu dilemu „ili razvoj ili Unesko“, kako bi sprečio raspravu o vlastitoj (resornoj) odgovornosti za stanje svetske baštine u Boki kotorskoj.

Suština sukoba nije dilema „ili razvoj ili Unesko“. S politikom koja poštuje znanje, interese građana i međunarodne standarde moguć je i razvoj i Unesko. Ali je zato ključno pitanje, na koje odgovor traži i Unesko, ali i crnogorsku javnost, kako su izdavane građevinske dozvole.

Da li je opravdana sumnja da je bilo korupcije u njihovom izdavanju i da li se u tom postupku vodilo računa o zaštiti baštine na prostoru Kotora i Boke?

Sumnju izazova nervoza kojom ministar brani pravnu državu i poštovanje ugovora. „Mi smo obveznici u ugovoru sa svakim investitorom pojedinačno“, kaže ministar posle odluke Uneska da traži moratorijum i za građevinske projekte za koje je već izdao dozvole.

Čini se da je Unesko, insisitiranjem na doslednoj zaštitu bokeljske svetske baštine, dirnuo u osinje gnezdo crnogorske vlasti i otvorio škakljivo pitanje načina izdavanja građevinskih dozvola na teritoriji pod njegovom (odnosno, međunarodnopravnom) „zaštitničkom“ jurisdikcijom.

Umesto započete žustre polemike unutar crnogorskog političkog prostora, vlast u Podgorici bi (ako joj je stalo do transparentnosti i dobrog upravljanja) racionalno postupila predlažući državnom tužiocu da, pre bilo kakvog referenduma a u okviru debate koju predlaže ministar, ispita osnovanost primedbi (pa i optužbi) o kojima se u julu izjasnio Unesko.

Dakle, odmah i neizostavno skinuti odgovornost državnih organa za eventualne mućke pri izdavanju sumnjivih građevinskih dozvola. U kotorskoj javnosti kruže informacije o navodno dvadesetak takvih dozvola.

Istraga to treba da proveri, ali bi morala i da objavi informacije ko su investitori i pod kojim su uslovima dobili dozvole, da li je neko iz vlasti na bilo koji način pogodovao određenim investitorima, nije li neki investitor dobio građevinsku dozvolu pomoću korupcije i ima li državnih službenika „s rukama u pekmezu“.

Nije slučajno Unesko od Crne Gore izričito zahtevao obustavu daljeg odobravanja građevinskih i razvojnih projekata unutar zaštićenog područja i bafer zone, dok se ne usklade svi planski i institucionalni okviri na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou.

Ta poruka iz Pariza nagoveštaj je ozbiljnog međunarodnog nesporazuma Crne Gore sa Ujedinjenim nacijama, nije to nikakva domaća politička ujudrma.

Da bi demonstrirala svoju posvećenost očuvanju svetske baštine na svojoj teritoriji, Crna Gora bi morala da insistira i na međunarodnoj istrazi pod okriljem Unesko, kako bi se utvrdilo da li je svojim delovanjem i na bilo koji način crnogorska vlada ugrozila tu baštinu u Boki kotorskoj.

Ako se pokaže da jeste, onda je ministrov predlog referenduma samo bacanje prašine u oči i skretanje odgovornosti na „međunarodni faktor“ koji navodno ugrožava prosperitet Boke i Crne Gore.

Ako je sve bilo čisto u izdavanju dozvola investitorima za gradnju po Boki, onda je čast za Crnu Goru da sa uglednom svetskom organizacijom, kakva je Unesko, dalje posvećeno radi na zaštiti svetske baštine na svojoj teritoriji. A ministra za prostorno planiranje trebalo bi vratiti u školsku klupu da još jednom utvrdi gradivo o neprocenjivoj vrednosti Boke.

Pokušaj resornog ministra da posle 46 godina brani Boku kotorsku od njenih međunarodnih zaštitnika neminovno budi i neke asocijacije iz (ne tako slavne) bliske prošlosti i poređenja s gradom udaljenim samo stotinak kilometara od Kotora i takođe pod zaštitom Unesko. Reč je, naravno, o Dubrovniku.

Frapantno je kako je cilj isti – zatrti svetsku baštinu – samo drugim sredstvima. Kad se pre tridesetak godina iz svih artiljerijskih oružja pucalo iz Crne Gore po Dubrovniku, jedan od tadašnjih trebinjskih „slavnih vojskovođa“ Božidar Vučurević imao je naum da stalnim bombardovanjem poruši taj grad pod zaštitom Uneska, pa „ako bude trebalo napravit ćemo još ljepši i stariji“. Podrazumeva se, naravno, da je mislio na srpski Dubrovnik.

Crnogorski ministar prostornog planiranja i urbanizma bi da, u ime prosperiteta (most na Luštici i klonirana stambena naselja po ugledu na Kostanjicu i Dobrotu), poruši stari Kotor i Boku i napravi ih „ljepšim i modernijim u svakom smislu – saobraćajnom, turističkom, ugostiteljskom“. S obzirom na političku opciju koju zastupa, ne bi čudilo da je ministar zamislio da to bude – srpska Boka.