Ukrasima na tragediju, ćutnjom na moral

Danas je, od 11:52, Novi Sad stajao 14 minuta, simbolično obeležavajući 14 dana od tragedije u kojoj je stradalo 14 ljudi, a teško povređeno još troje. 

Simbolično, u tačno vreme kad se obrušila nadstrešnica iznad ulaza u Železničku stanicu na ljude koji su sedeli ispod nje, obeležena je i činjenica da posle dve nedelje Tužilaštvo i dalje nema krivce za rušenje, ni jednog privedenog, ni jednog osumnjičenog, već, kako je u sredu saopštilo, 70-ak saslušanih (iako su oni u stvari samo ispitavani; saslušavaju se okrivljeni). Kao i činjenica da od tog 1. novembra nisu zaštićeni ni lice mesta ni dokazi, u koje je, mimo Ustava i zakona, po sopstvenom priznanju prvi imao uvid  Aleksandar Vučić. Ali su zato brzopotezno poslati u pritvor ljudi koji su učestvovali u protestu posle nesreće, čak i kada nema dokaza za ono šta im se stavlja na teret, čak i kada je taj pritvor nezakonit i očigledno sračunato zastrašivanje naroda. I obračunata mnogostruko veća šteta na novosadskoj Gradskoj kući, nego što ta kuća knjigovodstveno vredi.

Obeležena je i istina da je povodom nezapamćene tragedije ostavku podneo jedan jedini ministar, Goran Vesić, pritom očigledno naglašavajući da je razlog demisioniranja politička prinuda, a ne osećaj moralne odgovornosti. U isto vreme, Tomislav Momirović, ministar koji je bio nadležan u vreme realizacije projekta rekonstrukcije, a onda postao sveprisutan u drugom resoru, učeći građane Srbije kako da prežive dan sa dva jajeta, iznenada je "u zemlju propao". Možda zbog toga što ga opozicija optužuje da mu je otac jedan od najvećih donatora vladajuće stranke? U toj "propasti u zemlju" mu društvo pravi direktorka Infrastrukture železnice Jelena Tanasković, moralnu odgovornost za stradanje sugrađana ne oseća ni sadašnji gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić, ni njegov prethodnik - upravo iz vremena rekonstrukcije Železničke stanice - a sada premijer Srbije, Miloš Vučević. Danima se najavljuju nove ostavke, ali, njih nema. Ima samo ćutnje i očigledne namere da se tragedija skloni u drugi plan. A sa njom i odgovornost. Politička ili krivična, svejedno.

Najzad, danas su obeležene i dve nedelje beskrupuloznih laži oko prirode rekonstrukcije Železničke stanice, u koju je, u dva navrata tokom pet godina, papirološki ulupano 65 miliona eura. I laiku je vidljivo da veći deo tog novca nije uložen u renoviranje, to je javno izrekao Bojan Pajtić (raniji predsednik pokrajinske Vlade), pa je logična sumnja da je razlika novca završila u privatnim džepovima ljudi iz vrha novosadske i republičke vlasti. 

Obeleženo je i brisanje sadržaja medija, koji su u vreme rekonstrukcije stanice objavili da je i nadstrešnica rekonstruisana, obeležene su uporne tvrdnje od predsednika republike, pa naniže - da nije rekonstruisana, i dokazi i izjave ljudi koji su na tome radili, da ipak jeste rekonstruisana. Kao i brisanje uloge i savesti političara koji su u dva svečana otvaranja "renovirane" stanice, u martu 2022. i ovog jula, izricali divljenje i hvalospeve izvođačima, pod čijom je izvedbom posle samo nekoliko meseci od poslednjeg svečanog samohvalisanja zatrpano ukupno 17 ljudi. A u posao - kao i u silne druge poslove po Srbiji - upletene kineske firme, koje nemaju problem da rade bez kontrole, i domaći, ortački saizvođači, podizvođači, doizvođači, često osnivani navat-nanos nekoliko nedelja pre početka posla i sa minimalnim kapitalom.

Činjenica je da je usred žalosti zbog stravične nesreće, grad Novi Sad u sredu započeo sa svečanim kićenjem povodom novogodišnjih praznika, predstavlja primer retke bezosećajnosti i bahatosti. To nije samo nemanje svesti i nedostatak empatije, čini se da je i to jedan od načina da se tragedija gurne u drugi plan, a time i nužnost da se otkriju i osude krivci. A za njih, u ovo malo slobodnih medija u Srbiji, svakodnevno se pokazuju dokazi o umešanosti i povezanosti u stilu mafijaške organizacije, a ne političke stranke i privrednih društava u uređenoj državi. Najzad, novogodišnja kićenja srbijanskih gradova su se, za ove vlasti, pokazala kao izvrstan način da se neki eurić prelije u privatni džepčić: sada je muka što su alava usta suviše gladna da bi ih zasitila provizija od svakogodišnje kupovine šarenih lampica.

Ne treba zanemariti činjenicu da je rekonstruisana stanična zgrada puštena u upotrebu - bez upotrebne dozvole. Najzad, čitav niz kapitalnih objekata u Srbiji je tako radio i radi, i to nije izmišljotina ovog režima.

Ali, mnogo više treba da brine da je bukvalno svaki kapitalni, infrastrukturni projekat koga se srpska vlast aktuelna od 2012. godine latila - obeležen skandalom, nemarom, nestručnošću, neodgovornošću. 

Setićemo se izgradnje poslednje deonice auto-puta ka S. Makedoniji, gde se brdo toliko puta rušilo na trasu da je tadašnji predsednik Vlade, a sadašnji predsednik Republike rekao da će se brdo - preseliti. Pa rekonstrukcije beogradskog Trga Rapublike, njegovog pretvaranja u besmislenu betonsku livadu i "prevrtanja" kamenih kocki koje ne mogu da izdrže teret saobraćaja, prethodno reduciranog upravo da bi se opterećenje smanjilo. Ne moramo da podsećamo da je megaprojekat "Beograd na vodi", ili kako ga neki s razlogom zovu, "Dubai sa Ali-ekspresa", započet noćnim rušenjem tuđe imovine, ljudima pod maskama i ubistvom čuvara. Danas mala grupa ljudi "čuva" od rušenja Stari savski most, na čijem mestu gradska vlast namerava da podigne mnogo širi koji, kao u inat, ne može da "stane" na obalu starog dela Beograda zbog zgrada Beograda na vodi. Nema nikog da čuva ulaznu rampu za tramvaje na Most na Adi, sagrađenu pre pet godina, a već toliko oštećenu da izgleda da će pasti i bez težine šinskog vozila. Možda je rušenje istorijski vredne upravne zgrade predratne fabrike aviona "Ikarus" ili starih vila po Vračaru pravo novih vlasnika tih objekata, uprkos postojanju prethodne zaštite. Ali, recimo, juče baš započeto  rušenje zaštićene zgrade hotela "Jugoslavija" i planirano dizanje 150-metarskih kula na njenom mestu mimo bilo kog plana, u izvedbi firme veoma bliske režimu - nije to pravo. Ili, rušenje Beogradskog sajma i njegovo preseljenje u nedođiju, ili, rušenje zaštićenih zgrada Generalštaba u Nemanjinoj zarad hotelskog kompleksa zeta Donalda Trampa. I tako redom. A "kvalitet" izvedenih radova očituju rušenje čitavog niza terasa megaskupih stanova u Beogradu na vodi - za koje oni koji su fotografisali tvrde da su izvođači zaboravili armaturu - zbog jedne palete keramike ispuštene na terasu na vrhu, ili već buđavi zidovi te nehumane naseobine, od vlage Bare Venecije koja nije, a sva je prilika - i ne može da bude, rešena. Najzad, garaže i podrumi stanova čija vrednost ide i do 10.000 eura po kvadratu, očas se napune vodom, čim silne pumpe iz nekog razloga stanu.

Odgovornosti nema ni za mnoge druge slučajeve, sve redom za ove vlasti. Ni za rušenje mosta u Ovčar banji sa smrtnim posledicama, ni za (smrtne) posledice poplava u Obrenovcu,ni za oburdavanje zaštitne ograde na tek izgrađenu brzu prugu Beograd - Novi Sad, ni za sudar u železničkom tunelu ispod Beograda kojim i dalje idu opasne materije uprkos opasnosti da ceo Beograd postane Beograd u vazduhu, ni zbog kvaliteta radova na auto-putu ka Crnoj Gori čije su deonice već prošle godine morale da se renoviraju, ni zbog stradanja dede i unuka u Bačkoj Palanci od strujnih kablova čiji je pad prijavljivan 27 puta...

Imamo još. Zbog rušenja vojnog helikoptera koji je vozio životno ugroženu bebu iz Novog Pazara i pogibije sedmoro ljudi, do koje je došlo po svoj prilici samo zato što su se ministri poređali za slikanje na izabranoj lokaciji - nikad niko nije snosio političku odgovornost, samo je iskusni pilot brilijantne karijere proglašen za pijanicu. Za pomenuto noćno rušenje u Savamali takođe niko nije odgovarao: ali je dežurni policijski rukovodilac preuzeo odgovornost na sebe zbog kasne reakcije policije, za šta je kasnije priznao da je učinio jer mu je obećana legalizacija stambenog objekta. Za nedavnu pogibiju cele porodice na koju je naletelo vojno oklopno vozilo na putu Raška - Kraljevo, takođe, nema političke odgovornosti bar ministra odbrane: možda će odgovarati samo vojnik pred penzijom, koji je, vele, pijan upravljao vozilom u jednoj od milion šetnji vojnih efektiva do granice sa Kosovom i nazad. Jedini ko je u vlasti od 2012. podneo ostavku zbog političke odgovornosti bio je Branko Ružić, tad ministar obrazovanja, zbog zločina u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". Doduše, mnogo pre njega, dok su ova vlast i njena bahatost bili još u povoju, Bratislav Gašić je demisionirao kao ministar odbrane, jer je izvoleo izreći da "voli novinarke koje lako kleknu". Posle toga su mediji u Srbiji uništeni, oni koji glume novinare podobne režimu svakako kleče, a Gašić se vratio na najodgovornije funkcije.  

I dok se sve u Srbiji ruši i raspada, bez ikakve odgovornosti, medijski se šire mantre o "nikad većem rastu", evropskom privrednom i razvojnom liderstvu, ali i ugroženom srpstvu, stalnim pretnjama, potrebi za "zaštitom opstanka naših sunarodnika u regionu" i svi pre 35 godina već oprobani spinovi, koji su tada malom broju ljudi omogućili nemerljivo bogaćenje, a ogromnu većinu gurnuli u rat, tragediju, pogibiju i bedu. Po oprobanom reeptu, takođe, tu terciraju "kadrovi" - po jednima "velikosrpski", po drugima "kadrovi Službe" - u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, po nacionalnom ključu, dabome. 

Ljudi u Srbiji, međutim, izgleda polako shvataju kojim ih je putem povelo ćutanje i nezameranje vladajućoj stranci zbog očiglednih mahinacija i manipulacija. Doduše, neizvesno je da li će i kada ovo tiho nezadovoljstvo i povremeni, sve češće neartikulisani protesti, dovesti do rezultata, smene destruktivne i korupciji sklone vlasti, i političke i krivične odgovornosti. 

Ipak, bilo bi logično očekivati da bar ljudi u Crnoj Gori, koji iz neshvatljivih razloga sav ovaj "spoljni gladac" u Srbiji tretiraju sa divljenjem i zavišću kao da je kakvo svetsko čudo - razumeju da nije normalno ni logično, i da je, najzad, i za život opasno ugledanje na ovu i ovakvu Srbiju.