Vidovdan po staroruskom kalendaru

Iako ustavom jasno određena kao sekularna država, Srbija poslednjih godina sve više izgleda kao teokratija. 

Doduše, nije to ona prava teokratija, poput kakve pravoslavne verzije Irana, na primer. Pre bi se to moglo nazvati interesnom teokratijom, gde se religijom i verskim osećanjima građana umišljajno manipuliše u političke svrhe.

Političko rukovodstvo Srbije državu zatrpava religijskim momentima smišljeno, planski, kršeći ustavne odredbe i uočljivo nadmašujući Miloševićevu istoriju zloupotreba crkve i verskih osećanja. Dok se pod autoritarnom i ratnohuškačkom režimu „Balkanskog kasapina“ religija provlačila tek kao scenografija, pod vlašću njegovog nekadašnjeg ministra informisanja uzdignuta je na stupanj institucionalne manipulacije. U kojoj se da videti da predsednik sekularne države, u zgradu koja (kao sedište najviše državne protokolarne vlasti) simbolizuje jedinstvo svih građana, unosi celo drvo za Božić, istovremeno obesmišljujući i banalizujući i sam taj praznik. U kojoj se dani više ne označavaju datumima, već pravoslavnim crkvenim praznicima, poput „izbora oko Nikoljdana“, „rešenja pre Vidovdana“, „odluke do Vaskrsa“ i slično.

Drugi sloj te manipulacije čine  „mediji“. Ogromna većina srpskih medija su ili nastali isključivo u propagandne svrhe i nikad se i nisu bavili novinarstvom već ogoljenom propagandom, ili su postojeće medije  kupoprodajama i „privatizacijama“ preuzeli režimu pouzdani i lojalni ljudi, i pretvorili u propagandno đubre. Takvi mediji, žalosno ali istinito, samo horski ponavljaju mantre dostavljene „iz kabineta“, dodajući tom novoverskom fanatizmu mitski element kroz objašnjavanja kako se određenog dana treba ponašati, a šta na nekog sveca nikako ne treba raditi. Tako se onaj paganski crveni končić oko ruke protiv uroka, kako je devedesetih objašnjavao jedan odavno penzionisani političar, sada proširio s ručnog zgloba na celo društvo, uz svetosavski pečat prećutnog odobravanja.

U tim činidbama vladajući establišment ima bezmalo neograničenu podršku Srpske pravoslavne crkve, u kojoj se izgleda većini episkopa sviđa ideja da verska organizacija bude izvan i iznad zakona. Ne samo zbog uspešno „regulisanih“ optužbi za ubistvo ili pedofiliju. Retko će se danas iz crkvenih krugova čuti negacija ili osuda neke ne-verske radnje, ponašanja u neskladu s kanonom ili sujeverja, što je bilo često za Miloševićeva vakta. Ćutanje znači odobravanje, a sve što narod zaglupljuje, dobro je za opšti cilj. Naravno, podrška košta, pa se iz državnog budžeta slivaju ogromna sredstva na račun SPC - kroz zakonom regulisana davanja za penziono i zdravstveno osiguranje (što je privlegija koju nema više ni jedna ustanova ili organizacija), razna vanredna davanja iz budžetske rezerve ili kroz obavezne doplatne poštanske markice, do, konačno, komotnog poreskog položaja u duhu starog vica „Pop baci novac u vazduh, Bog uzme koliko mu treba, a ono što padne na zemlju ostaje popu“.

Pogrešno bi, međutim, bilo verovati da ovde Crkva deluje tek kao puki izvršilac ideja svetovne vlasti, a za više nego galantnu nadoknadu. Pravi „galantni džentlmeni“ i šefovi današnjeg srpskog crkvenog vrha po svoj prilici sede nešto dalje u pravcu istoka, odakle se i kopiraju ideje pravoslavne teokratije. U Srbiji, u stvari, politički režim i crkvenu vlast vezuje interes i obostrana korist - jer se, najzad, i istorijski dokazalo da je zamlaćen i lažnim verovanjima dogmatizovan narod najlakše vrteti oko prsta i zavlačiti mu ruku u džep – ali tu svako od aktera ima i svoje posebne interese, koji se trenutno poklapaju. Dokle će tog podudaranja biti, videćemo.

Tom skoro savršeno efikasnom tandemu pridružen je još jedan pouzdan mehanizam kontrole: krivotvorenje, izmišljanje i mitologizacija nacionalne istorije. Kao što ni veza državne i crkvene vlasti u Srbiji nije novost - datira od XIX veka, samo je sad banalizovana do perverznog savršenstva, tako je i pisanje istorije u skladu sa dnevnim potrebama više od veka omiljena zabava srpskih istoričara koji sede u krilu politike. Najzad, izmišljena istorija je idealna da se probude najmračnije strasti u čoveku, kao i da se pronađu „racionalna“ objašnjenja za razna nepočinstva.

Taj je proces toliko odmakao da običan čovek, u stvari, više i ne zna šta je istina. Uprkos činjenici da su i neki doskorašnji ministri - pre početka sopstvenog angažmana kao kulisa režima čiji čak i srednjerangirani činovnici steknu 10-15 miliona eura imovine kao od šale - u svojim knjigama razotkrivali brojne povesne laži i mitove. Očigledno, uzalud. Fantazija o sopstvenoj veličini i posebnosti se ipak lakše prima od istine o sopstvenoj (ispod)prosečnosti i velikom broju mana. 

U tom procesu pravljenja magijskog, recimo, uprkos jasnim sekularnim propisima o nepovredivosti groba, ili zdravstveno-sanitarnim odredbama, postalo je uobičajeno da se otvaraju kovčezi sa stotinama godina starim leševima ili delovima leševa nekih svetaca, oni se „presvlače“, pronose se ulicama (u tome učestvuje čak i vojska sekularne države!), narod „celiva“ te mumificirane relikvije, dobija parčiće njihove odežde i slično. Na te pojave jednostavno ćute i pravna i medicinska struka, kao da niko ne sme da se zameri crkvi. Iako su i verski rituali mogli da budu zakonski i praktično tako uređeni da njihova religiozna svrha bude zadovoljena, a javno zdravlje zaštićeno.

Bacimo li pogled opet u pravcu istoka, naći ćemo odakle dolazi pelcer ovakvog ponašanja. Podgrevanje nacionalističkih i velikodržavnih ideja, uz značajnu dozu šovinizma i kršenja elementarnih ljudskih prava je recept današnje Rusije; preterivanje u tome, zalaženje u mit i fantaziju, je originalna srpska glazura. Rezultat svega je zabrinjavajući za samu crkvu. Nedavno je ugledni teolog Blagoje Pantelić ispravno primetio da u Beogradu versku nastavu pohađa nekoliko desetina hiljada đaka, a da je samo njih 13 odlučilo da upiše srednju bogoslovsku školu. „S obzirom na ponašanje Njegove Svetosti (patrijarha Porfirija, prim. aut.) i 13 kandidata je spektakl“ – zaključio je Pantelić.

Jasno je, naravno, ono na šta svi dobronamerni upozoravaju: svako odvajanje crkve od vere, od svoje osnovne funkcije, odaljava i vernike od crkve. Pogledamo li, najzad, primer same Rusije – uz tamošnju crkvu je sve više onih koji u religiji traže opravdanje i „pokrivač“ za rat, zločine i kriminal, dok se pravi vernici osamljuju u sebi i svojoj veri. Najzad, nisu li na sličan način verska osećanja zloupotrebljena i u krvavom raspletu jugoslovenske krize, u sve tri dominantne religije?

Kao rezultat te i takve indoktrinacije, ne uvek suptilne ali svakako perfidne - merenje vremena verskim praznicima postalo je uobičajeno ne samo među političarima i u medijima, već i u običnom narodu, pa i u pobunjenoj studentskoj omladini, koja bi da Srbiju menja na bolje. U državi uzgojenoj na radikalnom nacionalizmu, zloupotrebama vere i isfantaziranim istorijskim i ljudskim svojstvima, teško je prepoznati vrednosti građanskog koncepta i verskih prava, a još teže odbraniti se od uticaja retrogradnih grupacija i koncepata obaveštajnih službi.

A onda je lako na skupovima na kojima se traži odgovornost za pogibiju 16 ljudi instalirati zastavu sa ruskim „čupavim Isusom“, koja je od verskog, postala simbol agresije na Ukrajinu i strašnih zločina protiv čovečnosti koji se godinama tamo vrše. A razumljivija i prirodnija bi, recimo, bila zastava sa „Belim anđelom“, ako se uopšte želelo, i ako je uopšte bilo potrebno, na protestima mahati verskim simbolima.

I ako neko pomisli da je to verska zatucanost, nije. To je zatucanje čitavog naroda verom.