Narodu nada, režimu - strah

Veliki protestni skup održan u nedelju u Beogradu, čini se, iznenadio je svojom masovnošću i same organizatore. Poruka skupa bila je glasnija i jasnija od bilo kakvih izanđalih govorancija jalove srbijanske opozicije poslednjih godina. Petnaestominutna komemorativna ćutnja, uz upaljene lampe mobilnih telefona, slika je koja je obišla svet, a potonja polučasovna buka - glasni izraz nagomilanog dvanaestogodišnjeg gneva, revolta, nezadovoljstva, a od novosadske tragedije, i straha.

Poruka ovog skupa je kvalitativno nova. Na nju režim, ali i njegovi sateliti obučeni da "miniraju" klasičnu političku opoziciju, nemaju odgovor. I to nije ono najgore šta ih muči: najgore je što su svesni da su studenti za korak ispred svakog njihovog mogućeg odgovora. A i da ti odgovori imaju stimulišuće dejstvo na sve one koje muče iste muke kao studente, samo ih iz različitih razloga dosad nisu artikulisali.

Previše toga se, doista, skupilo u običnom narodu. Prosečan čovek, koji nije član jedne od vladajućih partija, najbolje na svom džepu i frižideru oseća "zlatno doba" u koje ga svakodnevno, neštedimice, sa ogromne većine TV kanala, ubeđuje čovek koji sebe voli da naziva vrhovnim komandantom. "Da objasnim, da narod razume" polako puca kao mehur od sapunice, jer više niko, pa čak ni oni obični i u najvećem broju slučajeva (poslom na određeno) ucenjeni članovi SNS, ne mogu da žmure na Srbiju koja se bukvalno raspada. Jer su i oni postali svesni da su i njihovi i životi njihovih najbližih ugroženi u zemlji u kojoj se ruše novosagrađeni ili svežerenovirani objekti, u kojoj se troše milioni na bahanalije visokopozicioniranih političara, gde se za radove merene hiljadama daju milioni, ili gde se ispaljuju (pre)česti vatrometi za koje, vele upućeni, kada dolaze s određene lokacije, dominantna boja označava vrstu droge koju onda manji dileri treba da dođu da preuzmu i puste u promet.

Možda bi sve šta se u Srbiji dešava i to nagomilano nezadovoljstvo i dalje ostalo na retkim istupanjima još ređih hrabrih protivnika režima i uverenju da je narod, baš poput one žabe, već skuvan, da nije došlo do studentskog bunta. On je, doista, bio iznenadan, a podjednako neočekivano se razvio u veliki protest svih školaraca i ogromnu enigmu za vlast. 

Kulminacija toga zbila se u nedelju. Stotine, hiljade pristojnih ljudi u mirnim kolonama, ljudi kojima se u očima i rečima videla nada, koji su dolazili svojevoljno, po zimi, pešice, bez sendviča, nasuprot redovno plaćenoj i organizovanoj publici prvog čoveka Srbije u pozorišnoj predstavi "Potemkinovo selo". Uprkos napadima na mladiće sa zastavama EU na nedeljnom skupu ili crkvenim zastavama - što orgomna većina tih mladih ljudi tumači kao pokušaj diskreditacije i provokacije, ali i ne brine mnogo zbog toga.

HRABROST I SNAGA 

U ovakvim slučajevima, nezahvalno je lamentirati o broju učesnika nedeljnog protesta. Svakako, navodni "izveštaj MUP" upućen predsedniku, o 30-ak hiljada, ne odgovara stvarnosti: on odgovara jedino tradicionalnoj potrebi Vučićeve ličnosti da ponizi svakoga ko ga na bilo koji način ugrozi. S druge strane, prenaduvana je i cifra koju su neki opozicionari istakli kao podatke s baznih stanica mobilnih operatora, da je na tom području registrovano bezmalo 300.000 mobilnih aparata.

Bliže realnosti je procena Arhiva javnih skupova, koji posebnom metodologijom računaju prisutne, pa su tako došli do cifre koja malo premašuje stotinu hiljada. Ilustracije radi, procena pisca ovih redova, bazirana samo na četiri decenije novinarskog iskustva i izveštavanja sa svih mogućih demonstracija u Beogradu od 1991. naovamo, bila je - 70 do 75 hiljada.

Ali, sam broj je manje bitan. Važnija je činjenica da se može osnovano očekivati da će taj broj rasti. Da su mnogi građani Srbije, koji su dugo bili uplašeni, sada naoružani hrabrošću. I da to nije samo slučaj sa Beogradom, gde je realno i najlakše biti hrabar. Sve je više organizovanih protesta u manjim sredinama, u kojima smo ranije beležili i direktne pretnje po život, i otpuštanja, uene, izbacivanje dece iz vrtića...

Kako zaustaviti grudvu koja se pretvara u lavinu, kada ni jedna poznata i dosad uspešna metoda, "ne radi"? Kad nemaš koga konkretnog da denunciraš, kad nemaš koga imenom i prezimenom da razvlačiš po "medijima" kao stranog špijuna i plaćenika, kad ne "rade" ni pretnje kaznama ni slučajevi pravnog nasilja, kad ne prolaze ni stranački ni crkveni provokatori, "navijači", siledžije ili ludaci koji motornim vozilima probijaju blokade. Kad nikog nije briga za priču o navodnim sankcijama NIS. Kad niko ne "pada" na obećanja novčanih davanja i jeftinih stanova. Kad je, šta god da uradiš, to samo hrana koja pomaže da se bunt učvrsti i proširi. Kako uticati na mlade koji i ne gledaju tradicionalne kanale informisanja, koji svaki gaf vlasti pretvaraju u za njih motivišuću tik-tok zavitlanciju, koji "u hodu" naprave spot bolji i uspešniji od svih koje napravi uigrana i debelo plaćena propagandna mašinerija?

Frustracija srpske vlade je, dakle, razumljiva. S jedne strane, kakvu god meru ili akciju da preduzmu, ne uspevaju da utiču na bunt, a sa druge strane čeka ih Aleksandar Vučić, koji svoju ličnu nemoć leči vređanjem i javnim nipodaštavanjem svojih saradnika ili ministara u vladi. Vučić je, opet, suočen s nečim što se niko do sada, za ovih 12 godina, nije usudio da mu kaže: "niko te ništa nije pitao", jasno su mu poručili studenti, spočitavajući mu da kao Predsednik Republike nije nadležan za stvari u koje se uporno meša i donosi odluke umesto Vlade. Nemoguće je i zamisliti koliko to utiče na osobu koja je sama sebe ubedila da je apsolutno neophodna i sa pravom "zlatnog glasa" u svakom segmentu života u Srbiji.

Dodatni problem za Vladu Srbije je što se sada studentski, a odnedavno i srednjoškolski, zahtevi umnožavaju - jer se na tu iovako dugačku listu dodaje i svaki napad na njih, svako "izvinjenje" direktora ili ponašanje dekana, svako nereagovanje, svaka uvreda, pa i polovično objavljivanje dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice Novi Sad. Na to treba dodati i nezadovoljne poljoprivrednike, ekološke aktiviste, čuvare Starog mosta koliko god da ih je malo, advokate, glumce, muzičare, profesore univerziteta i nastavnike srednjih i osnovnih škola... Lista nezadovoljnika koji hrabro istupaju, pridružujući se i na neki način štiteći tu omladinu, sve je duža, a ideja generalnog štrajka sve prisutnija i realnija. Od naprednjačkog slogana "Srbija ne sme da stane", polako dolazimo na slogan "Srbija mora da stane". Da bi opstala.

PRELAZNA VLADA

Najzad - eto novog i najvećeg povoda za ispoljavanje nemoćnog besa - ideja prelazne vlade, koja se polako formuliše u okviru građanskih snaga Srbije, jer su političke partije u opoziciji očigledno nedovoljno moćne da je same "izguraju". Teško da postoji strašnija stvar za Vučića i naprednjake od prelazne vlade, jer takva vlada znači oslobođenje i otvaranje medija, sređivanje biračkih spiskova i nemogućnost seljakanja glasača, radilalno smanjenje mogućnosti da stranački vojnici "intervjuišu" i podmićuju birače pre izbora i kontrolišu glasanje na dan izbora... 

Prelazna vlada, dakle, znači da bi i SNS i SPS morale da izađu na glasanje pod uslovima ravnopravnim za sve, a izostanak ucenjivanja i pritisaka na stare i dovođenja novih birača, ukupan broj glasova ove dve stranke, prema analitičarima, svodi na maksimalnih 30 do 35 odsto. Rezultat takvih izbora znači da oni ne formiraju vladu, gube uticaj na policiju i pravosuđe, i da počinju istrage svega šta su do sada radili. A slučaj novosadske nadstrešnice je dovoljan da se zamisli obim svih nezakonitosti za ovih 12 godina.

Naravno, samo ove činjenice logično navode na pomisao da će Vučić i Vlada, ukoliko ne uspeju da suzbiju protest (a sva je prilika da neće uspeti) - ići u radikalizaciju. To je već viđen scenario, sećamo se vladavine Slobodana Miloševića i kako je njegov režim reagovao na bunt i demonstracije. Najzad, u današnjoj prvoj postavi su, sportskim rečnikom rečeno, omladinci iz Miloševićevog tima, počev od samog Vučića ili Ivice Dačića, pa do Aleksandra Vulina, koji se podsmevao studentima iz bunta u zimu 1996/97 rečima "pa neće valjda da ih polivamo toplom vodom", osvrćući se na upotrebu "vodenih topova" po cičoj zimi.

Radikalizacija, opet, znači i da jača front protivnika režima. Setićemo se opet Miloševića, koji je pao kada mu je represivni aparat bio najjači, a medijski mrak potpun. U toj analogiji, Vučić teško da može da računa na vernost, koja jeste bila Miloševićev adut. Konstrukcija Vučićevog režima zasnovana je na golom ličnom interesu, a to znači i da režim neće braniti oni koji u toj odbrani ne budu videli interes, a na tu vidovitost značajno će uticati i brojnost, rešenost i gnev druge strane. A oni, rekosmo, rastu mnogo brže od motivacije snaga koje bi režim branile.

"Ostanite uz nas, tek smo počeli", poruka je studenata posle nedeljnog skupa. Ta poruka izražava i očekivanje da im starija generacija, čija borba od 1991. do 2000. očigledno nije uspela, sada "čuva leđa". Ali, ta poruka je pre svega nešto šta ledi krv u žilama svakom pripadniku režima, svesnom da oni nemaju odgovarajući odgovor, sem da ponovo bezuspešno pokušaju da banalizuju bunt ubacivanjem "podrške" Danice Crnogorčević ili besmislenim pretnjama premijera Miloša Vučevića na TV stanicama koje niko od tih mladih ne gleda.

To "tek smo počeli" za kratko vreme je postalo toliko ubedljivo, da je podiglo i nadu i optimizam u Srbiji. Da, još mnogo je tu posla, pa i sa tim mladim ljudima, koji nisu vakcinisani protiv malignog uticaja Kremlja, crkve i nacionalizma, ali je i ovo do sada dovoljno da se u Beogradu i Srbiji ponovo vidi osmeh.