Ćutanjem se postaje saučesnik u genocidu
Piše Srđa Pavlović
Živimo u Crnoj Gori čija savremena stvarnost je satkana i od agresivnog poricanja odgovornosti za počinjeno zlo u prošlosti i naglašenog istorijskog negacionizma koji ovo poricanje nastoji da racionalizuje.
Stoga je važno iznova podsjetiti na činjenicu da se genocid ne dešava bez masovne participacije koja, naravno, može poprimiti različite forme i imati različit intenzitet, pa se može pozicionirati i u okvir moralne odgovornosti.
Nekada se dešava da populacija čija armija ili paravojne jedinice čine genocidne zločine podržava ove aktivnosti.
Nerijetko se radi o tome da ćutanje, nezainteresovanost i zatvaranje očiju pred zločinim genocida, de facto, stavlja populaciju u poziciju aktivnog saučesnika.
Takođe je važno reći da skoro ni jedna nacija čiji vojne i paravojne jedinice su počinile genocid nije u tom trenutku bila svjesna čemu, u stvari, daje podršku, svejedno da li ona bila prećutna ili ne.
Integralni dio naše tragike poricanja odgovornosti su opravdanja poput onog o neminovnosti, samoodbrani, ili strašni argument da su žrtve svojim ponašanjem i samim svojim postojanjem na određenom prostoru, sebi crtale metu na leđima i izazvale genocidnu reakciju.