Gorčina naših osmjeha
Rado sam, decenijama unazad, smišljao šale i različite nevaljaluke povodom Prvog aprila. Ne samo zato što je to Dan šale, pa se valja.
Navikao sam, naime, da sve teške i bolne momente u svom životu - a bilo ih je za nekoliko ljudskih vekova - prevazilazim šalom; da se dragih ljudi koji mi i dan danas nedostaju prisećam kroz komične situacije i vic; da na crno vreme udarim crnim humorom.
Zato mi je Prvi april bio idealan da dobro smišljenom šalom izađem iz te samoodbrane i zabavim mnogo širi krug ljudi, nego što su moja porodica, kumovi, najbliži prijatelji. Te su šale po pravilu bile usmerene na mene: benigno je, najmanji broj ljudi može da se nađe povređenim, a ako se i žrtva šale uvredi - lako je oprostiti šaljivdžiji. Još ako šalom oraspoložim bar jednu osobu ili joj pomognem da na trenutak zaboravi sopstvene nevolje - da li je potreban bolji dokaz korisnosti takvog pristupa?
No, ovog Prvog aprila, sva moja inspiracija je presahla. Osećao sam da ni jednoj - u drugim okolnostima, garantujem, savršenoj - zavitlanciji ovog dana nije mesto. Da ni jednu svoju teskobu, a nagomilalo ih se, neću moći da "izlečim" kroz dobar štos, pa kako bih onda na isti način mogao da pomognem bilo kome drugome, da se izbori sa svojim teskobama?
Nije bilo potrebno da tragam za uzrokom. Znam ga, ležem s njim, sanjam ga, budim se i dan provodim s time u svesti. Najzad, i većina mojih kolumni poslednjih meseci je, direktno ili indirektno, o tome. A s ovim Prvim aprilom poklopili su se tužni jubileji tih mojih povoda: navršilo se pet meseci od zločina na železničkoj stanici u Novom Sadu i tri meseca od masakra u Cetinju.
Ako su me onaj prvi masakr u Cetinju, 12. avgusta 2022, te masovna ubistva u beogradskoj osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" 3. maja 2023. i selima Malo Orašje i Dubona 4. maja - razorili kao osobu, roditelja i profesionalca (ružno je reći, ali je tako: naviknutog da vidi, "istrpi" i izvesti o zlu) - novosadska (1. novembra 2024.) i nova cetinjska (1. januara 2025.) tragedija su me dotukli. A pored njih bilo je još toliko crnih događaja, koji su kidali parče po parče moje prividne neosetljivosti, poput kataklizme u Jablanici 4. oktobra 2024, požara u staračkom domu u Barajevu, 20. januara i ovog užasa u Kočanima 16. marta.
Setiće se, možda, neko od čitalaca moje postbožićne poslanice ovog januara, u kojoj sam pisao o svojoj "crnogorskoj babi". E, koliko je ona bila od kamena i naoko snažna, toliko je moja druga baba, ova "srpska" (iako makedonsko-cincarskog porekla), bila "meka" i laka na suzu. Pa se ja sada, pošto sve češće imam tu knedlu u grlu i takav emotivni pritisak da bih vrištao, kroz šalu - dabome - pravdam da se s godinama pretvaram u babu. Ovu plačljivu.
Kada mi je svojevremeno oftalmolog prepisao obavezno korišćenje veštačkih suza, rado sam "priznavao" da su napokon dokazane tvrdnje mnogih žena u mom životu - da sam neosetljivi skot. Jer mi je, lekarskim pečatom overeno, nužno da koristim medicinu da bi mi oko zasuzilo. A i simpatična je šala.
Stvarnost je, naravno, drugačija - mada bi se sasvim sigurno našla poneka dama sa onakvom tvrdnjom - ali je mene porazila samospoznaja da su mi veštačke suze sve manje potrebne, a da moja duhovitost doduše još može da zasmeje i oraspoloži ljude okolo, ali mene da zaleči sve teže. Možda je to tužna sudbina svakog arlekina, ili klovna ako vam drago, iako sam siguran da moje šale ne proističu iz nesrećnog života ili nezadovoljstva sobom, i da bi to neki psiholog ili psihijatar ipak drugačije definisao.
Kakogod, srce mi ne uništavaju samo tolike nedužne žrtve poslednjih godina, već i reakcije društva na njih. U redu, novosadska tragedija rezultirala je masovnim protestima u Srbiji, a cetinjska bar pokušajem nečeg sličnog u Crnoj Gori, pa bi optimista rekao da se nešto zaista dešava i da empatija i saosećanje prevladavaju u našim društvima. Ipak, mene i posao i priroda nagone da pogledam i sa druge strane, a sa te druge strane ja ovih meseci vidim crnilo.
I tu su izostanak svakog razlikovanja dobrog i zlog, nedostatak sposobnosti moralne osude, sklonost ka odbrani i pravdanju zločinca, nemogućnost poimanja posledica nekog zlodela, i tako dalje. Ova moja "srpska" (odnosno, makedonsko-cincarska) baba je, recimo, znala da me uči: "Imaš sestru, nikad se ne ponašaj prema nekoj devojci onako kako bi ti smetalo da se neko ponaša prema tvojoj sestri". Ili: "Prema ljudima budi onakav, kakav bi želeo da oni budu prema tebi". I tome slično, ali je dovoljno za primer, jer poput onog januarskog, ni ovo nije tekst o nekoj mojoj babi.
Ako bih sada u tekst umetnuo šalu, ona bi se ogledala kroz pitanje - a gde se dedoše druge, tuđe babe? Možda recimo predsednik Srbije nije imao babu, jer da jeste, ona bi ga sigurno naučila da ne opravdava nasilje, jer mu se može vratiti. Da ne bagateliše agresivne akte, jer samo onaj ko doživi napad, ranu i bol, zna kako je to. Da ne priziva nasilje, jer svaki siledžija naleti na većeg od sebe.
Ali, nije ovaj tekst ni o njemu. Ovaj tekst je o svima nama. O običnim ljudima. O onima koje srećemo u prodavnici. S kojima razmenimo reč-dve u liftu. Koji s nama čekaju na autobuskoj stanici. Koji sabiraju račune i sanjaju magiju kojom bi rastegli platu ili penziju. Od kojih mnogi, na žalost, ne pokazuju da su svesni onoga šta se desilo. I onoga šta svima nama preti.
Ovaj tekst je i o onima koji slave zločinca, ratnog ili mirnodopskog svejedno. Koji opravdavaju zločin, kakav god. O onima koji mrze, a ne znaju ni zbog čega mrze. Može da bude i o onima sa simpatijama i "oslobođenjem" za pedofila, samo zato što pedofil umire od raka. Ili o onima koji će pedofiliju sakriti, ili žrtvu oblatiti, samo zato što im je pedofil partijski drug. Neka umesto "pedofil" piše "diler droge", "siledžija", "ubica", "lopov"... svejedno je, jer je poenta ista.
Onda ne mogu, a da se ne zapitam - među kakvim ljudima ja to živim? Zar je moguće da ima toliko ljudi koje te žrtve nisu ni dotakle, koje tolike tragedije nisu izmestile? Kako je moguće ne osetiti bar minimum sažaljenja za stradale i onaj delić lične odgovornosti za društvo koje smo kreirali? Koliko je, konačno, tih monstruma, koji bi drugom naneli zlo bez da trepnu, samo da im se ukaže prilika?
I zato će prvoaprilska šala ostati za neki drugi 1. april. Za koga samo mogu da se svim srcem nadam da će svanuti.