Nebojša Vučinić

Politički trenutak u Srbiji i Crnoj Gori više se ne može opisivati tehničkim jezikom “pregovaračkih poglavlja” i “reformskih dinamika”. Obe države formalno teže članstvu u Evropskoj uniji, jedna mu je naoko “na korak”, druga svetlosnim godinama daleko, ali se suštinski obe nalaze u procesu duboke političke regresije – samo sa različitim spoljnopolitičkim dekorom.
Srbija danas funkcioniše kao hibridni režim sa stabilnim autoritarnim jezgrom i već je na korak od diktature beloruskog tipa. Vlast Aleksandra Vučića i dalje održava iluziju evropskog kursa, dok paralelno “čuva” političku, bezbednosnu i energetsku zavisnost od Rusije. I te činjenice je, čini se – najzad, sada svestan i Brisel.
Naravno, teško da će, posebno posle najnovijih iskustava, nekoga u evropskoj administraciji zavarati ponude Aleksandra Vučića poput one da Srbija uđe u EU bez prava veta. Nije to ozbiljna priča za Evropu, samim tim što otvara mnogo više problema, nego što ih rešava. To je samo (još jedan) pokušaj srbijanskog predsednika da nekog koga patološki mrzi (nezavisna Crna Gora) spreči da postigne nekakav uspeh (ulazak u EU) pre Srbije, čak i kad se Srbija sama ne trudi previše da takav uspeh postigne. Sem, naravno, da zadrži više nego izdašne evropske predpristupne fondove.
Odbijanje da se uvedu sankcije Moskvi, kontinuirano opravdavanje ruske politike, kao i činjenica da se ruski ambasador u Beogradu gotovo svakodnevno oglašava o unutrašnjim pitanjima Srbije – od bezbednosti do energetike – jasno pokazuju da Moskva u Srbiji nije samo spoljni partner, već faktor unutrašnjeg odlučivanja. Javno mnenje značajno modelira proruski kadar pravilno raspoređen i po potrebi aktiviran u
svim oblastima, lojalni domaći, kao i ruski “mediji” koji su u ostatku Evrope zabranjeni. U tu jednačinu treba dodati i faktor Crkve Srbije: ona je u svakodnevnim, da kažemo – taktičkim, stvarima pod “komandom” Andrićevog venca, s kojim je vežu isti interesi i ciljevi, ali je u onom strateškom smislu ispostava, poslušnik i predradnik Crkve Rusije. Koja je, opet, u simbiozi s Kremljom, tako da ta činjenica zatvara taj perverzni političko-religijski krug.
Ispred ove koalicije zla stoje dve slabašne političke barijere. Prva je - nejaka, razjedinjena, godinama demonizovana i fizički ugrožavana srbijanska opozicija. Druga su studenti i neformalni građanski zborovi. Posle prvog šoka i nesnalaženja pred silnim narodnim protestom, srbijanski režim je uspeo da te dve grupacije međusobno konfrontira.
Studentima je nametnuo svoj sopstveni narativ (desničarenje, rusofiliju, “nedavaštvo” Kosova i druge teme iz asortimana), dok samu opoziciju odavno drži pacifikovanom i marginalizovanom zahvaljujući kreiranju “poželjne opozicije” i medijskom i banditskom spremnošću da uništi život svakom ko digne glas. To je opoziciju dugo godina navodilo na pogrešan kolosek, da igra potpuno istu igru kao vlast, iako je u tome ne može pobediti; tek nedavno je jedan deo opozicije konačno i hrabro stao iza proevropske nedvosmislene agende, ali, čini se, i dalje nedovoljno energično.
STABILNOST KAO ALIBI
S druge strane, Evropska unija na sve to reaguje kalkulantski, iako je vokabular prema srbijanskim vlastima u poslednje vreme znatno pooštren. Teško, ipak, odustaje od dugovremene politike opraštanja Srbiji zbog njene geopolitičke težine i Kosova. Usvajanje spornih tužilačkih zakona, degradacija izbornog procesa, otvorene uvrede evropskim zvaničnicima, manipulacije oko energetskih aranžmana (NIS), medijske neslobode – sve to, i još koje-šta, i dalje za srbijanski režim ne proizvodi ozbiljne političke posledice, koje bi ga ili oborile, ili definitivno gurnule “preko crte” u suprotnom smeru.
Brisel bira stabilnost i kontrolu, čak i kada to podrazumeva tolerisanje sistemskog urušavanja vladavine prava i svih evropskih vrednosti. Takva politika kratkoročno održava privid održivosti i uravnoteženosti, ali dugoročno podriva kredibilitet evropskog projekta. Jer ako se evropske vrednosti relativizuju zarad stabilnosti, onda se stabilnost pretvara u alibi za stagnaciju.
U Crnoj Gori je situacija formalno drugačija, ali suštinski jednako problematična. Ta država je najdalje odmakla u pregovorima sa EU, ali reformski proces je danas spor, selektivan i često podređen partijskim interesima.
Utisak da EU “gura” Crnu Goru ka članstvu po svaku cenu proizlazi iz strateške potrebe da politika proširenja ne doživi potpuni krah. Za održavanje slike poželjnosti ujedinjene Evrope, posebno u geopolitičkom momentu izazvanom agresijom Rusije na Ukrajinu i zaokretom u politici SAD, potrebna je makar jedna “uspešna priča”, a ona je najlakše izvodiva sa “zemljicom” veličine jednog prosečnog evropskog grada. Pritom, strateški korisnom. U tom kontekstu se često zanemaruju duboke institucionalne slabosti, politička trgovina i nedovršeni obračun sa organizovanim kriminalom. Ipak, nije ni taj stav Brisela bez jakih unutrašnjih otpora, niti je strpljenje bezgranično. Štaviše, nedavno su se čule prve gorke opomene Crnoj Gori kroz stav o “papirnim reformama”.
No, crnogorski problem ima i dodatnu dimenziju – snažan i otvoren politički uticaj Srbije i u njoj vladajuće velikosrpske i rusko-vazalne poltike. Taj uticaj se u Crnoj Gori realizuje preko političkog i medijskog bloka koji negira posebnost crnogorskog identiteta, jezika i crkve, i koji državnost Crne Gore tretira kao privremeni istorijski incident, tumačeći Crnu Goru kao “srpsku državu”. Istovremeno konstantno zakukavanje o nekakvoj “ugroženosti Srba” – što je narativ koji je obeležio i klanicu tokom raspada SFR Jugoslavije, i koji se čuje već skoro 40 godina u kontinuitetu, a bez ikakvog osnova – treba, valjda, da stvori utisak opravdanosti tih stavova i logike po kojoj su Srbi izuzeti od moralne, prekršajne i krivične odgovornosti.
Krhki međunacionalni sklad, koji je Crna Gora uspela da stvori i očuva posle početnog lutanja i strašnih grešaka tokom prvog dela rastakanja SFRJ, sada je ugrožen na dnevnom nivou, kroz uporno nametanje stavova, logike, ikonografike i dogmatske religioznosti. S pruženom rukom toj neformalnoj, ali upornoj prekograničnoj agresiji koju predvode preobučeni srbijanski radikali – dakle, isti onaj politički blok koji nosi na rukama većinsku odgovornost za raspad Jugoslavije i svu prolivenu krv – u Crnoj Gori stoje domaći kolaboracionisti (“velikosrpska iredenta”) i hipnotisana, bezidejna i nehrabra vlast, smeša onih koji ne znaju šta i kako i onih čiji kompleksi i neizlečene frustracije iz mladosti sprečavaju bilo kakvu smislenu i razumnu reakciju.
APATIJA I UDVORIŠTVO
Da ne preti katastrofom, bilo bi smešno do koje su mere crnogorski politički rukovodioci na svim nivoima ponizni pred Beogradom. Ako smemo da dodamo: i iskompleksirani Beogradom. Možda i nečime ucenjeni ili dodatno “motivisani”; najzad, za primer, još je politički aktivan – uprkos šteti koju je napravio – političar, čiji je brat u isto vreme dok je ovaj prvi bio premijer, držao privatnu kliniku u Beogradu s partnerkom tadašnje srbijanske premijerke.
U svemu tome, indikativna je uloga Srpske pravoslavne crkve, pouzdanog saveznika srbijanske vlasti i u držanju Srbije pokornom, i u ugrožavanju suvereniteta i nezavisnosti Crne Gore. Ova verska organizacija dogmatski ne priznaje postojanje većinskog naroda na tlu države u kojoj deluje kroz dve cele i delove još dve eparhije, i onima koji se izjašnjavaju kao pravoslavni Crnogorci direktno uskraćuje osnovna verska prava.
SPC je u Crnoj Gori, zahvaljujući tipu ljudi koji je bio jednako zaluđen i agresivan “komunista” kao danas “vernik”, poslednjih godina preuzela ulogu ključnog političkog aktera, neskriveno prelazeći granicu između duhovne misije i direktnog oblikovanja vlasti. Taj proces, opet, nije bio spontan, već je sistemski organizovan i podržavan iz Beograda, koji političku snagu manifestuje i uticajem na većinu crkvenih velikodostojnika.
Studentski bunt ogolio je dubinu društvene krize u Srbiji. Protesti koji su počeli kao reakcija na korupciju, nasilje i urušavanje institucija, međutim, vremenom su ideološki pomereni udesno. Umesto jasne građanske platforme, deo pokreta preuzeo je narative nacionalne ugroženosti i suverenističkog otpora Zapadu. To nije slučajno – to je rezultat dugogodišnjeg medijskog i obrazovnog oblikovanja javnosti u pravcu anti-liberalne paradigme. Što će reći – problem u Srbiji je kudikamo dublji i kompleksniji od nezadovoljstva izborom političkog pravca ili čak činjenice da zemljom vlada organizacija koja otvoreno kopira principe rada i delovanja organizovane kriminalne grupe.
U Crnoj Gori, iako je zabeležen jedan pokušaj, nema snažnog studentskog, shodno tome ni opštegrađanskog pokreta. Razlozi su višeslojni: demografsko pražnjenje, masovno iseljavanje mladih, ali i činjenica da su identitetske podele već apsorbovale društvenu energiju. Ljudi su ili politički instrumentalizovani kroz postojeće blokove i uporno potencirane nacionalne granice, ili potpuno depolitizovani. Umesto protesta, dominira apatija. Umesto principa – udvorištvo. Umesto jasnog opredeljenja ka boljitku, sposobnijoj državi i jačanju ljudskih prava – dominira politička travestitija i cirkuska galama. To je, takođe, pokazatelj duboke društvene krize, samo drugačije usmerene i ponekad zamaskirane.
Pa, da zaključimo. Srbija (i) danas formalno balansira između Brisela i Moskve, ali politički komfor pronalazi u autoritarnim obrascima, čime faktički manifestuje da je mnogo bliža ruskom modelu nego evropskom. Crna Gora balansira između evropske perspektive i unutrašnje borbe za očuvanje sopstvene državne i identitetske posebnosti. U obe države institucije su slabije od političkih, verskih i bezbednosnih centara moći.
Ključno pitanje više nije ko je formalno bliži EU, već ko je spremniji da raskine sa praksama koje Evropu svode na deklaraciju. Bez jasnog razdvajanja države i Crkve, bez odricanja od iredentističkih projekcija i bez doslednog evropskog pritiska na autoritarne devijacije – i Srbija i Crna Gora ostaće u međuprostoru, suštinski zarobljene između sopstvenih mitova i tuđih geopolitičkih interesa, čak i ako bar jedna od te dve države formalno postane deo evropske zajednice.

Između zaklinjanja i podaništva

Četiri godine nakon što je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu, rat ostaje mrlja na našoj kolektivnoj savjesti i godinu za godinom svjedoci smo posljedica očiglednog kršenja međunarodnog prava, uključujući Povelju Ujedinjenih nacija, izjavio je danas generalni sekretar UN Antonio Gutereš.
Gutereš je na sjednici Savjeta bezbjednosti ukazao da je, uprkos neviđenim diplomatskim naporima, prošla godina bila najsmrtonosnija za ukrajinske civile i naveo da je od početka rata ubijeno više od 15.000 civila, a više od 41.000 je povrijeđeno.
- Pored toga, milioni su bili primorani da bježe iz svojih domova, a milionima je potrebna pomoć koja spasava živote- rekao je Gutereš i istakao da je posebno teška situacija kada su u pitanju djeca.
Prema njegovim riječima, od početka rata više od 3.200 djece je ubijeno ili povrijeđeno, a procjenjuje se da je za 2,2 miliona djece neophodna humanitarnu pomoć.
Gutereš je upozorio da borbe koje se vode predstavljaju direktan rizik za bezbjedno i sigurno funkcionisanje ukrajinskih nuklearnih postrojenja i poručio da ta nesavjesna igra nuklearnog ruleta mora odmah da se zaustavi.
- Tokom rata, Kancelarija visokog komesara za ljudska prava izvještavala je o široko rasprostranjenim kršenjima ljudskih prava – mučenju, seksualnom nasilju, pa čak i pogubljenjima ratnih zarobljenika i civilnih pritvorenika, a sva ta djela su prošla bez ikakve odgovornosti- rekao je Gutereš.
Naveo je da uslovi za postizanje mira u Ukrajini ni za koga nijesu misterija, jer on mora biti u skladu sa međunarodnim pravom, uključujući Povelju UN i relevantne rezolucije UN.
- Pored toga, mora podržati suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet Ukrajine, u okviru njenih međunarodno priznatih granica. Sada je vrijeme za hitan, potpun i bezuslovan prekid vatre, što treba da bude prvi korak ka pravednom miru- kazao je Gutereš.

Gutereš: Rat u Ukrajini ostaje mrlja na našoj kolektivnoj savjesti

Izrael je uputio dramatično i indirektno upozorenje Libanu poručivši da će izvesti razorne napade na ovu zemlju, što uključuje i direktno ciljanje civilne infrastrukture poput međunarodnog aerodroma u Bejrutu, ukoliko se pokret Hezbolah umiješa u potencijalni rat između Sjedinjenih Američkih Država i Irana.
Dvojica visokih libanskih zvaničnika potvrdila su u utorak da je poruka prenesena diplomatskim kanalima usred sve većih i opasnijih regionalnih tenzija, prenose agencije.
Prema riječima zvaničnika, Izrael je jasno stavio do znanja da će se kompletna libanska državna infrastruktura smatrati "legitimnom metom" ukoliko Hezbolah vojno interveniše kako bi pružio podršku Teheranu, prenosi Klix.ba.
Ovo upozorenje dolazi u trenutku kada se Vašington i Teheran pripremaju za treću rundu nuklearnih pregovora koja je zakazana za 26. februar u Ženevi. Omanski ministar vanjskih poslova Sayyid Badr bin Hamad al-Busaidi najavio je ove pregovore u nedjelju, a oni se odvijaju u sjeni sve većeg straha od šireg vojnog sukoba na Bliskom istoku.

Izrael prijeti napadima na civile u Libanu

Ruski predsjednik Vladimir Putin izjavio je danas tokom sjednice kolegijuma Federalne službe bezbjednosti (FSB) da neprijatelj nije u stanju da pobijedi Rusiju iako to želi.
- Oni ne mogu da nanesu strateški poraz Rusiji. To jednostavno nije moguće. Ali oni to toliko žele da ne mogu da žive bez toga. Misle da apsolutno moraju da pobijede Rusiju. Traže bilo koji način. Dovešće sebe do neke ekstremne tačke, a onda će se pokajati- rekao je Putin tokom sjednice kolegijuma FSB, prenosi RIA Novosti.
Putin je naglasio potrebu da FSB nastavi svoj sistematski rad u svim relevantnim oblastima, posebno u borbi protiv međunarodnog terorizma.
Ruski predsjednik je zatražio ozbiljne dodatne mjere za zaštitu državne granice, odlučnu i agresivnu borbu protiv ekstremizma i terorizma i suzbijanje bilo kakvih pokušaja podjele i razbijanja ruskog društva.
- Važno je u potpunosti iskoristiti ljudski i tehnički potencijal FSB, kao i njene operativne i analitičke mogućnosti, kako bi se blagovremeno i efikasno neutralisale potencijalne pretnje, pouzdano zaštitili nacionalni interesi Rusije i obezbijedio njen stabilan razvoj- rekao je Putin i upozorio da se povećao broj terorističkih napada na Rusiju.
Ruski predsjednik je upozorio na informacije o pokušaju dizanja u vazduh gasovoda Turski tok i Plavi tok u Crnom moru.
- Govorimo o mogućoj eksploziji naših gasnih sistema duž dna Crnog mora, takozvanih Turskog toka i Plavog toka. Oni ne znaju šta da urade da bi uništili ovaj mirovni proces. Čine sve što mogu da nešto izazovu i potkopaju sve što je postignuto u ovom pregovaračkom procesu- rekao je Putin, prenosi agencija Interfaks.

Nebojša Vučinić

Između zaklinjanja i podaništva

Nedić i ostali Lompari

Taoci mita, sluge fantazije

Dugo putovanje u Jevropu

Crnogorska šizofrenija

Vučićev “kremljo mortale”

Srbijanski Dan mrmota

More i noćne more

Od izvinjenja do uništenja

Srbija i izlazak iz zone komfora

PRATITE TVe UŽIVO