Promena bez zaokreta

Hapšenja u Crnoj Gori, povezana sa sumnjama u delovanje ruske informativne mreže „Ribar“, još jednom su pokazala da se geopolitički sukobi ne vode samo na frontovima, za pregovaračkim stolovima i u kabinetima državnika. Vode se i kroz medije, političke veze, obaveštajne strukture i mreže koje nastoje da utiču na javno mnjenje i odluke suverenih država.

Sama situacija podseća na nešto što se na Balkanu predugo potcenjuje: Rusija region ne posmatra samo kao skup susednih država već i kao prostor i sredstvo za ostvarivanje sopstvenih interesa. Nekada je Crna Gora za Rusiju bila „vojni logor“, u kojem su ljudi zaista ginuli za ruske interese, a zauzvrat dobijali malo žita. Sa promenom geopolitičkih okolnosti, u toj ulozi nasledila ju je Srbija. Danas su za Moskvu Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina čvorišta iz kojih može jeftino da „buši“ i uznemirava Evropu, bez neposrednih ljudskih žrtava. Za sada.

Slučaj „Ribar“ Crna Gora je završila po „ribolovačkom receptu“ koji je patentirao njen severni sused – uhvati, poljubi i pusti. U ovom slučaju, „pusti“ je značilo proterivanje petoro ruskih državljana iz Crne Gore, bez sudskog epiloga ili izručenja Sjedinjenim Državama, koje su raspisale nagradu za informacije o osobama povezanim sa tom mrežom. Naizgled nesrazmerne reakcije Moskve dodatno pokazuju koliko je slučaj politički osetljiv, ali i koliko je ceo region ranjiv na ruski uticaj. Zanimljivo je i to da su proterani ruski državljani izabrali da se kući vrate preko Srbije, a ne, recimo, preko Turske.

Rusija danas Srbiju doživljava kao jednu od svojih najbližih saveznica u Evropi, uz Belorusiju. Sličan oslonac Moskva ima i u Republici Srpskoj, jednom od entiteta Bosne i Hercegovine, dok je Crna Gora stalna meta ruskog uticaja, kako neposredno tako i posredno, preko Srbije.

U tom kontekstu, predstojeći parlamentarni izbori u Srbiji, zakazani za 25. oktobar, nisu samo pitanje smene ili opstanka jedne autoritarne vlasti zasnovane na hegemonizmu i šovinizmu. Njihov značaj prevazilazi granice Srbije. Od toga ko će formirati vladu zavisiće, u određenoj meri, i odnosi sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom, dinamika evropskih integracija Zapadnog Balkana, ali i mogućnost da se ruski uticaj u regionu ograniči ili dodatno učvrsti.

Ipak, bilo bi pogrešno očekivati da će sama promena vlasti automatski doneti i promenu državne politike. Personalna smena može biti važna, čak i presudna za demokratizaciju zemlje, ali nije isto što i promena strateškog pravca. Srbija je već decenijama zarobljena u raskoraku između deklarativnog opredeljenja za Evropu, od koje Srbija dobija značajnu finansijsku podršku, i političkih, energetskih, bezbednosnih, verskih i identitetskih veza sa Moskvom. Ključno pitanje zato nije samo ko će pobediti već i da li je bilo koja od mogućih budućih vlasti spremna da taj raskorak zaista razreši.

DVE OPCIJE, ISTI TEST

U slučaju opstanka SNS-a sa saveznicima, nema mnogo razloga da se očekuje suštinska promena dosadašnjeg kursa. Aleksandar Vučić je godinama usavršavao politiku balansiranja između Brisela, Vašingtona, Moskve i Pekinga, predstavljajući je kao izraz državničke veštine i zaštite nacionalnih interesa. U praksi, međutim, takva politika sve više liči na pokušaj da se od svakog spoljnog partnera uzme ono što je korisno, a da se izbegnu obaveze koje bi mogle da ograniče prostor za unutrašnju političku kontrolu. 

Evropska unija ostaje najvažniji ekonomski partner Srbije, izvor investicija i finansijske podrške, ali se evropski put istovremeno koristi kao politička legitimacija bez doslednog prihvatanja njegovih pravila. Rusija obezbeđuje energente, podršku Beogradu u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija u vezi sa Kosovom i snažan simbolički oslonac nacionalističkom delu javnosti. Kina nudi investicije i političku podršku bez insistiranja na demokratskim standardima i pravilima ekonomskog poslovanja, kakve postavlja EU. Tako se navodna spoljnopolitička samostalnost pretvara u trajno odlaganje odluke, nauštrb interesa države i naroda.

Vučić je u poslednje dve godine, doduše, dobio nekoliko zaista vrućih političkih šamara iz Evropske unije. S druge strane, pouzdani propagandisti Moskve indirektno su ga podsećali da postoji čaj čiji mu se ukus ne bi dopao – aludirajući na rusku praksu trovanja protivnika, u trenucima kada bi ga optuživali da je izdao Rusiju, posebno zbog navoda o slanju srpskog oružja i municije Ukrajini. Ipak, Vučić je lukavom, katkad i brutalnom marginalizacijom svake alternative u državi ostajao jedini igrač s kojim bi i Zapad i Istok mogli da igraju. Zato je logično očekivati da bi u slučaju pobede SNS-a Vučić brzo pokušao da suzbije potencijal drugog „jakog igrača“ – Studentskog pokreta, koji bi mogao da postane konkurent za naklonost pragmatične Moskve.

A šta bi donela pobeda studentske liste, same ili sa saveznicima? Bilo bi neopravdano i nepravično unapred je izjednačiti sa postojećom vlašću. Otvaranje prostora za slobodnije institucije, odgovornost za korupciju, profesionalne medije i poštenije izbore moglo bi da predstavlja važnu promenu. Ali demokratizacija unutrašnjeg života države ne daje sama po sebi odgovor na pitanje njene spoljne orijentacije. Slobodni izbori nisu zamena za jasnu državnu politiku, kao što ni borba protiv korupcije i kriminala ne podrazumeva automatski raskid sa političkim obrascima koji su Srbiju udaljavali od Evrope.

Upravo zato je značajan jasno saopšten stav studentske liste da Srbija neće uvoditi restriktivne mere Rusiji. Time je to prestalo da bude pitanje nagađanja o mogućim koalicionim kompromisima i postalo pitanje konkretnog spoljnopolitičkog opredeljenja. Ako bi nova vlast zadržala istu politiku prema Moskvi, onda bi, bez obzira na promene u domaćem političkom životu, ostao jedan od najvažnijih razloga zbog kojih je evropski put Srbije već godinama zaglavljen. Razlika između dve političke opcije time ne nestaje, ali postaje jasno da se promena vlasti i promena spoljnopolitičkog kursa ne mogu poistovetiti.

Obrazloženje da sankcije nisu delotvorne i da Srbija mora da vodi računa o sopstvenom istorijskom iskustvu zaslužuje političku raspravu. Ali istorijsko iskustvo ne može biti trajna dozvola da se sadašnjost posmatra isključivo kroz sopstvene povrede, a tuđe žrtve ostavljaju po strani kada je kršenje međunarodnog prava u „režiji“ našeg saveznika. Ako se načelno odbacuju sankcije svakoj državi, onda se mora odgovoriti i na pitanje šta preostaje kao sredstvo političkog pritiska na agresora koji nastavlja rat i planske napade na civile.

RUSIJA NIJE SAMO GAS

Najčešći argument u odbranu sadašnje politike prema Moskvi jeste energetska zavisnost. Srbija se oslanja na ruski gas i naftu, dok se odnosi sa Rusijom decenijama predstavljaju kao posebno prijateljstvo. Iako nafta danas nema istu težinu kao gas u argumentaciji, ni taj segment ne treba zanemariti. Energetska zavisnost nije prirodni zakon, niti opravdanje za neograničeno političko vezivanje. Ona je problem koji zahteva planiranje, ulaganja, alternativne dobavljače i spremnost da se kratkoročni troškovi podnesu zarad dugoročne sigurnosti.

Srbija već ima gasnu interkonekciju sa Bugarskom, koja omogućava pristup alternativnim izvorima, uključujući gas iz Azerbejdžana i tečni prirodni gas, koji stiže na grčko tržište. To ne znači da bi ruske količine mogle preko noći biti zamenjene po istoj ceni i bez tehničkih ograničenja. Kapaciteti, ugovori, tržišna kretanja i infrastruktura moraju se uzeti ozbiljno. Ali između tvrdnje da je diversifikacija skupa i složena i tvrdnje da je nemoguća postoji ogromna razlika. Energetska sigurnost ne postiže se večitim oslanjanjem na jednog dobavljača, već smanjivanjem te zavisnosti.

Još je važnije pitanje političke i bezbednosne zavisnosti. Ruski uticaj ne svodi se na energente, diplomatsku podršku ili izjave ambasadora, koje često nisu u skladu ni sa osnovnim normama diplomatskog ponašanja. On podrazumeva i nastojanje da se Srbija održi u strateškom raskoraku sa Evropskom unijom, uz stalno pozivanje na njenu navodnu posebnost i pravo da bira samo one evropske obaveze koje joj odgovaraju. Takva politika ne jača samostalnost države, već joj sužava manevarski prostor i udaljava je od cilja za koji se deklarativno opredelila

Uticaj Moskve, međutim, ostvaruje se i preko medija, političkih savezništava, dezinformacija i mreža koje nastoje da oblikuju javno mnjenje. Srbija je posebno pogodna za takav upliv zbog istorijski izgrađenih predstava o Rusiji, medijskog prostora u kojem su proruski narativi snažno zastupljeni i političke elite koja te predstave koristi kao instrument unutrašnje mobilizacije.

U takvim okolnostima nije dovoljno promeniti nekoliko ministara ili proglasiti da će službe raditi profesionalnije. Potrebni su transparentno finansiranje medija i političkih organizacija, institucionalna kontrola bezbednosnog sektora, zaštita od stranog mešanja i jasna odgovornost za postupke koji ugrožavaju ustavni poredak. Pritom, prisustvo ruskog uticaja ne znači da se svaki proruski stav može proglasiti posledicom obaveštajne operacije. Upravo zato su dokazi, nezavisne institucije i vladavina prava važniji od političkih optužbi.

SUSEDI I TUĐE DVORIŠTE

Za Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu pitanje spoljnopolitičkog kursa Srbije ima dodatnu težinu. Odnosi Beograda sa političkim strukturama Republike Srpske, kao i uticaj srpske politike na političke procese u Crnoj Gori, odavno prevazilaze okvire uobičajene saradnje među susedima. Podrška sunarodnicima izvan granica sopstvene države legitimna je samo dok poštuje suverenitet država u kojima oni žive. Kada se pretvori u političko tutorstvo, osporavanje identiteta ili pritisak na institucije susednih zemalja, ona postaje izvor nestabilnosti.

Rusiji takav ambijent odgovara i, zašto ne reći, ona ga podstiče. Što su odnosi među susedima opterećeniji sporovima, što su institucije slabije, a evropske integracije sporije, to je veći prostor za spoljne aktere koji žele da oslabe evropsko jedinstvo. U Srbiji je još pre nekoliko godina mapirano više od stotinu organizacija koje su promovisale različite aspekte srpsko-ruskih odnosa, od političkih i kulturnih udruženja do medija i organizacija koje neguju predstavu o posebnom istorijskom bratstvu dva naroda. Taj podatak nije dokaz da svim tim organizacijama upravlja Moskva, ali pokazuje koliko je široka društvena infrastruktura na kojoj se ruski uticaj može oslanjati.

U Crnoj Gori taj uticaj ima drugačije uporište: prepliće se sa političkim identitetima, verskim i kulturnim vezama, kao i sa sporovima o karakteru države i njenoj evropskoj orijentaciji. Nije svaka prosrpska organizacija proruska, niti je svako ko se protivi sankcijama ruski agent. Ali kada se odbrana nacionalnog identiteta sistematski koristi za osporavanje suvereniteta susedne države, a politički sukobi pretvaraju u trajni izvor nestabilnosti, posledice prevazilaze granice legitimnog političkog neslaganja.

Zato slučaj „Ribar“, kao i prethodna epizoda na Aerodromu Tivat, zaslužuju ozbiljnu pažnju, a ne samo dnevnu medijsku senzaciju. U prvom slučaju crnogorske vlasti su ruskim državljanima otkazale boravak i donele rešenja o proterivanju iz razloga nacionalne i unutrašnje bezbednosti. U drugom su ruski državljani uhapšeni zbog sumnje na krijumčarenje i pranje novca, a zaplenjeni su novac i neprijavljena IT oprema; pojedini mediji objavili su i nezvanične navode da bi deo opreme mogao biti namenjen nadzoru. Pravna priroda i međusobna povezanost tih slučajeva nisu iste, ali oba pokazuju koliko je važno da bezbednosne službe utvrde činjenice, a institucije javnosti pruže pouzdane odgovore. Ruski uticaj ne treba dokazivati političkim etiketama, već konkretnim vezama, postupcima i dokazima.

S druge strane, od Srbije se ne očekuje da prekine odnose sa Rusijom niti da se odrekne prava da štiti svoje legitimne interese. Očekuje se da prestane da interese Moskve predstavlja kao sopstvene državne obaveze, da susede tretira kao suverene države, a ne kao delove nekog zamišljenog nacionalnog prostora, i da evropsku perspektivu najzad pretvori u doslednu politiku.

Zato će se stvarni domet izbora videti tek kada nova ili stara vlast bude morala da bira između političke udobnosti i obaveza koje evropski put podrazumeva. Da li će Srbija ozbiljno smanjivati energetsku zavisnost od Rusije? Da li će preispitati odbijanje da se uskladi sa evropskim merama protiv ruske agresije? Da li će ograničiti netransparentan strani uticaj i prestati da podstiče ili prećutno podržava politiku koja unosi nestabilnost u Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu?

Ako odgovori budu negativni, promena vlasti može doneti važna poboljšanja u unutrašnjem životu Srbije, ali neće rešiti strateški problem zbog kojeg njeni susedi i evropski partneri s pravom ostaju oprezni. Ako odgovori budu pozitivni, tek tada će se moći govoriti o stvarnom zaokretu.

Srbija, dakle, ne mora da bira između Rusije i Evrope zato što joj neko spolja osporava pravo na samostalnu politiku. Mora da odluči da li će njena samostalnost značiti sposobnost da sama određuje svoje interese ili će i dalje služiti kao zgodno opravdanje za izbegavanje svake odluke koja bi mogla da naljuti Moskvu. 

Jer država koja stalno odlaže izbor ne ostaje zauvek između dve strane. Ona vremenom postaje prostor bez političkog identiteta, na kojem drugi ostvaruju svoje interese, direktno na štetu potreba i dobrobiti ljudi koji u njemu žive.