U istoriji se može naći mnogo primera da je na čelo neke države zaseo idiot (grč.), ali je verovatno dosad nezabeleženo da su se države sistematski dočepali iskompleksirani i frustrirani marginalci, kao što je to u slučajevima današnjih Srbije, i Crne Gore.
Ili, ako bismo prilagodili čuvenu izjavu Zorana Đinđića o mafiji: svaka država ima kompleksaše, gubitnike i neostvarene ljude, samo u Srbiji - i u Crnoj Gori - kompleksaši, gubitnici i neostvareni ljudi imaju državu.
Sticaj istorijskih okolnosti, gluposti i nepažnje birača, nekad i puka i iracionalna potreba za smenama i osvetama - upravo su takve likove doveli na vlast i u mogućnost da umesto kod psihologa ili psihijatra, svoje nagomilane probleme leče o trošku države i na teret naroda.
Ne treba, svakako, zanemariti ni činjenicu da su ti kompleksaši, gubitnici i neostvareni ljudi učinili sve šta je do njih da bi se dočepali poluga vlasti. Čini se da je tek to posebna tema za neke buduće sociološke, psihološke i svake druge analize.
A oni su - kako ispada - prvi put u životu ostvarili neki uspeh, i to onaj krunski. Lako ih je poznati, bez ikakve potrebe da progovore. A nažalost - progovaraju.&nbsp;
Muškarci nose nekoliko brojeva manje sakoe, firmirane i stoga plaćene u iznosu s odgovarajućim brojem nula, dabome. Neretko, s izvezenim inicijalima na manžetnama košulja. Najčešće oblače pantalone-"frulice", neometani kritičkim pogledom u ogledalo, a uobičajeno otkriveni gležnjevi ukazuju na skupu i najčešće posve neprikladnu obuću. I aksesoar je odgovarajući: podrazumeva preskupi ručni časovnik, a često i naočare za vid, makar i nepotrebne, jer narod ovde nekako veruje da je onaj ko naočare nosi - intelektualac.
Žene se preko dana pojavljuju u haljinama za veče, a neke od njih, bez ikakvog blama ili skrupula - i u odeći primerenoj damama noći. Sve firmirano, naravno. Uz odgovarajuće tašne (kad nema originala može i turski falš), i obuću, jer ni njih ne dotiče ona o bečkoj cipeli, a ličkoj nozi. Šminka će, često, biti pogrešna, ali bitno je da je skupa. Hiruške i kozmetičke intervencije je teško i pobrojati. Mnoge od njih roditelji neće prepoznati u odnosu na original, ali ima i onih kod kojih "projekat" nije uspeo, ili čak napravio suprotan efekat. Dobro, ima glasina da su i njihovi muški parnjaci išli "pod nož", ali oni najviše zbog glatke lobanje ili manjka santimetara u oblasti prepona, zbog čega bi ranije morali da kupuju ogromne automobile, za koje nisu imali novac.
Odgovarajuće izgledu je i ponašanje. Drsko, nadmeno, arogantno. Krupne reči složene u floskule koje ništa ne znače. Citiranje poznatih ljudi, često pogrešno. Vozač koji istrčava iz automobila i otvara vrata, da važne, ali kratke, nožice samouvereno pređu nekoliko koraka do prevelike fotelje. Ili da prebitno ustrče do vrata zgrade, koja opet otvara neki skromni, ali u strahopoštovanju ponizni službenik. Pa onda: držač kišobrana. Kako li tek to pomaže da se zaboravi da niko nije hteo da se igra s tobom kad si bio mali. Ili, užurbana sekretarica na koju uvek može da se podigne glas. To je zbog onih koji nisu hteli da ti ispunjavaju hirove u detinjstvu. Savetnik za pi-ar, da ne zaboravimo. E to je zato što ti se može. A i koristi, posebno ako ga platiš ogromnim novcima i ako je, recimo, iz Izraela.
I to nije sve. Besni automobili, koje mogu i da unište, a da ne odgovaraju za to (jer tu je uvek neki kum ili partijski drug, ili bar revnosni čauš koji bi da se dodvori establišmentu). I reklo bi se da rado to čine, posebno pod dejstvom alkohola ili droge. Iće i piće u preskupim restoranima, a tu je i već pomenuta droga, kvalitetom odgovarajuća novodruštvenom položaju. Vožnja helikopterom i avionom, divljanje gliserom i motociklom, klanjanja i snishodljivost na svakom koraku. Putovanja u inostranstvo i neograničena mogućnost da se domaćem stanovništvu "baroniše" o ugledu i počastima u kojima se tamo uživalo.
Ako nema diplome odgovarajuće škole - a najčešće je nema - to je u današnje vreme bar lako rešiti. Privatne škole i univerziteti po Srbiji i Republici Srpskoj niču kao pečurke posle kiše. Novosklepane državne i političke "vedete" ne ometa čak ni činjenica da diplomu fakulteta dobiju pre diplome srednje škole. Ili da diplomiraju u nedelju, posle dva meseca "studiranja". Ili da su im diplomski ili magistarski rad, ma i doktorsku disertaciju, od nekoliko tuđih radova sastavili profesionalni "krojači" ili napisala veštačka inteligencija. Ne smeta im ni moralna strana, kada javnost otkrije plagijat. Ništa to nije problem spram titule što stoji kraj imena. Doduše, ponekad dobro dođe i pohvala kakvog ostarelog profesora da si bio najbolji student u istoriji fakulteta.
Drugova iz detinjstva ili škole najčešće nema. Ili, ako ih ima, iz iste su ekipe gubitnika kojima su se svi podsmevali i zavrtali im uši. Oni se, onda, najčešće hvataju u isto kolo, a tajne su tako sigurne. Teško se, istini za volju, može govoriti i o drugovima iz starijeg perioda: to je više stvar jednostranog ili zajedničkog interesa.
Brojni su uzroci tih kompleksa, frustracija, neostvarenosti... Počev od kućnog i porodičnog zanemarivanja, neretko i maltretiranja u detinjstvu. Bilo da kompleksi dolaze zbog afirmisanih i ostvarenih roditelja, bilo da dolaze zbog pijanica, nasilnika ili podjednako frustriranih i nezrelih ljudi koje je roditeljstvo "zadesilo". Pa onda, izopštenost i marginalizacija u vreme sazrevanja - kako u domu u kome nisu imali podršku, tako i u široj zajednici.
Šikaniranje u društvu - zbog nekakve fizičke mane, mucanja, klempavosti, stidljivosti ili jednostavno intelektualne manjkavosti. Dobijanje batina - bilo kao posledica vršnjačkog nasilja, bilo kao rezultat svenarodnog pokušaja da se drugim narodima na području na kom živiš nametneš kao hegemon. Neuspeh u odnosima sa suprotnim polom. U oblasti zanata ili alata, svejedno. Konačno, intimno nepriznavanje i nespremnost na suočavanje s potrebom odnosa s istim polom.
Nije ovo, naravno, nikakva psihijatrijska ili psihološka analiza, jer za to nismo ni školovani ni vlasni. Ovo je samo nepotpun zbir osobina i karakteristika koje oni o kojima pišemo svakodnevno manifestuju u javnom životu, kroz ponašanje i izjave.
Ne treba da čudi zašto to, i tako lako, uspeva. Kao što se kompleksi hrane kompleksima, tako i organizacija njihovog lečenja podrazumeva kolektivnu terapiju. Pa se tako ovi, što su se dočepali države zarad lečenja frustracija, međusobno ispomažu.&nbsp;
Treba da čudi to što većina zrelih, normalnih, formiranih ljudi, i u Srbiji i u Crnoj Gori, ljudi koji su znali i umeli da izađu na kraj sa sopstvenim nesigurnostima, dilemama, viđenjima sebe... trpi to višegodišnje iživljavanje iskompleksiranih, nesposobnih, neostvarenih osoba, koje su zauzele pozicije odlučivanja.&nbsp;
Ne u smislu da se tim ljudima treba smejati, posebno ne onda kada znamo da su žrtve užasnih porodičnih odnosa ili nasilja, ali svakako u smislu da država nije mesto za lečenje tih trauma. A na žalost, upravo potreba takvih ličnosti za dokazivanjem sebe, za ispravljanjem ko zna kakvih, stvarnih ili umišljenih, nedostataka, za konačnom ostvarenošću i uvažavanjem - državu košta mnogo, mnogo više od povisokih iznosa odvojenih za lečenje frustracija koje se mogu izmeriti i namiriti materijalno.

Nebojša Vučinić

original

viewImage

baseImage

610x380

500x500

400x240

400x203

1250x600

1084x550

thumbnail

Preskupe frustracije

Srbijanski teatar apsurda svakodnevno dobija nove priloge, ali je već sada potpuno jasno da ovako neće moći još dugo.
Onaj koji bi po ustavnoj funkciji trebalo da simbolizuje jedinstvo naroda i celovitost države - predsednik Republike - iako se ni ranije nije mogao pohvaliti mirotvorstvom i tolerancijom, već mesecima vrlo aktivno truje i poslednje tragove zdravih odnosa i normalnog života u Srbiji. Poslednjih dana je prevazišao i sopstvenu nečasnu ulogu u danima raspada SFRJ, nazivajući pobunjene srpske studente nacistima. Rezultat te agresivne polarizacije stanovništva na "mi" i "vi" danas je vidljiv na svakom koraku, a netrpeljivost između dve strane - onih koji žive na račun nekritičkog služenja stranci i vladajućoj porodici, i onih koji žele da žive u normalnoj i pravno uređenoj Srbiji - preti da nekontrolisano eskalira.
Vrhuška srbijanskog autokratskog sistema, čini se, zbog toga ne brine previše. Još. Loša iskustva Miloševićevog režima bila su dobra škola za Srpsku naprednu stranku, koja je tokom prethodnih 13 godina vlasti izgradila trostepeni sistem sopstvene bezbednosti. Najpre, policiju je u velikoj meri očistila od za sebe nepouzdanih kadrova (čitaj: profesionalaca i ljudi od integriteta), pa u poslednje vreme policija često otvoreno deluje kao stranačka, a ne državna, formacija. Ona se sve češće koristi za zaštitu ove druge grupe. Drugi stepen čini prava mala paravojska formirana od pripadnika raznih agencija za obezbeđenje (vele da ih ima oko 50.000, koliko je otprilike i policajaca), čiji su vlasnici svi uvezani u sistem SNS. Oni služe za uterivanje straha narodu, reketiranje, prebijanje i vršenje ozbiljnijih krivičnih dela. Konačno, treći stepen, iako najmanje pouzdan, čine "navijači" i slični fanatici uzgojeni na nasilnoj tradiciji stadionskih tribina još od 1990, gde je, najzad, i sam Aleksandar Vučić zapečatio sopstvene komplekse neuspehom da se nametne kao vođa navijačkog severa. Oni su pioni pogodni za žrtvovanje, lojalni su, neopterećeni inteligencijom, ne vrede mnogo, zamenjivi su, ali trenutno odrade posao.
Naravno, ovo ne bi bila potpuna slika, a da se ne naglasi da je vladajuća stranka u Srbiji ustrojena nalik mafijaškoj organizaciji. To ne podrazumeva samo zavet ćutanja, već spremnost na žrtvovanje za "naš cilj", kao i zaštitu članova koji su se na bilo koji način žrtvovali, dok se odstranjuju - na sreću, ne fizički (ili ne uvek fizički, ako se setimo "sumnjivog" slučaja Cvijan) - samo oni koji prekrše pravila. Ako pogledamo afere, skandale, svakovrsne pijane i drogirane brljotine, razotkrivene krađe i sve ostalo šta obeležava poslednjih 13 godina srpske agonije, videćemo očigledne primere svega toga. Sve je to, naravno, upakovano u patriotizam, u dranje "Srbijaaaa" i mahanje zastavama, uz optuživanje spoljnih neprijatelja i “kolektivnog Zapada” (ko vidi ruski potpis u ovome, u pravu je), ali, ta slika služi samo da dodatno umrtvi narod drogiran propagandom s nacionalnih frevencija.
Politička temperatura raste taman kao i spoljna: jedna se, doduše, meri stepenima celzijusa, a druga batinama, uvredama i metastaziranjem mesecima blokiranog najužeg centra srpske prestonice. Provokacije i umišljajno izazivanje nestabilnosti se nastavljaju i dobijaju neverovatne oblike. Da ne preti stravičnim raspletom, ovo bi mogla da bude lepa cirkuska predstava za gladan, ali već veseo narod.
Nekoliko litara vode i piva i nekoliko navodnih bubutki, kojima je bio izložen "arhićaci" Miloš Pavlović kada se pojavio u "Studentskom gradu", srbijanska vlast digla je na nivo nacionalne tragedije. Pavlović se, kao slučajno, pojavio među kolegama za koje svi znaju, pa i on, da im kao "štrajkbreher" nije baš najomiljeniji. Kao slučajno, tu se našla i kamera nekad uglednog dnevnog lista, simbola novinarstva u SFRJ, koji čak ni za Miloševićevog vakta nije bio tako osramoćen kao sada, pod naprednjačkom upravom. Kao slučajno, u Urgentnom centru našao se dr Zlatibor Lončar, ministar zdravlja poznat (i) po rečenici "gledam da ih nema" (za Crnogorce u srbijanskom zdravstvenom sistemu). Kao slučajno, već sutradan Pavlovića je primio predsednik Republike, a predsednica skupštine mu čak otišla "na noge", u najveće nehigijensko naselje u Evropi, u šta su naprednjaci pretvorili nekad elitni Pionirski park i plato ispred Skupštine (Jugoslavije, pa Srbije).
Sve se to zbilo neposredno posle nekoliko ortodoksnih prebijanja studenata i profesora BU. Upad nasilnika na Pravni fakultet i nanošenje ozbiljnih povreda jednom studentu, jednom profesoru i jednom zaposlenom; premlaćivanje sina jednog (zbog sinovljevog buntovništva) nedavno penzionisanog karijernog policijskog generala; prebijenje "jutjubera" koji je pokušao da razgovara sa stanovnicima najvećeg nehigijenskog naselja u Evropi - samo su neki od događaja koji su prethodili žrtvovanju Pavlovića.&nbsp;
<h2>ZABRANJENI GRAD</h2>
Ono šta je usledilo dostiglo je razmere teško zamislive čak i za SNS radikale, od kojih su i Srbija i region od 1990. svašta doživeli. Iako se na prste obe ruke mogu izbrojati srpski studenti koji ne podržavaju aktuelni protest, predsednik države, predsednica skupštine i ministar zdravlja sebi su dali za pravo da studente u blokadama nazovu - nacistima. Ni označavanje ukupne budućnosti jedne zemlje najcrnjom ovovremenom ideologijom nije bilo dovoljno, pa je na zidinama niške tvrđave osvanuo transparent sa kukastim krstom (i tekstom "bolje ćaci nego naci"), što je prvi put od Drugog svetskog rata da se ovaj simbol, pod kojim je Niš žestoko stradao, pojavljuje u drugom po veličini srbijanskom gradu. Uzgred rečeno, simbol čije je iscrtavanje i upotreba zakonom zabranjeno i kažnjivo. Ni organizatori ni komunalne službe ga nisu skinuli, to je učinila tamošnja opozicija.
Verovatno je SNS radikalima neko skrenuo pažnju na "nezgodnu" simboliku, pa je sličan natpis u subotu okačen ispred nehigijenskog naselja u Pionirskom parku (na raskrsnici Kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra), samo je ovog puta kukasti krst precrtan, odnosno iskazan kao saobraćajni znak zabrane. Svejedno, dve su opozicione poslanice pokušale da iseku taj transparent, ali je u momentu reagovala u parku nagomilana bagra kriminalaca i siledžija, pa su ih sprečili, vređajući ih i polivajući vodom. Ako se pitate gde se dela policija, pa, kao i u mnogim drugim situacijama u poslednje vreme, gledali su bez reakcije, a onda sprečavali poslanice da nastave ka Skupštini. Doduše, i napisali su prekršajne prijave poslanicama.
"Ćacilend" je, u stvari, postao svojevrsni "Zabranjeni grad" koji "štite" bitange sa podebelim dosijeima i verovatno obećanom abolicijom, za svaki slučaj pod kapuljačama i kačketima. A policija sa spoljne strane ograđenog Pionirskog parka, umesto da hapsi - štiti te bitange. Izlišno je i reći da mesecima blokiran centar grada i ozbiljno ugrožena bezbednost nikog od državnih ili organa Grada ne uzrujavaju. U kontekstu današnjih odnosa u Srbiji pominjati mogućnost da se prođe parkom ili delom centra, sada je naučna fantastika. A vrlo verovatno, i zdravstveno-sanitarni problem.
Igrom slučaja i srbijanskog pravosuđa, više niko od ključnih uhapšenih za novosadsku tragediju 1. novembra 2024. nije u zatvoru. U zatvoru nije niko od onih koji su automobilima udarali studente: jedna od njih je čak nedavno oslobođena odgovornosti s obrazloženjem da je dodala gas i pregazila studentkinju na protestu - iz prepasti, iako je niko nije ugrožavao. Trojica od četvorice nasilnika (ili, Vučićevim rečima, "junaka") koji su studentkinji polomili vilicu bejzbol palicama, takođe su na slobodi, a samo četvrti je dobio "nanogicu". I tako redom.
Nasuprot tome, samo zbog incidenta u "Studentskom gradu" uhapšena su 22 studenta. Iako nema dokaza o bilo kakvim povredama Pavlovića, niti je advokatima uhapšenih predočena ikakva lekarska dokumentacija navodno povređenog "arhićacija", osim kuknjave u režimskim tabloidima.&nbsp;
Za trojicu uhapšenih tužilaštvo je tražilo pritvor od po 30 dana, ali je sud to odbio. Trojica su prihvatila sporazum o priznanju krivice, iako dela nije bilo. Advokat Ivan Ninić objasnio je kako policija iznuđuje te sporazume: izvrše nelegalni uvid u sadržaj mobilnih telefona uhapšenih, pa sadržaj dostave tabloidima. Onda se stvara slika o kriminalcima i upada u kuće i javno se hapse pred kamerama. To niko nije demantovao. A akcija pritiska na one koji žele promene nastavljena je tako što policija legitimiše okupljene na svakodnevnim komemorativnim blokadama beogradskih ulica.
Da se teatar apsurda približi cirkusu u ovoj fazi pobrinuo se sud. Treći osnovni sud je, nemogavši da produži pritvor jednom od uhapšenih u ovom slučaju, izdao meru zabrane prilaženja Milošu Pavloviću iz Doboja, sa trenutnim boravištem - pazite sad! - u Pionirskom parku. Svako sa dve godine Pravnog fakulteta zna da zvanično boravište ne može biti na javnoj površini i da ukoliko neko uspostavi nezakonito faktičko stanje boravka tamo gde ne sme, moraju da reaguju ili policija ili Centar za socijalni rad.
<h2>I CRKVOM NA MLADE</h2>
Na to su došle dileme oko upisa brucoša, jer uveliko su počeli da teku rokovi za pripremu upisnog procesa, posebno prijemnih ispita. Čak se i to koristi za pritiske na omladinu u protestu. Mnogoosporavani ministar prosvete Dejan Vuk Stanković pokušava da srednjoškolske maturante i njihove roditelje, koji čekaju upis "u niskom startu" i u nemogućnosti da išta tokom leta planiraju, nahuška na studente i uprave univerziteta i fakulteta, tvrdeći da je zbog ovih drugih nemoguće organizovati upisni proces, i ne daje kvote za budžetsko odnosno samofinansirajuće studiranje.&nbsp;
S druge strane, fakulteti, kada bi u dogovoru sa studentima u blokadama i uspeli da fizički organizuju prijemne ispite, u problemu su jer mesecima nisu platili materijalne troškove, pošto za njih od januara ne dobijaju pare od države. U praksi to bi značilo da bi koliko sutra mogla da im bude isključena struja, recimo, a da ne pominjemo nemogućnost da neki od njih plate prostor ili materijal neophodan za održavanje prijemnih ispita.
Da se vidi odakle vetar duva, svako malo se istakne neko iz vrha Crkve Srbije. Tako je član Sinoda (crkvene "vlade") mitropolit zvorničko-tuzlanski Fotije (Sladojević) napisao pesmu, u kojoj je mlade optužio da im je "um postao satanski", jer "mladi se anarhiji umesto smirenju uče, bunt demonski prihvatajući".
Sve se ovo na neki način posebno reflektovalo uoči i na lokalnim izborima u dva mala grada na zapadu (Kosjerić) i istoku Srbije (Zaječar). Visoke tenzije, predizborni darovi koji su išli i do poklanjanja frižidera i zamrzivača, ali i ucenjivanje roditelja s bolesnom decom tipa “lečenje za glas”… Pa onda, na sam dan izbora, u nedelju: silna "besna" vozila zatamljenih stakala, narod koji sprečava izborne mahinacije, policija koja sprečava narod da sprečava mahinacije, neobični nabildovani i istetovirani momci bez identifikacije ali u uniformama policije (jedan od njih recimo, sa tetovažom A.C.A.B. – All cops are bastards – Svi policajci su kopilad), pa čak i naprednjački kol-centar u crkvi (da, dobro ste pročitali: u objektu Srpske pravoslavne crkve!)… Pa onda: optužba da su iz vozila s tablicama Zete u Crnoj Gori iznošeni džakovi unapred popunjenih glasačkih listića, čime Milan Knežević i Andrija Mandić vraćaju uslugu svom vlasniku. Optužba koju niko nije demantovao.
Sve je to obeležilo izbore koje naprednjaci sebi nisu smeli da dozvole da izgube. Zašto? Zato što znaju da posle prvog poraza kreće lančana reakcija, a narod, koji i sada pokazuje da se ne boji ni nasilnika, ni batinaša, ni partijske policije, ni kompromitovanog pravosuđa, dobio bi novu snagu i novu hrabrost. To bi se onda završilo na jedini način na koji naprednjaci ne žele da se završi, odnosno, na način koji bi stvorio preduslove za čišćenje i oporavak srpskog društva i verovatne zatvorske kazne i oduzimanje imovine mnogima iz SNS, ali i SPS, vrha.&nbsp;
Ne smeš da izgubiš, zato ti valja pobijediti, da parafraziramo lik iz popularnog stripa "Alan Ford". Pa je “nenadležna institucija” (kako su student prozvali Aleksandra Vučića, a on se izgleda u svakoj situaciji trudi da taj nadimak opravda) umesto Republičke izborne komisije (kako zakon nalaže) saopštavala rezultate lokalnih izbora iz sedišta stranke čiji je, kako često i sam ističe, običan član. I proglasio pobedu, dabome. “Sve što živi u Kosjeriću izašlo je da glasa protiv nas, i opet je bilo više onih koji su glasali za nas”, rekao je Vučić i ovim rečima praktično priznao i izborne mahinacije i podele koje planski izaziva u narodu.
Ali, ni to proglašavanje ubedljive pobede nije bilo kao ranija: izostali su vatrometi, pijano slavlje, orgije botova po društvenim mrežama, a umesto oko sat po zatvaranju birališta, kako su to naprednjaci dosad činili, objavljivanje “trijumfa nas nad njima” usledilo je tek posle tri sata. Zli jezici su odmah primetili: čekalo se da lekovi za smirenje počnu da deluju. Doduše, i na zvanične rezultate će se popričekati jer, kako je posmatračka misija "Crta" objavila, na skoro petini biračkih mesta zabeležene su ozbiljne nepravilnosti, a sad su se pojavili i prvi prigovori da je i sama RIK menjala zapisnike.
Iste večeri, i studenti i opozicija su proglasili pobedu i slavili po ulicama, pa je za očekivati da srbijanska politička nestabilnost nastavi da se usložnjava i približi tački pucanja. Od koje su, bar dosad, mnogi zazirali, ali se stiče utisak da većina naroda gubi strpljenje i da želi da do raspleta dođe što pre.

Kao cirkus pred tragediju

Umesto da srpske vlasti privede "poznaniju prava" - jer osnovni zahtev je bio da institucije konačno počnu da rade svoj posao u skladu sa ustavom i zakonima - studentski pokret je dosad uspeo samo da im "pomogne" da se konačno pokažu u pravom svetlu i prirodi.
Teško je, doduše, bilo poverovati da će Aleksandar Vučić i vrh Srpske napredne stranke, kao i njihovi "sateliti", lako i bez obziljnog, kombinovanog pritiska iznutra i spolja, pristati na istragu koja će u konačnici rasturiti mafijašku hobotnicu pod vođstvom nekoliko porodica. Ipak, mnogi analitičari nisu verovali da će, bar ne u ovako ranoj fazi - jer protesti traju tek malo više od četiri meseca - pribeći ogoljenom, banalnom, fizičkom i pravnom nasilju.
Fizički napadi, prebijanja, najcrnje pretnje, targetiranja, medijsko klevetanje, lažne optužbe o "obojenoj revoluciji" i sav ostali asortiman duboke diktature, međutim, jasan su pokazatelj da je režim spreman na sve, zarad očuvanja sopstvenih pozicija. Nije to više samo Vučićevo svakodnevno "uporno ponižavanje ljudi i gaženje dostojanstva svakog, uvek i svugde", kako je to definisala Smiljka Tomanović, profesorica Filozofskog fakulteta u Beogradu. To je sada očajna, poslednja odbrana u bezakonju ogrezlog klana, čiji je Vučić samo najeksponiraniji element.
Hapšenja i privođenja poslednjih dana, redom bez ozbiljnog pravnog osnova, ali i posle "naređenja" izdatog u tabloidima, ulasci policije na univerzitet i narušavanje njegove autonomije, crtanje mete na čelu svakog ko malo "iskoči" izvan studentske anonimne jednakosti, kritika tužilaca što "ne hapse novinare blokaderskih medija", napad na studentske plenume kroz zahtev da se zabrane kao "nelegalna udruženja", pa najzad i najnoviji fizički obračun sa studentima u Novom Pazaru samo zato što su nenasilno blokirali polazak pristalica SNS autobusima za Beograd - samo potvrđuju da srbijanski režim namerava da igra na sve ili ništa. 
Tu tezu potvrđuje i pet "zahteva" koje je Vučić sa "skupa za narod i državu" ispostavio - sam sebi. A to su: da se "pokrenu postupci radi uspostavljanja reda i mira u državi", "utvrdi odgovornost za nasrtaje na građane tokom mirnih okupljanja", "svakom đaku i studentu omogući da se školuje i studira ukoliko to želi", "otkriju počinioci, podstrekači i pomagači u vršenju aktivnosti koje podrazumevaju napade na vitalne državne institucije i objekte i da se spreči preduzimanje takvih aktivnosti u budućnosti" i "spreči svaka aktivnost kojom se samovlastno i protipravno parališe privredna delatnost i onemogućavaju građani da sprovode svoje životne aktivnosti na uobičajen način". 
Ostavimo po strani apsurd da čovek koji 13 godina o svemu sam odlučuje i meša se u sve u državi Srbiji - od podučavanja lekara kako se koriste respiratori, preko trenerskog posla, do planiranja kako da studenti završe godinu - postavlja zahteve koje treba da ispune organi koje on direktno kontroliše, i privid naivnosti takvog "zahtevanja". 
Iza ovoga se krije očigledna namera da se protest ogromnog broja ljudi u Srbiji - koje on i ne doživljava sunarodnicima kojima je takođe predsednik, već ih prezrivo zove "oni" - uguši na najbrutalniji mogući način. Neki analitičari veruju da je ovo najava drakonske represije, na čijem kraju lako je moguće stoji i kakvo vanredno stanje, i "carte blanche" državnim i paradržavnim strukturama da se - sada sasvim ogoljeno - ne pridržavaju Ustava i zakona.
Deviza trodnevnog skupa SNS i satelita u Beogradu bila je "Ne damo Srbiju". Logično je da je ne daju. Ona im je do sada bila izvor nemerljivih prihoda, banja za lečenje nagomilanih kompleksa, zahvaljujući njoj sad imaju pozicije i lažni ugled... Oteli su je, ne daju je i neće je dati ni po koju cenu.
<h2> MRAČNA TETRADA</h2>
 Dovoljno je rečit podatak da su akteri najnovijih slučajeva nasilja u Srbiji, računajući i ono na skupu u Beogradu, visoko rangirani funkcioneri SNS, direktori javnih preduzeća, pa čak i direktor Penzionog fonda.
"Vrhunac nasilja je kada blokirate puteve i ulice, jer time branite ljudima da negde odu. Nekome da ode u bioskop, nekome da ode u šoping, nekome da ode u bolnicu a nekome da ode na fudbalsku utakmicu. To je vrhunsko nasilje i nije dozvoljeno po zakonima ove zemlje" - rekao je Aleksandar Vučić pre samo nekoliko meseci, kritikujući studentske blokade. 
A onda je uprkos "zakonima ove zemlje" zatvorio Beograd na tri dana organizujući banalni vašar šunda, kiča i plaćene ljubavi, dovlačeći one kojima ucenama i novcem još može da manipuliše, kako bi dokazao da je bolji i voljeniji od nekog drugog. Na žalost, u Srbiji je još mnogo onih koji bespogovorno prihvate nalog ili dnevnicu i poslušno odlaze na groblje sopstvenog dostojanstva. Ali, u toj su skupini, osim onih koji su svratili na besplatni obrok i nove stolice - i to ne sme da se prećuti - i "vlasnici" raznih krivičnih dela, duboko i teško moralno kompromitovane ličnosti, svakovrsna baraba i secikesa, koje građani prepoznaju i označavaju i zahvaljujući društvenim mrežama.
Novca iz državne kase za najnoviji vašar u Beogradu, čini se, nikad nije bilo više: ušteđen je, valjda, na kazneno neisplaćenim platama u prosveti. Iako su funkcioneri SNS odbili da govore o sumi i poreklu novca potrošenog za skup, pominju se milioni eura. 
Poslednje obećane naknade "ćacijima" (sada svi tako zovu Vučićeve pristaše) za dolazak u Beograd dostizale su i 150 eura. Došli su iz javnih preduzeća, lokalnih samouprava, ucenjeni i dovučeni iz ugroženih grupa, došli su sa Kosova kome je upravo Vučić ukinuo i poslednji trag srpske države, došli su iz Bosne nadajući se, valjda, da će im suluda šovinistička politika današnjeg Beograda pomoći da se osvete za poraz s kraja XX veka. I da bi viknuli "Aco Srbine", da bi brojem nadvladali "one druge", da bi izgledalo kao moć i poštovanje. 
Tamara Džamonja Ignjatović, redovna profesorica na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sjajno je tu Vučićevu potrebu da bude slavljen i obožavan, makar i lažno, objasnila u "Radaru" početkom meseca. U pitanju je "sindrom mračne tetrade": narcizam, makijavelizam, psihopatija i sadizam.
I dok su u centru Beograda defilovali ljudi koji su prethodnih godina i decenija vladali šireći šovinizam, velikosrpski hegemonizam, versku i političku netoleranciju, koji su zavadili narod do granica fizičkog obračuna, koji su rehabilitovali osuđene ratne zločince i nihove ideje - u Novom Pazaru studenti i veliki broj građana su širili ljubav.
Skup u Novom Pazaru, toj dugo neuralgičnoj tački međunacionalnog i međuverskog nerazumevanja u Srbiji, pokazao je da može i drugačije. Dobro, to smo videli i ranije, na drugim studentskim okupljanjima, ali se čini da je upravo u ovom gradu bilo nužno da se dokaže da u srpskom društvu, na sreću, postoji dovoljan broj ljudi koji nije hipnotisan mržnjom. 
<h2> DONELI SVETLOST</h2>
 Ovo je utoliko bitnije jer su studenti, kroz svoje protestne akcije, sasvim neplanirano, ali belodano, otkrili svi dubinu moralnog dna srpskog društva, tragičnost svih onih godina, decenija ćutanja, nezameranja, odbijanja da se vidi... Jer sve ovo šta je pokuljalo iz vlasti i njoj bliskih krugova kao reakcija na studentski bunt, je ono što je činilo suštinu genocidnog rasturanja Jugoslavije. 
Ta ideologija, koja bi hapsila, silovala, ubijala, ukidala, rasturala... ono jedino što joj je danas preostalo - svoje sunarodnike, i paralelno s time stvarala diktaturu rusko-beloruskog tipa sa velikosrpskim pečatom, uplašila se mogućnosti da decenijama egzistencijalno i moralno uništavan narod vidi svetlost. Jer, studenti su otvorili prozor kroz koji je ušla svetlost i obasjala sve ono šta se godinama sakrivalo pod parolama patroitizma, ugroženosti, stranih zavera i napada na uvek "nedužni srpski narod".
A skrivala se ne samo korupcija, i ne samo težak kriminal, skrivali su se i razni izopačeni zločinci, nekažnjeni za užasna nepočinstva počinjena u ime i za račun srpskog naroda. Skrivalo se i nezasito bogaćenje nosilaca vlasti, baš toliko besramno koliko i huškanje onih koji se deklarišu kao Srbi, a žive u Srbiji susednim državama, nekadašnjim članicama jugoslovenske federacije. 
Duboka je, teška i čini se nepomirljiva podela Srbije na one koji baštine ratne zločine, mračnjaštvo i dogmu, vukući zemlju u XIII vek, i na one koji žele Srbiju i srpski narod u XXI veku, u budućnosti, u normalnom suživotu s drugim narodima i susednim državama, otvorenost, putovanja, kontakte sa drugima. Pa i zbog toga su ovima prvima trn u oku studenti i srednjoškolci, koji jasno pokazuju da ih nije briga za gomile laži i izmišljenu ili prepravljenu istoriju i perpetuum mobile mržnje i zla.
Studenti pokušavaju da razmrdaju srpsko društvo i u užem političkom smislu. Čak su "nacrtali" kriterijume za učešće u "ekspertskoj vladi": neučestvovanje u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti dosad, nepovezanost s političkim strankama i pokretima, dokazanost i priznatost u određenim stručnim oblastima, poznavanje rada državne uprave, moralni i etički integritet, podrška studenata i javnosti. Mandat takve vlade bio bi ograničen na osam do 12 meseci, a njeni članovi bi dali garanciju da se po kraju angažmana narednih osam godina neće baviti političkim životom. 
Spisak lepih želja? Detinje naivno? Teško ostvarivo? Možda. Ali, u isto vreme, i prvi konkretni predlog, koji na svoj način tera političke činioce, društvenu elitu i ukupnu javnost na saradnju. I iznalaženje najboljih rešenja. 
Konačno, teško je zamisliti bolju diplomatsku akciju od ove biciklističke ture ka Strazburu. Kompromitovan srpski politički establišment, s obe strane spektra, to ne bi uspeo. Predsednik i Vlada Srbije su čak i anesteziranje evropskih političara bazirali na prodajama i ustupcima, a ne na diplomatskoj veštini i snazi uverenja. 
I baš zbog toga osnovano treba strepeti od eksplozije ekstremne radikalštine, koja je svesna da joj u miru, slozi, ljubavi i poštovanju više nema postojanja.

Tjerali pravdu, istjerali zlo

Elektronski dokazi, u koje spadaju i Sky prepiske još uvijek nijesu proznati kao validni u mnogim evropskim sudskim instancama i treba pratiti odluke Suda za ljudska prava vezano za ove dokaze, koji je najmjerovadniji, poručio je u emisiji Na kraju dana, na Televiziji E, bivši sudija Suda za ljudska prava u Strazburu, profesor Pravnog fakulteta Nebojša Vučinić.
Vučinić podsjeća da je Sud EU u Luksemburgu odlučio da Sky prepiske nijesu dokaz na sudu, dok se Evropski sud za ljudska prava &nbsp;koji je i najmjerodavniji još uvijek se nije izjasnio o kredibilnosti Sky dokaza.
- Koliko sam nezvanično privatno informisan čekaju odgovarajući dobar presedan, da bi onda Veliko vijeće na kraju o tome zauzelo stav. Praksa je dosta različita širom Evrope, negdje se priznaje, negdje se ne priznaje. Evropski sud je to izjavio u kontekstu odnosa između država i pravne pomoći, između država članica Evropske unije, kod nas to takođe izaziva velike kontroverze. Ja mislim da je zrelo vrijeme da se zakaže jedan naučni skup na Pravnom fakultetu, u organizaciji i krivično pravne, međunarodno pravne i ustavno pravne katedre, gdje bi se ta pitanja u jednoj meritornoj raspravi, u jednom dijalogu raspravila. Princip kod Evropskog suda za ljudska prava je da je proces dokazivanja u principu nadležnosti države. Sud za ljudska prava se ne bavi, dosad se nije bavio sa pitanjem kredibilnosti dokaza i vjerodostojnosti dokaza, stav je bio fa je to u nadležnosti države, jer su domaći sudovi mnogo mjerodavniji, bliži stvarnosti da ocijene je li neki dokaz kredibilan i vjerodostojan, ali Evropski cijeni pravičnost postupka u cjelini, uključujući i način na koji su izvedeni dokazi. Očekuje se u skorije vrijeme da će Veliko vijeće o tome se izjasniti, kod nas je apelacioni sud prihvatio to u ovom momentu, i to nije konačno rješenje. Po mom dubokom uvjerenju, a i onome kako smo radili u Strazburu, vjerodostojnost i kredibilnost dokaza se utvrđuje na glavnom pretresu, kroz odgovarajući kontradiktorni postupak. U tom kontekstu vidjećemo kako će Vrhovni sud, eventualno Ustavni sud, mada nemamo mnogo nade u sadašnji Ustavni sud da će to meritorno riješiti. Svaki dokaz, u skladu sa zakonom, i u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, se utvrđuje na glavnom pretresu, a tako i ovi takozvani elektronski dokazi, ili elektronske isprave, mora se utvrditi njihova vjerodostojnost i njihova kredibilnost- rekao je Vučinić.
Kod Sky dokaza je najvažnije, objašnjava Vučinić, utvrditi autentičnost, jer oni se mogu montirati, i to će iziskivati dodatne troškove vještačenja i &nbsp;vrijeme.
- Da li je to što je tamo, sadržaj tih prepiski da li je autentičan, da li su to ta lica koja su osumnjičena, i da li su to izjavili što su izjavili, to će uzeti odgovarajuće vrijeme, i bogami bojim se i troškove. U tom smislu, kao i kod svakog dokaza se mora utvrditi kredibilnost i autentičnost- zaključio je Vučinić.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="//cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3DVh5_AFYTeoA&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>
 
&nbsp;

Portal ETV

Vučinić: Evropski sud za ljudska prava je najmjerodavniji, čeka se njegovo izjašnjenje po pitanju Sky dokaza

Ovih dana sam čuo nekoliko indikativnih reakcija na uplitanje srpskih političara iz Crne Gore u situaciju u Srbiji. Vjerujte da većina naroda u Srbiji to ne doživljava ni kao bliskost, ni kao nacionalno jedinstvo, već isključivo kao jalovu pomoć Aleksandru Vučiću da ostane na vlasti. To opet otvara drugi aspekt problema, a to je činjenica da se probudila jedna vrsta jaza između stanovništva u Srbiji i stanovništva u Crnoj Gori, odnosno Bosni i Hercegovini - kazao je u emisiji Na kraju dana, na Televiziji E, novinar i diplomirani pravnik Nebojša Vučinić.
Teško je ponoviti veliki, masovan protest, kaže Vučinić, kakav je bio 15. marta, sa više od 300 hiljada ljudi, ne samo njegove masovnosti, ističe on, već zbog svih stvari koje se tiču organizacije takvih skupova.
- Studenti su očigledno motor buđenja ovog naroda u Srbiji, imaju nepresušne ideje i čini mi se da upravo ovaj pristup, sa usitnjavanjem broja protesta, predstavlja pravi odgovor, pravi nastavak u slučaju kad taj 15. mart nije donio rezultate kojima su se neki nadali. Jedni su se nadali da će doći do neke revolucionarne promjene u Srbiji, pada režima, samo zato što je vidio toliko veliki broj ljudi ispred sebe, a oni drugi su se opet nadali nekom mogućem sukobu i stvaranju osnova za uvođenje vanrednog stanja. U svakom slučaju, ovo usitnjavanje protesta je sasvim logična posljedica, i taj veliki broj protesta po cijeloj Srbiji sada zabavlja vlast na lokalnom nivou. Mi smo sada imali jedno veliko trosatno okupljanje, blokadu centralnog gradskog mosta u Beogradu, Brankovog mosta, odnosno Mosta bratstva i jedinstva, on nikad nije prestao tako da se zove, koje su odradili studenti i IT zajednica. Tek nedavno se normalizovao saobraćaj u centralnom dijelu i Beograda, i Novog Beograda koje spaja taj most, i to je još jedan pokazatelj strategije koja će očigledno biti u protestima u Srbiji bar do četvrtog aprila kada je Dan studenata - rekao je Vučinić.
On je dodao i da su takozvani predstavnici Srba u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini opstali i &nbsp;igrali zahvaljujući Aleksandru Vučiću i po njegovom naređenju i njegovom planu.
Srpski političari iz regiona moraju, smatra Vučinić, da uzvrate uslugu Aleksandru Vučiću, i da podrže čovjeka koji ih je doveo &nbsp;na pozicije na kojima su.
- Ljudi su u Srbiji sada i te kako svjesni miješanja ljudi Bosne i Hercegovine u izborne procese u Srbiji, pa i u svo ovo dešavanje posle 1. novembra 2024. godine. Većina onih ljudi koji su se okupili u Pionirskom parku su porijeklom iz Bosne i Hercegovine, odnosno iz tih srpskih krajeva iz Bosne i Hercegovine. Mišljenja o tome uopšte nijesu lijepa, uopšte nijesu ni za spominjanje u medijima u izvornom obliku. Sama činjenica da su oni dali Vučiću podršku objektivno ne znači ništa, ne nosi nikakvu težinu, a subjektivno predstavlja samo problem za srpsko stanovništvo i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori - zaključio je Vučinić.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="//cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FuSej2RCaU_U%3Fsi%3D61Z_cGKGbAmv0Xk6&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>

Vučinić: Srpski političari iz regiona moraju da uzvrate uslugu Vučiću, da podrže čovjeka koji ih je doveo na pozicije na kojima su

Širom Srbije je u nedelju, 23. marta, održano najmanje 95 protesta. Samo u Beogradu tog dana bio je 31 protestni skup.
Možda je ovaj podatak najbolji odgovor na pitanje - kojim pravcem će se u predstojećem periodu razvijati narastajući narodni bunt, posle velikog protesta u Beogradu, održanog 15. marta.&nbsp;
To su potvrdili i prvi dani ove nedelje, pa se svojevrsna "disperzija bunta" kretala, na primer, od okupljanja protiv propagandnih štandova Srpske napredne stranke na nekoliko beogradskih opština, preko protesta kod opštine Novi Beograd zbog najavljenog gašenja tamošnjeg Sportskog centra i pretpostavljene jeftine privatizacije po "ukusu" Aleksandra Šapića, ili čačanske policije, do obeležavanja početka bombardovanja 1999. pred srušenom zgradom Generalštaba od koje bi zet Donalda Trampa trebalo da pravi luksuzni hotel.
Svakako, teško je u kratkom periodu ponoviti jedan takav skup poput onog u Beogradu, 15. marta, čiju je brojnost pisac ovih redova iskuljučivo iskustveno procenio na više od 300.000 ljudi. Logično je, dakle, da u narednom periodu preovlađuju "sitna bockanja". Ali, ipak, neformalne najave za 28. mart i 4. april ukazuju da će studenti, kao nesumnjivi motor buđenja naroda u Srbiji, (da upotrebimo sada njihovu terminologiju) osim "pumpanja" primeniti i strategiju "mešanja".
Za 28. mart je, pre dve nedelje, Aleksandar Vučić obznanio "najveći skup u istoriji Srbije". Od tada, međutim, skup svojih pristalica nije pominjao, već je sve snage bacio na organizaciju Pokreta za narod i državu. Za sam petak 28. najavljeno je jače zahlađenje i kiša, pa je možda - da se setimo stare šale - "vežba Ništa nas ne sme iznenaditi otkazana zbog kiše". Ali, po društvenim mrežama se uveliko govori o mogućem odgovoru na "najveće u istoriji" okupljanje, u vidu niza malih skupova širom Srbije, koji će angažovati znatne snage policije, blokirati neke saobraćajnice kojima bi pristalice SNS bile dovožene u Beograd, "zabaviti" lokalne funkcionere SNS koji bi trebalo da organizuju autobuse obožavalaca i slično.
Ni studenti još nisu zvanično pominjali nikakvu akciju za Dan studenata, ali je jednostavno van svake logike dosadašnjeg protesta da se 4. april ne obeleži kakvom posebnom "zvrčkom", u nizu onih koji sadržajem, duhovitošću i organizacijom drže režim uvek korak iza studenata.
Teško je ne primetiti da bunt, na koji nema odgovarajući odgovor, ostavlja traga na predsedniku Srbije. Vučić je, doduše, na obeležavanju godišnjice "NATO agresije" sam priznao da "fizički i zdravstveno, jedva stoji" pred okupljenima. Ali, umesto o rečima, kojima je on melodramatički sklon i stoga ne moraju ništa da znače, valja voditi računa o izrazima lica i pokretima tela, a tu se doista vidi da je onaj kog studenti zovu "predmetna nenadležna institucija" - daleko od spokoja. Posebno s obzirom na jučerašnju posetu Briselu.&nbsp;
S druge strane, ni on sam ni njegov režim do sada nisu uzdrmani u tolikoj meri da bi olako popustili pred studentskim i njima pratećim zahtevima Proglasa i opozicije. Iako je šahista u vidljivom manjku "pešaka" na tabli, i dalje ima "konje", "laufere" i "topove". Iako, dakle, obično članstvo - i do sad u kalkulacijama u sedištu SNS tretirano kao nepouzdano - gubi veru u sendviče i ugovore na određeno, a poneko dobija i hrabrost da se suprotstavi krajnje ponižavajućem tretiranju, Vučiću su ostala tri jaka argumenta: srednji i viši rukovodioci stranke duboko uvučeni u kriminalne i koruptivne poslove, paravojne mafijaško-navijačke postrojbe, i prethodnih godina temeljno pročišćen sastav državnog aparata prinude.
Nespremnost - pa i nemogućnost - studenata da politički opredeljuju protest, režim koristi za infiltraciju desničarskih, rusofilskih i provokatorskih elemenata. Dosadašnje iskustvo iz studentskog protesta govori da će se ti mladi ljudi izboriti i sa ovakvim izazovom. Oni možda ne znaju dovoljno o istorijatu ratova na prostorima SFRJ i predpriči bombardovanja 1999, ali im je sasvim očigledno jasna uloga današnje Rusije, koja je više puta sa zvaničnih mesta studentski bunt nazvala "obojenom revolucijom", i očigledno i nedvosmisleno podržala Aleksandra Vučića i gušenje protesta.&nbsp;
Ipak, u poslednje vreme previše paraju oči "nedavačke" zastave, koje su dizajnirane u Bezbednosno-informativnoj agenciji zarad forsiranja kosovske priče, ili barjaci sa Isusom na crvenoj pozadini, iz vremena Ivana Gorznog, koje sada koriste ruski agresori u Ukrajini. S druge strane, ne samo da je upadljivo odsustvo zastava Evropske unije - od koje se, uprkos tome, s punim pravom očekuje osuda Vučićevog režima i podrška studentima - već se oni malobrojni koji se usude da ih ponesu najčešće šikaniraju, teraju s protesta, pa i fizički napadaju.
Studenti, dakle, ne mogu i ne žele da konkretno politički artikulišu svoje delovanje, posebno u pravcu u kome građanski i liberalni deo Srbije to traži od njih. Analitičari su ispravno uočili razlog tome: to bi pocepalo studentski protest, zasnovan na širokom konsenzusu i najmanjem zajedničkom sadržaocu. Ali studenti jasno i javno prozivaju ostatak Srbije, da to on učini.
Nije to samo vapaj "pomozite, ne možemo sami" - iako je jasno da će se bez uključivanja sve većeg broja ljudi, sindikata, organizacija, profesija... i razvijanja protesta, i ovaj revolt ugušiti u ponavljanjima, koja će dovesti do osipanja. To je upravo znak da bunt treba disperzovati i da paralelno sa studentskim zahtevima, po vlasti treba "udariti" i zahtevima političkih stranaka i društvene zajednice.&nbsp;
U situaciji u kojoj su opozicione političke stranke u Srbiji razdrobljene, osiromašene, napadane, prokužene i kompromitovane, stiče se utisak da one daju svoj trenutni maksimum. "Proglas", mereno njegovim izvornim principima, takođe. Ostaju građanski plenumi, tzv. "direktna demokratija", što jeste primenljivo samo u mesnim zajednicama i opštinama, ali, opet, oslobađa opozicione snage da se koncentrišu na delovanje na republičkoj (pokrajinskoj i beogradskoj) ravni. I ostaje pojačano angažovanje i "bušenje" na lokalnom nivou.
Studentski pokret, najzad, ne želi, ne može i ne treba da se pretvori u političku stranku. Time bi sam sebe negirao i postao isto ono šta zameraju Aleksandru Vučiću, Ivici Dačiću i drugim političarima vladajuće većine - koji sem političkog, nemaju ni dana radnog staža. Prilično jasno studenti poručuju: dali su zamajac, srpske vlasti doveli u rebus, ali je na građanima i političkim strankama da uobliče stavove, artikulišu želje i u političkoj areni se izbore za njih.
<h2>Iskustvo Crne Gore</h2>
Uprkos dosad uobičajenoj praksi - da pokreti i inicijative u Crnoj Gori "uče" od onih u Srbiji, izgleda da se u ovom slučaju desilo suprotno. Studentski protest u Crnoj Gori, iako je za njega bilo možda i više razloga nego za onaj u Srbiji, propao je zbog sujete, isključivosti, uslovljavanja, starih zavada i pizmi: upravo to, bar za sada, srbijanski studenti uspešno izbegavaju. Ima tu nekih trulih kompromisa, zbog kojih javnost nije baš srećna, ali su studenti u Srbiji svesni da je što širi društveni pokret njihov put ka uspehu i da pre ostvarenja osnovnih i svima zajedničkih ciljeva protesta nemaju luksuz da bir(k)aju i odbijaju.

"Sitna bockanja" i drugi izazovi

Da je Crna Gora iole normalna država i da imamo iole „normalan“ Ustavni sud, situacija u kojoj se trenutno nalazimo bila bi riješena na jednoj sjednici tog suda od petnaestak minuta, uz dopunu koja bi podrazumijevala izmjene protivurječnih propisa koji se odnose na uslove penzionisanja sudija i prihvatanje rješenja koja se odnose na sve, kazao je za Pobjedu prof. dr Nebojša B. Vučinić povodom problematične situacije u ovom dijelu pravosudnog sistema, a koja je izazvana odlukom Ustavnog odbora da penzioniše sudiju Draganu Đuranović.
- Međutim, situacija je takva kakva je. Po mom mišljenju, u Crnoj Gori su sve institucije zarobljene od ove većine, tačnije rekao bih da je na djelu tiranija većine. Zarobljene su institucije i iskren da budem ne vidim način na koji sve ovo može da se riješi. Mislim da bi nam mišljenje Venecijanske komisije, uz prethodnu obavezu svih aktera da to i prihvate, bilo od velike pomoći, ljekovito i blagotvorno- istakao je prof. Vučinić.
Iako je riječ o savjetodavnom tijelu, prof. Vučinić smatra da je Venecijanska komisija tijelo od najvišeg moralnog, stručnog, pravnog i političkog autoriteta u Savjetu Evrope.
- Nalazimo se u pat poziciji tako da čekanje na mišljenje VK neće prouzrokovati dodatne probleme. S obzirom na postojeći politički kontekst možemo očekivati još goru blokadu Ustavnog suda- kazao je prof. Vučinić navodeći da nije pesimista, već da je samo realan.
Na pitanje da li je utopistički očekivati da Ustavni sud bude oslobođen političkog uticaja, prof. Vučinić kaže „da je sreće, to bi tako trebalo da bude“.
- To je u stvari njegova funkcija. On je poseban organ i nije dio redovnog sudstva. Ustavni sud je pravni organ sa značajnim političkim uticajem jer rješava sporove koji su pravni i politički i da je sreće usmjeravao bi tokove društvenog razvoja u Crnoj Gori. Međutim, pošto je na djelu tiranija većine, sve je blokiran- kazao je prof. Vučinić.
Osvrćući se na nedavno održanu prvu rundu konsultacija o otvorenim pitanjima između Crne Gore i Hrvatske u kojoj su učestvovali državni sekretar Ministarstva vanjskih poslova Periša Kastratović i Frano Matušić sa druge strane, prof. Vučinić je kazao da je „u kontekstu evropskih integracija taj susret uobičajen“.
Pregovori su prvo sredstvo za rješavanje sporova. Ako se u pregovorima konstatuje da su polazišta toliko udaljena, postoji čitav dijapazon mirnih načina rješavanja sporova do Međunarodnog suda pravde”, ponovio je raniji stav prof. Vučinić i podsjetio da Crna Gora ima hipoteke iz prošlosti, ali i da najnoviji razvoj situacije sa „nesretnom“ i nepotrebnom Rezolucijom o Jasenovcu i te kako može da utiče na međusobno povjerenje i stav Hrvatske koja je punopravna članica EU.
- To je jedna potpuno besmislena i nepotrebna rezolucija, odnosno politički stav koji i te kako može da iskomplikuje odnose između dvije države, a posebno u kontekstu evrointegracija- kazao je prof. Vučinić.
Na pitanje koliko je realno očekivati da se sa postojećim kadrovskim rješenjima na čelnim pozicijama u ministarstvima odbrane, evropskih i vanjskih poslova može očekivati pomak u stabilizaciji odnosa dvije države, prof. Vučinić je ocijenio da, s obzirom na značaj i kompleksnost pitanja, naročito kada je riječ o sporu oko Prevlake, tu se moraju uključiti najautoritativnije strukture i na političkom i na intelektualnom i ekspertskom planu.
- Taj spor oko Prevlake, da ne pominjemo brod “Jadran“, klasičan je teritorijalni spor. On uključuje pitanje granice na kopnu, moru i podmorju. I za države koje nijesu imale nikakvih sporova u novijoj istoriji to je preveliki i dosta težak spor. Tu na nivou ministarstava se mogu konstatovati određene stvari, može se doći do određenih zaključaka, ali mislim da je za početak rješavanja tih sporova važno da se uključe najodgovornije strukture u obje države- kazao je prof. Vučinić i dodao da se ovakvi sporovi ne rješavaju „preko noći“, bilo u pregovorima, bilo uz posredovanje treće strane ili pred Međunarodnim sudom pravde.
On je istakao da se s obzirom na dugogodišnje iskustvo najviše zalaže sa sudsko rješenje uz opasku da „u ovom trenutku treba pokazati dobru volju da se sjedne za pregovarački sto i otvoreno raspravlja kako bi otkrili što je sporno“.
U fazi pregovora dvije strane, prema riječima prof. Vučinića, oni ne mogu biti javni, već zahtijevaju visok stepen diskrecije jer je takva diplomatska praksa, ali tu će se, kako kaže, izdefinisati oko čega postoji spor kada je u pitanju Prevlaka.
Studenti opravdano traže odgovornost za propuste nadležnih
Na pitanje da prokomentariše aktuelne proteste studenata u Crnoj Gori pod nazivom „Kamo śutra?“, prof. Vučinić je kazao da je riječ o potpuno legitimnom načinu iskazivanja bunta s obzirom na jednu negativnu i tragičnu društvenu pojavu koja se dogodila na Cetinju. On je dodao da podržava zahtjeve studenata za smjene odgovornih u bezbjednosnom sektoru.
- Ništa nije naučeno iz onog prvog masakra koji se dogodio na Medovini i sasvim je normalno da se traži moralna, vaspitna i politička odgovornost nosilaca funkcija. Promjene Zakona o posjedovanju oružja i njegovo pooštravanje ima smisla, ali to je od sekundarnog značaja jer kod nas u Crnoj Gori izgleda da su najjednostavnija i najbolja rješenja – najudaljenija. Niko ne postavlja pitanje gdje su nam pozornici u kvartovima koji su ukinuti prije desetak i više godina, niko se ne pita što radi komunalna policija, da li je ona opremljena, da li možda treba angažovati i neki dio penzionisanih „čistih“ službenika MUP-a da pomognu u stvaranju opšte bezbjednosne klime- kazao je prof. Vučinić i podsjetio da se većina ubistava dešava usljed korišćenja nelegalnog oružja.
Ipak, problem vidi u činjenici da posljednjih 30 godina, kako kaže, imamo legitimizaciju i opravdanje nasilja da je ovakva bezbjednosna situacija sasvim očekivana.
- Situacija koja se dogodila na Cetinju može da se ponovi u bilo kom drugom gradu zato je neophodno sprovesti radikalne političko bezbjednosne mjere. Zaista smatram da je neophodno da odgovorni u bezbjednosnom sektoru podnesu ostavke- poručio je prof. Vučinić.
S obzirom na genezu i porijeklo Vučića, u Srbiji ne bih isključio ni najgori scenario
Nakon gotovo tri mjeseca od pokretanja protesta u Srbiji, koji su počeli poslije tragedije u Novom Sadu gdje je nakon pada nadstrešnice na Željezničkoj stanici stradalo 15 osoba, 28. januara je pod pritiskom javnosti ostavku podnio premijer Vlade Srbije Miloš Vučević na što prof. Vučinić kaže da je “malo kasno, ali može imati ljekovit uticaj“.
- Tragedija koja se desila u Novom Sadu je posljedica korumpiranog sistema koji je i te kako zloupotrijebio svoja ovlašćenja na štetu građana. Ti protesti su veoma ozbiljni i masovni i vjerovatno će dovesti do promjena. S obzirom na političku genezu i porijeklo gospodina Aleksandra Vučića, koji je izvorni radikal, tu ne bih isključio ni najgori scenario- dodao je prof. Vučinić.

Vučinić: Parlamentarna većina zarobila sve institucije

Veliki protestni skup održan u nedelju u Beogradu, čini se, iznenadio je svojom masovnošću i same organizatore. Poruka skupa bila je glasnija i jasnija od bilo kakvih izanđalih govorancija jalove srbijanske opozicije poslednjih godina. Petnaestominutna komemorativna ćutnja, uz upaljene lampe mobilnih telefona, slika je koja je obišla svet, a potonja polučasovna buka - glasni izraz nagomilanog dvanaestogodišnjeg gneva, revolta, nezadovoljstva, a od novosadske tragedije, i straha.
Poruka ovog skupa je kvalitativno nova. Na nju režim, ali i njegovi sateliti obučeni da "miniraju" klasičnu političku opoziciju, nemaju odgovor. I to nije ono najgore šta ih muči: najgore je što su svesni da su studenti za korak ispred svakog njihovog mogućeg odgovora. A i da ti odgovori imaju stimulišuće dejstvo na sve one koje muče iste muke kao studente, samo ih iz različitih razloga dosad nisu artikulisali.
Previše toga se, doista, skupilo u običnom narodu. Prosečan čovek, koji nije član jedne od vladajućih partija, najbolje na svom džepu i frižideru oseća "zlatno doba" u koje ga svakodnevno, neštedimice, sa ogromne većine TV kanala, ubeđuje čovek koji sebe voli da naziva vrhovnim komandantom. "Da objasnim, da narod razume" polako puca kao mehur od sapunice, jer više niko, pa čak ni oni obični i u najvećem broju slučajeva (poslom na određeno) ucenjeni članovi SNS, ne mogu da žmure na Srbiju koja se bukvalno raspada. Jer su i oni postali svesni da su i njihovi i životi njihovih najbližih ugroženi u zemlji u kojoj se ruše novosagrađeni ili svežerenovirani objekti, u kojoj se troše milioni na bahanalije visokopozicioniranih političara, gde se za radove merene hiljadama daju milioni, ili gde se ispaljuju (pre)česti vatrometi za koje, vele upućeni, kada dolaze s određene lokacije, dominantna boja označava vrstu droge koju onda manji dileri treba da dođu da preuzmu i puste u promet.
Možda bi sve šta se u Srbiji dešava i to nagomilano nezadovoljstvo i dalje ostalo na retkim istupanjima još ređih hrabrih protivnika režima i uverenju da je narod, baš poput one žabe, već skuvan, da nije došlo do studentskog bunta. On je, doista, bio iznenadan, a podjednako neočekivano se razvio u veliki protest svih školaraca i ogromnu enigmu za vlast.&nbsp;
Kulminacija toga zbila se u nedelju. Stotine, hiljade pristojnih ljudi u mirnim kolonama, ljudi kojima se u očima i rečima videla nada, koji su dolazili svojevoljno, po zimi, pešice, bez sendviča, nasuprot redovno plaćenoj i organizovanoj publici prvog čoveka Srbije u pozorišnoj predstavi "Potemkinovo selo". Uprkos napadima na mladiće sa zastavama EU na nedeljnom skupu ili crkvenim zastavama - što orgomna većina tih mladih ljudi tumači kao pokušaj diskreditacije i provokacije, ali i ne brine mnogo zbog toga.
<h2>HRABROST I SNAGA&nbsp;</h2>
U ovakvim slučajevima, nezahvalno je lamentirati o broju učesnika nedeljnog protesta. Svakako, navodni "izveštaj MUP" upućen predsedniku, o 30-ak hiljada, ne odgovara stvarnosti: on odgovara jedino tradicionalnoj potrebi Vučićeve ličnosti da ponizi svakoga ko ga na bilo koji način ugrozi. S druge strane, prenaduvana je i cifra koju su neki opozicionari istakli kao podatke s baznih stanica mobilnih operatora, da je na tom području registrovano bezmalo 300.000 mobilnih aparata.
Bliže realnosti je procena Arhiva javnih skupova, koji posebnom metodologijom računaju prisutne, pa su tako došli do cifre koja malo premašuje stotinu hiljada. Ilustracije radi, procena pisca ovih redova, bazirana samo na četiri decenije novinarskog iskustva i izveštavanja sa svih mogućih demonstracija u Beogradu od 1991. naovamo, bila je - 70 do 75 hiljada.
Ali, sam broj je manje bitan. Važnija je činjenica da se može osnovano očekivati da će taj broj rasti. Da su mnogi građani Srbije, koji su dugo bili uplašeni, sada naoružani hrabrošću. I da to nije samo slučaj sa Beogradom, gde je realno i najlakše biti hrabar. Sve je više organizovanih protesta u manjim sredinama, u kojima smo ranije beležili i direktne pretnje po život, i otpuštanja, uene, izbacivanje dece iz vrtića...
Kako zaustaviti grudvu koja se pretvara u lavinu, kada ni jedna poznata i dosad uspešna metoda, "ne radi"? Kad nemaš koga konkretnog da denunciraš, kad nemaš koga imenom i prezimenom da razvlačiš po "medijima" kao stranog špijuna i plaćenika, kad ne "rade" ni pretnje kaznama ni slučajevi pravnog nasilja, kad ne prolaze ni stranački ni crkveni provokatori, "navijači", siledžije ili ludaci koji motornim vozilima probijaju blokade. Kad nikog nije briga za priču o navodnim sankcijama NIS. Kad niko ne "pada" na obećanja novčanih davanja i jeftinih stanova. Kad je, šta god da uradiš, to samo hrana koja pomaže da se bunt učvrsti i proširi. Kako uticati na mlade koji i ne gledaju tradicionalne kanale informisanja, koji svaki gaf vlasti pretvaraju u za njih motivišuću tik-tok zavitlanciju, koji "u hodu" naprave spot bolji i uspešniji od svih koje napravi uigrana i debelo plaćena propagandna mašinerija?
Frustracija srpske vlade je, dakle, razumljiva. S jedne strane, kakvu god meru ili akciju da preduzmu, ne uspevaju da utiču na bunt, a sa druge strane čeka ih Aleksandar Vučić, koji svoju ličnu nemoć leči vređanjem i javnim nipodaštavanjem svojih saradnika ili ministara u vladi. Vučić je, opet, suočen s nečim što se niko do sada, za ovih 12 godina, nije usudio da mu kaže: "niko te ništa nije pitao", jasno su mu poručili studenti, spočitavajući mu da kao Predsednik Republike nije nadležan za stvari u koje se uporno meša i donosi odluke umesto Vlade. Nemoguće je i zamisliti koliko to utiče na osobu koja je sama sebe ubedila da je apsolutno neophodna i sa pravom "zlatnog glasa" u svakom segmentu života u Srbiji.
Dodatni problem za Vladu Srbije je što se sada studentski, a odnedavno i srednjoškolski, zahtevi umnožavaju - jer se na tu iovako dugačku listu dodaje i svaki napad na njih, svako "izvinjenje" direktora ili ponašanje dekana, svako nereagovanje, svaka uvreda, pa i polovično objavljivanje dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice Novi Sad. Na to treba dodati i nezadovoljne poljoprivrednike, ekološke aktiviste, čuvare Starog mosta koliko god da ih je malo, advokate, glumce, muzičare, profesore univerziteta i nastavnike srednjih i osnovnih škola... Lista nezadovoljnika koji hrabro istupaju, pridružujući se i na neki način štiteći tu omladinu, sve je duža, a ideja generalnog štrajka sve prisutnija i realnija. Od naprednjačkog slogana "Srbija ne sme da stane", polako dolazimo na slogan "Srbija mora da stane". Da bi opstala.
<h2>PRELAZNA VLADA</h2>
Najzad - eto novog i najvećeg povoda za ispoljavanje nemoćnog besa - ideja prelazne vlade, koja se polako formuliše u okviru građanskih snaga Srbije, jer su političke partije u opoziciji očigledno nedovoljno moćne da je same "izguraju". Teško da postoji strašnija stvar za Vučića i naprednjake od prelazne vlade, jer takva vlada znači oslobođenje i otvaranje medija, sređivanje biračkih spiskova i nemogućnost seljakanja glasača, radilalno smanjenje mogućnosti da stranački vojnici "intervjuišu" i podmićuju birače pre izbora i kontrolišu glasanje na dan izbora...&nbsp;
Prelazna vlada, dakle, znači da bi i SNS i SPS morale da izađu na glasanje pod uslovima ravnopravnim za sve, a izostanak ucenjivanja i pritisaka na stare i dovođenja novih birača, ukupan broj glasova ove dve stranke, prema analitičarima, svodi na maksimalnih 30 do 35 odsto. Rezultat takvih izbora znači da oni ne formiraju vladu, gube uticaj na policiju i pravosuđe, i da počinju istrage svega šta su do sada radili. A slučaj novosadske nadstrešnice je dovoljan da se zamisli obim svih nezakonitosti za ovih 12 godina.
Naravno, samo ove činjenice logično navode na pomisao da će Vučić i Vlada, ukoliko ne uspeju da suzbiju protest (a sva je prilika da neće uspeti) - ići u radikalizaciju. To je već viđen scenario, sećamo se vladavine Slobodana Miloševića i kako je njegov režim reagovao na bunt i demonstracije. Najzad, u današnjoj prvoj postavi su, sportskim rečnikom rečeno, omladinci iz Miloševićevog tima, počev od samog Vučića ili Ivice Dačića, pa do Aleksandra Vulina, koji se podsmevao studentima iz bunta u zimu 1996/97 rečima "pa neće valjda da ih polivamo toplom vodom", osvrćući se na upotrebu "vodenih topova" po cičoj zimi.
Radikalizacija, opet, znači i da jača front protivnika režima. Setićemo se opet Miloševića, koji je pao kada mu je represivni aparat bio najjači, a medijski mrak potpun. U toj analogiji, Vučić teško da može da računa na vernost, koja jeste bila Miloševićev adut. Konstrukcija Vučićevog režima zasnovana je na golom ličnom interesu, a to znači i da režim neće braniti oni koji u toj odbrani ne budu videli interes, a na tu vidovitost značajno će uticati i brojnost, rešenost i gnev druge strane. A oni, rekosmo, rastu mnogo brže od motivacije snaga koje bi režim branile.
"Ostanite uz nas, tek smo počeli", poruka je studenata posle nedeljnog skupa. Ta poruka izražava i očekivanje da im starija generacija, čija borba od 1991. do 2000. očigledno nije uspela, sada "čuva leđa". Ali, ta poruka je pre svega nešto šta ledi krv u žilama svakom pripadniku režima, svesnom da oni nemaju odgovarajući odgovor, sem da ponovo bezuspešno pokušaju da banalizuju bunt ubacivanjem "podrške" Danice Crnogorčević ili besmislenim pretnjama premijera Miloša Vučevića na TV stanicama koje niko od tih mladih ne gleda.
To "tek smo počeli" za kratko vreme je postalo toliko ubedljivo, da je podiglo i nadu i optimizam u Srbiji. Da, još mnogo je tu posla, pa i sa tim mladim ljudima, koji nisu vakcinisani protiv malignog uticaja Kremlja, crkve i nacionalizma, ali je i ovo do sada dovoljno da se u Beogradu i Srbiji ponovo vidi osmeh.

Narodu nada, režimu - strah

Tri nedelje posle tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu, Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je saopštilo da je uhapšeno 11 ljudi u vezi s rušenjem nadstrešnice 1. novembra, i pogibijom 15 ljudi pod njom. Neki bi rekli - konačno je neko uhapšen, kada je uznemirenje javnosti dostiglo tačku ključanja, kada su protesti u Novom Sadu i Beogradu postali svakodnevni, i kada sporadične, isforsirane i neiskrene ostavke zbog "moralne odgovornosti" nisu dale efekta.
Tužilaštvo je prvo dalo samo inicijale uhapšenih, ali je javnost najpre spekulisala, onda su stigle i nezvanične, a na kraju i poneka zvanična potvrda: među uhapšenima su Goran Vesić (doskorašnji ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture), Jelena Tanasković (direktorka Infrastrukture železnice Srbije, koja je ostavku podnela juče), Nebojša Šurlan (bivši direktor Infrastrukture ŽS) i Anita Dimoski (pomoćnica ministra za železnički saobraćaj).
Vesić je sam potvrdio da je na tom spisku, navodeći da se "dobrovoljno odazvao pozivu policijskih službenika", dok su imena ostalih i dalje, formalno, spekulacija medija. Spekulacije su i imena četvoro inženjera odgovornih za pojedine elemente rekonstrukcije, među preostalih sedam uhapšenih za koje se veruje da su "iz struke".
Hapšenja su usledila posle najave predsednika Srbije da će biti hapšenja. Najzad, i jučerašnje ostavke Jelene Tanasković i Tomislava Momirovića (bio je ministar infrastrukture i energetike u vreme rekonstrukcija novosadske stanice, a ostavku je podneo s mesta ministra spoljne i unutrašnje trgovine) su usledile posle ponovljenih najava i poziva Aleksandra Vučića, koje se među poznavaocima u Srbiji tumače kao "izvršne naredbe" članovima Napredne stranke.
To pokazuje i sadržaj tih ostavki: bez reči iskrenog saosećanja i osećaja moralne obaveze, samo uz niz hvalospeva, zahvalnosti i izjava vernosti Velikom vođi i gospodaru njihovih boljih života i bogatstva.
Nije otuda nelogično što, ne samo opozicija već i veliki deo javnosti, sumnja u iskrenost i učinkovitost ovih hapšenja - bar u onom njihovom delu koji se odnosi na političke funkcionere. Napredna stranka, to otvoreno govore mnogi analitičari, ustrojena je kao mafijaška organizacija: strada samo onaj ko progovori o organizaciji, ostali se do kraja nalaze pod njenom zaštitom.
Zato, hapšenje 11 ljudi u vezi s tragedijom u Novom Sadu malo kog u Srbiji može da uveri da je u najboljoj nameri da se okolnosti rušenja nadstrešnice razreše i odgovorni zaista snose posledice.
Javno je izražena bojazan da su i ostavke i hapšenja u stvari žrtve, koje članovi organizacije moraju da podnesu kako bi sačuvali pre svega politički rejting nedodirivog - jer ono ostalo čuvaju potpuno privatizovana policija, kao i partijska vojska sastavljena od navijača i kriminalaca. U tom smislu,
analitičari nedvosmisleno veruju da "sutra" može da donese još hapšenja, ako ova ne postignu odgovarajući efekat u gašenju požara narodnog nezadovoljstva. Opet, malo ko veruje da će ovi ljudi - koji mogu da budu i nezgodni svedoci ubuduće - biti pušteni niz vodu. Hapšenja su, za građanske analitičare, "spašavanje redova Rajana" u propagandnom smislu, svojevrsni "danajski darovi" javnosti, dok režimski mediji u isto vreme sinhrono prozivaju da je ovo "hapšenje pod pritiskom", čime praktično potvrđuju onu prvu tvrdnju.
Sasvim je dovoljno iskustva iz prethodnih 12 godina, kada su posle gromkih najava i spektakularnih hapšenja "krupne zverke" ne samo puštane na slobodu, već i dobijale ogromnu odštetu od države Srbije. Odnosno, od naroda koji puni državni budžet.
Najzad, "najbolji student Pravnog fakulteta u Beogradu" (kako je svojevremeno nekadašnji dekan SIma Avramović počastio Vučića, čiji se prosek ocena na PF kretao oko 8) sigurno zna za maksimu "ne bis in idem". Istom licu se ne može dva puta suditi za isto krivično delo. Mnogi baš zato veruju i da su hapšenja vrsta "false flag" operacije: da se javnost umiri nečim za šta se unapred zna da će, kada tenzije padnu, biti rešeno pozitivno po krivce. Novo suđenje za isto delo posle oslobađajuće presude neće biti moguće, dok suđenje koje bi obuhvatilo i korupciju i udruživanje u organizaciju spada u domen naučne fantastike jer bi podrazumevalo hapšenje celokupnog državnog vrha Srbije.
Iskustvo, dakle, ne ostavlja mnogo mesta optimizmu. Iako bi bilo i lepo i dobro da ovog puta nad iskustvom prevagnu pravda i istina, jer učestale pogibije u Srbiji koje su posledica nemara, neodgovornosti, moguće korupcije, neznanja, pa najzad i opšte apatije i nezainteresovanosti, neće nestati u atmosferi nečinjenja, koja upravo pothranjuje takva ponašanja.&nbsp;
Nažalost, malo ko u Srbiji pod Naprednom strankom veruje u takav epilog.

Ne veruj naprednjacima ni kad hapšenja nose

Najzad su saopšteni rezultati popisa u Crnoj Gori. Kašnjenje, možda i tehnički opravdano, izazvalo je s druge strane bojazni da se rezultati „šteluju“, posebno jer nije dat odgovor na mnoge nedoumice, optužbe o „uvozu“ popisanih i izveštaje o nepravilnostima.
No, sada je to kako je: u društvu duboko podeljenom, pre svega zbog potrebe šovinističkog režima u Beogradu da gospodari Crnom Gorom, ostaće sumnje u validnost popisa i mnogo pošto njegovi rezultati odu u drugi plan pred surovošću stvarnosti. Rezultate će svako tumačiti kako mu odgovara, i kad mu odgovara, i na osnovu toga tražiti neka dodatna „prava“, uprkos činjenici da je popis pre svega statistička stvar, a ne osnov kakve nacionalne supremacije.
Jer, navikli smo da „sedam jahača“ Srpskog sveta uporno i dosledno potežu sve što im pod ruku ili na pamet padne, kao argumentaciju kakve „ugroženosti Srba“ i dokazivanje nužnosti da Srbi moraju biti ravnopravniji od ostalih. Tako smo već počeli da slušamo, uz pozivanje na rezultate popisa, kako treba „normirati srpski jezik kao službeni“ - iako je (i) srpski jezik odavno normiran, u stavu 2. člana 13. Ustava Crne Gore. S potpuno istim namerama, krenula je i realizacija fantazije o dvojnom državljanstvu.
Bilo kako bilo, to su već dnevne provokacije čiji su konačni ciljevi jasni svakome, pa i crnogorskim Srbima - jer ostvarenje tih ciljeva ne nosi dobro nikome u Crnoj Gori, pa ni crnogorskim Srbima. Ipak, ostaje jedan veliki problem, mnogo veći od bilo kog popisa, nad kojim bi svi morali ne samo da se zamisle (jer je, a oprostite, filozofiranja i mudrovanja u Crnoj Gori i previše), već i da konkretno deluju. A to je konstantan pad broja Crnogoraca. Ne u procentima, već u apsolutnim brojevima. Kolikogod definisana kao građanska, i kolikogod to bio ispravan pristup, Crna Gora je i matična država Crnogoraca. Ako oni u svojoj državi postanu manjina, biće tek egzotični ukras u rukama spoljnih vlasnika zavisne i ponižene Crne Gore, a opstanak Crnogoraca u dijaspori neće biti doveden u pitanje. Oni, jednostavno, opstati neće.
Nemamo bolji primer za ovo od bukvalnog desetkovanja Crnogoraca u Srbiji. Sada nas je oko 20.000. Za režim u Srbiji, skoro pa idealan broj. Statistička greška, ili sjajna kulisa za igrokaz o ravnopravnosti u višenacionalnoj Srbiji. Ne možemo ni na šta da utičemo, srbijanskoj politici ne možemo da „štetimo“, a za pokazivanje birokratama iz Brisela - dušu dalo. Da bude jasnije, i nevezano samo za Srbiju: Crnogoraca je pet puta manje nego što ih je bilo u Hrvatskoj, a u Bosni i Hercegovini i Makedoniji pali su na trećinu pređašnje brojnosti.
Nije namera ovog teksta da se bavi merenjem doprinosa koliko je - i da li je - ko dao u prilog razvoja i očuvanja crnogorske nacije; nije cilj ni utvrđivanje krivice za propuste kojih je, složićemo se, i te kako bilo. Ono šta jedan tekst može da učini je da apeluje, da se konačno crnogorski intelektualci u zemlji i dijaspori (a njih nam ne manjka) organizuju i bez sujeta i ličnih animoziteta (ni njih nam ne manjka) najzad lociraju zbog čega se ovo dešava, odakle dolaze opasnosti i koje su sve i utvrde jasan program kako da se ovo odnarođavanje zaustavi, uz konkretne mere i rokove.
To je, svakako, veoma široko polje. Od obrazovanja i usavršavanja do razvoja karijere i poslovnih prilika. Od razvoja infrastrukture i povezivanja sa svim susedima, a ne samo jednim, do afirmacije kulture i čuvanja okoline. Od apsolutnog obračuna sa svakom vrstom kriminala, do podrške domaćim stvaraocima u svakoj oblasti. Od ispravljanja ružnih i autodestruktivnih praksi i karakternih crta (što se, ko je pazio na časovima istorije, „vuče“ još od Svetog Petra Cetinjskog) do reafirmisanja osobina koje su Crnogorce krasile u prošlosti, a danas ih se s divljenjem i ponosom sećamo. Prevedeno na najjednostavniji jezik: to je stvaranje uslova da svako poželi da bude Crnogorac, a ne da se svog porekla odriče zarad konjukturnosti i šansi koje mu neki drugi nacionalni okvir pruža. Da svako poželi da živi u Crnoj Gori, najzad, a ne da bude prinuđen da ode da bi se lakše razvijao kao ličnost i kao stručnjak. Jer, da se ne lažemo, ljubav prema rodnom kraju i lepota sopstvene države ipak nisu dovoljni da ispune sve potrebe ljudi.
Zašto - da pomenemo upravo tu najradikalniju situaciju - Crnogorci hrle u Srbiju, pa vremenom postaju Srbi? Jer Srbija ponudi mnogo toga šta Crna Gora propušta, lakonski pretpostavljajući da je dovoljno da se neko rodi kao Crnogorac. Počev od školovanja i domova, gde je dovoljno da se učenik ili student izjasni kao Srbin. Pa zaposlenje - gde su neki uslovljeni da se izjasne kao Srbi, neki su i ucenjeni, a većina to čini i bez uslova, iz straha u atmosferi kakva je u Srbiji kreirana u poslednjih 35 godina. Možda to nije fer od Srbije, ali nije i nelegitimno. Ona nudi „nepristojne ponude“, jer je „preuzimanje“ Crnogoraca odličan balans negativnom prirodnom priraštaju. Pravi je problem zašto Crnogorci na to pristaju, i zašto su uopšte dovedeni u situaciju da tu „nepristojnu ponudu“ prihvate. Budimo iskreni, i previše je puta ukazano na činjenicu nebrige države Crne Gore prema iseljenicima i njihovim potomcima, ali je isto toliko puta i ostalo na ukazivanju.
To, budimo jasni, ne znači da čovek ne treba da bude Srbin, ako se tako oseća. a ponajmanje da to iko ikome sme da brani, ili da ucenjuje. Stvaranje uslova da svako poželi da bude Crnogorac istovremeno je i stvaranje uslova da svako - i crnogorski Srbi, i Bošnjaci, i Albanci, i Hrvati - živi u nezavisnoj, suverenoj Crnoj Gori, bez potrebe da postane Crnogorac. Potpuno jednako. I sa vizijom da će svako sutra biti bolje od svakog juče.
Dakle, poprilično toga mora da se menja. I u mentalitetu, i u shvatanju, i u delanju. Ako to bude pouka ovog popisa, i ako se kao rezultat ovog popisa zaista izrodi ozbiljna akcija na očuvanju, unapređenju i omasovljenju crnogorske nacije - moći ćemo u budućnosti da kažemo da je popis iz 2023. bio uspešan.&nbsp;

Istine i pouke popisa

OEBS-ova Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) upozorila je danas Srbiju da ima obavezu da „omogući mirna okupljanja bez neopravdane ili pretjerane upotrebe policijske sile“.
Srbija je, kako se navodi u objavi, obavezana i da „spriječi nasilje – u skladu sa svojim obavezama u pogledu ljudskih prava“, naveo je ODIHR na mreži X.
Kako se ukazuje na kraju kratke objave, „promovisanje dijaloga i odgovornost su najbolji način da se dođe do deeskalacije sadašnjih napetosti“.
Danima unazad u gradovima Srbije se organizuju antivladini protesti uz nerede i sukobe demonstranata i vladinih pristalica i policije.
Povod okupljanjima su događaji u vojvođanskim mjestima Vrbas i Bačka Palanka 12. avgusta, kada su pristalice vlasti pirotehničkim sredstvima napadali demonstrante. Demonstranti su optužili policiju da nije reagovala na ove napade.
Prethodnih dana više nevladinih organizacija podnijelo je krivične prijave protiv policijskih službenika zbog navoda i video snimaka policijskog nasilja nad demonstrantima.
Prošireni rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu zatražio od vrhovne tužiteljke Zagorke Dolovac da javno tužilaštvo preduzme mjere povodom svjedočenja studenata o policijskoj brutalnosti u zgradi Vlade Srbije 15. avgusta.
Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić rekao je danas da policija ništa ne skriva u vezi sa postupanjem na protestima i da će, ukoliko je bilo prekoračenja ovlašćenja, odgovarati svi oni koji su to učinili.
Antivladini protesti predvođeni studentima u Srbiji traju već devet mjeseci, a povod je stradanje 16 osoba u padu nadstrešnice tek rekonstruisane Željezničke stanice u Novom Sadu.

OEBS-ova kancelarija za ljudska prava pozvala Srbiju da ne koristi pretjeranu policijsku silu

Smjena Mijomira Pejovića, dosadašnjeg predsjednika Odbora direktora Budvanske rivijere, otvara put za planiranu prodaju najveće državne hotelske kompanije. Izvori Portala ETV navode da je riječ o planu premijera Milojka Spajića da kompaniju proda srpskom biznismena Aleksandru Kostiću, čemu se Pejović, kadar Demokrata, protivio.
Kostić je predsjednik MK Grupe i predsjednik Upravnog odbora AIK Banke, dijela AIK grupe koja je sredinom juna kupila 74,9 odsto akcija crnogorske Hipotekarne banke, nakon što je dobila saglasnost Centralne banke Crne Gore za preuzimanje većinskog vlasništva u Hipotekarnoj banci.
&nbsp;MK grupa, između ostallog, u oblasti turizma i nekretnina djeluje Crnoj Gori, Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj, sa ukupnim ulaganjima većim od 1,6 milijardi eura.&nbsp;
Vijesti su ranije danas objavile da je na sjednici Odbora direktora, za novog predsjednika izabran Luka Vukalović iz Herceg Novog, specijalista za hotelski menadžment i aktuelni direktor sektora kontrole u zdravstvenom centru Igalo „Dr Simo Milošević“, čime je Spajićev Pokret Evropa sad preuzeo kontrolu nad kompanijom.
Prema pisanju lista, Pejović je prije glasanja podnio ostavku i napustio salu, jer se protiveo predlogu da Vukalović bude na čelu Odbora, a navodno je postojao i dogovor između PES-a I Demorata da njihov kadar do kraja mandata Vlade bude na čelu Odbora direktora.
Vukalović u svojoj biografiji navodi da je viši sportski trener, diplomirani menadžer u sportu, specijalista za hotelski menadžment, te šampion Crne Gore u boksu iz 2000. godine.
HG Budvanska rivijera prošle godine je ostvarila najbolji poslovni rezultat u proteklih tri decenije, što dodatno naglašava značaj smjene Pejovića i potencijalne privatizacije.

Smjena Pejovića uvod u Spajićev plan za prodaju Budvanske rivijere

Građanski protesti zbog hapšenja studenata i navoda o policijskoj represiji i večerase se održavaju u više gradova u Srbiji. Demonstranti se okupljaju ispred policijskih stanica, sudova i državnih institucija, tražeći oslobađanje uhapšenih i, kako tvrde, prekid političkog progona, izvještavaju tamošnji mediji.
U Beogradu su studenti i građani tokom dana organizovali više okupljanja. Najprije su se okupili ispred zgrade Osnovnog suda, zahtijevajući puštanje pritvorenih kolega, a zatim i ispred sjedišta JZO i zgrade Vlade Srbije u znak podrške studentkinji Fakulteta političkih nauka Nikolini Sinđelić, koja je optužila policiju za zlostavljanje tokom privođenja nakon nedavnog protesta. Nešto kasnije, ispred policijske stanice „29. novembar“ održan je i skup solidarnosti sa studentkinjom Filozofskog fakulteta, uhapšenom u autobusu i optuženom za nasilničko ponašanje na javnom skupu. Njoj je određeno zadržavanje do saslušanja zakazanog za sjutra u Palati pravde.
Protesti su organizovani i u Pančevu, gdje je ranije priveden student Elektrotehničkog fakulteta Andrej Tanko zbog navodnog napada na službeno lice. Nakon okupljanja ispred Policijske uprave, građani su u protestnoj šetnji otišli do novog zatvora u kojem se nalaze Tanko i ranije uhapšeni studenti Luka Novak i Stefan Vujović. Studentkinja fizičke hemije Ljubinka Vasić poručila je da „na jednog uhapšenog studenta izlazi pet novih besnih brucoša“, dok je advokat Srđan Miković za N1 izjavio da je sud odbio žalbu na rješenje o zadržavanju Tanka i negirao optužbe da je njegov klijent policajce prskao hemikalijama.
U Bečeju je u 19 sati počeo skup pod sloganom „Ne zatvaraj oči“, na kojem su demonstranti nosili fotografije policijskog nasilja i žrtava represije, dok je sa razglasa emitovana audio kompilacija „Dva paralelna sveta“. Na protest je stigao i Milomir Jaćimović, poznatiji kao „narodni prevoznik“, sa sinom, koji je omogućio mještanima okolnih sela da dođu na skup. U znak zahvalnosti, građani su mu uručili redarski prsluk s njegovim imenom.
Čačak je za večeras najavio protestnu šetnju pod sloganom „Čačanke pružaju podršku Nikolini Sinđelić“, dok je u Novom Sadu završena cjelodnevna blokada suda i tužilaštva, s najavom nastavka sjutra od ranih jutarnjih sati.
Pored toga, studenti iz Požarevca apelovali su na građane da tokom sjutrašnjeg skupa Srpske napredne stranke ostanu u kućama kako bi se, kako kažu, izbjegli incidenti i pokušaji da se demonstranti prikažu kao nasilni.
Pravni stručnjaci i organizacije za ljudska prava zatražili su od Ministarstva unutrašnjih poslova da objavi snimke postupanja policije prema Nikolini Sinđelić i drugim pritvorenim studentima. Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava izjavio je da tvrdnje MUP-a nemaju težinu bez konkretnih dokaza i podsjetio na ranije slučajeve zataškavanja policijskog postupanja.
Okupljanja se, prema najavama organizatora, nastavljaju i narednih dana širom Srbije, dok vlast i dalje odbacuje optužbe o represiji, najavljujući kontramitinge u pojedinim gradovima.
&nbsp;

Srbija: I večeras protesti u više gradova

Predsjednik Donald Tramp u utorak je dao uvjeravanja da američki vojnici neće biti poslati da pomognu u odbrani Ukrajine od Rusije, nakon što je dan ranije ostavio otvorenom tu mogućnost.
Tramp je takođe u jutarnjem televizijskom intervjuu kazao da su nade Ukrajine da se pridruži NATO savezu i povrati Krimsko poluostrvo od Rusije „nemoguće“.
Američki predsjednik, ukrajinski predsjednik Volodimir Zelenski i drugi evropski lideri održali su u ponedjeljak višesatne razgovore u Bijeloj kući, s ciljem da se pronađe način za okončanje rata Rusije protiv Ukrajine. Odgovarajući juče na pitanja novinara, Tramp nije isključio mogućnost da američki vojnici učestvuju u evropski predvođenim naporima za odbranu Ukrajine, u okviru bezbjednosnih garancija koje traži Zelenski.
Tramp je nakon sastanka sa ruskim predsjednikom Vladimirom Putinom prošle nedjelje na Aljasci rekao da je Putin otvoren za ideju bezbjednosnih garancija za Ukrajinu.
Ali, upitan u utorak u emisiji „Fox &amp; Friends“ na kanalu Fox News kakva uvjeravanja može dati da američki vojnici neće biti uključeni u odbranu ukrajinske granice, Tramp je odgovorio: „Pa, imate moje uvjeravanje, i ja sam predsjednik“
Tramp, međutim, neće imati kontrolu nad američkom vojskom nakon što mu mandat istekne u januaru 2029. godine.
Predsjednik je takođe rekao u intervjuu da je optimista da se može postići sporazum kojim bi se okončala ruska invazija, ali je naglasio da će Ukrajina morati da se odrekne nade da povrati Krim, koji su ruske snage zauzele 2014. godine, kao i svojih dugogodišnjih težnji da se pridruži vojnom savezu NATO.
- Obje te stvari su nemoguće - rekao je Tramp.
Putin, kao dio eventualnog dogovora o povlačenju svojih snaga iz Ukrajine, traži povlačenje ukrajinskih trupa iz regiona Donjecka i Luganska, kao i priznanje Krima kao ruske teritorije.

Tramp: Američki vojnici neće biti angažovani u pomoći odbrane Ukrajine

Dok Crna Gora gori, dok vatrena stihija proždire imanja i kuće, Demokrate tihuju. Nema Alekse, ni Borisa, ni Momčila... Danilo se javio tek kad ga je Spajki podsjetio da bi trebalo da pozove pomoć. Isti onaj Danilo koji je u maju na Momčilov forhend - kako smo se spremili za požarnu sezonu, odgovorio bekhendom - da smo šampioni u regionu. U nespremnosti - definitivno.
Kancer koji proždire sistem bezbjednosti očito požare ne svrstava u domen svojih nadležnosti. Njegove su neke ozbiljnije situacije... Kao recimo ranjavanje Marka Ljubiše u Pržnu. A sve što su mogli su učinili da se ne desi - &nbsp;jasno su koju sedmicu ranije upozorili bezbjednosno interesantne ličnosti da se čuvaju... I to bi, po njima, bilo to. Zamalo pa nevolja bilo je to što se na istoj lokaciji u Pržnom nalazila i štićena ličnost koja je - a šta je drugo preostalo, evakuisana sa lica mjesta.
Vjerovatno će u nekom od sljedećih saopštenja biti preporuka da na plažu štićene ličnosti idu naoružane. Ili da ne izlaze, kao što je preporučeno bezbjednosno interesantnim licima. Tako bi, kako zna da kaže VD direktora policije - građani imali još više sreće potrebne da ne postanu slučajne mete mafijaških obračuna. Na kraju, kako je uopšte došlo do toga da u neposrednoj blizini borave štićena i bezbjednosno interesantne osobe???
Taći u proces koji je od imena pa dalje naopak, Demokrate doživljavju kao prst u oko. U crnogorskoj legislativi još uvijek nije uspostavljen proces vetinga, dakle to je nešto što postoji taman koliko i funkcija pomoćnika (ili zamjenika, ko će ga znati) premijera, koju je sebi dodijelio Alekse Bečića, sveta je stvar za Demokrate. U veting se kunu, zbog njega se pada u trans, čine razne gluposti... I nezakonitosti... I mnogo paniče u posljednje vrijeme.
Posljednji je svoju ličnu i partijsku frustraciju u javni prostor istresao, a ko drugi do glasnogovornik, siva eminencija, stranački ideolog, pravnik sa Megatrenda i čovjek bez supruge - Boris Bogdanović.
Panika. Sllična onoj u nastupu Danila Šaranovića i Lazara Šćepanovića onomad u skupštini. Očigledno, manjak argumenata neumoljivo tuče u glavu. Pa je tako na listu navodnih protivnika vetinga, odnosno formiranja partijske vojske poslušnika od bezbjednosnog sektora dodao i advokata Veselina Radulovića. Koji se, vjerovali ili ne, drznuo da najavi krivične prijave protiv Danila i Lazara, zbog protivpravnog progona njegovih kijenata, biših visokih policijskih funkcionera Darka Mađarića i Tihomira Goranovića.
Nećemo ulaziti u sadržaj Bogdanovićevog saopštenja, znate već - sluge, gazde, tanjiri supe, „šef“ iz noćnih mora, policajci s knjižicama, mafija sa značkama, mediji, cigare, supruga koje nema, lične karte iz prošlog vijeka...
Najava krivičnih prijava protiv Šaranovića i Šćepanovića po Borisu je napad na tekovine likove i djela njegove partijske bratije koju izjednačava sa državom. Kao da je to svršen čin. Kao da nema razmatranja prijave, odlučivanja o osnovanosti, pa tek onda proces, ako za to ima razloga. Vjerovatno su uvjereni u to jer „na trupicu“ procesuiraju profesionalce iz policije, pa mislie da to tako treba. Pravnik sa Megatrenda po ko zna koji put sa pozicije moći, spinuje i vrši pritisak na tužilaštvo ili pravosuđe, čak i prije nego su prijave predate. I dodaje da neće biti ni predate jer advokat Radulović nema hrabrosti za to.
Ali zato se, kaže, oni ne plaše, nikoga... Ne klimaju glavom pred moćnicima, ne povlače se kad neko digne glas, ne boje se prijetnji... Ma nikoga.
Osim izgleda – poštara. Jer kako objasniti da hrabri Boris Bogdanović od februara nije imao petlju da primi tužbu koju je protiv njega podnijela kompanija Bemax zbog kleveta i uvreda, i na koju treba da dostavi odgovor. Kakav je to junak koji nema hrabrosti da se suoči sa sopstvenim tvrdnjama, javno izrečenim.&nbsp;
I iskoristiti priliku da ih javno potvrdi pred sudom. Kako objasniti da javna ličnost ne može biti pronađena, barem na poslu za koji zna vascijela zemlja. Možda ga nije strah poštara, možda je to isti onaj koji evo godinu i više ne može da nađe Vesnu Bratić. Ili tužbu u fioci hrabro čuva Bogdanovićev partijski kolega, prvi poštar Crne Gore, Josip Đurašković. Ko će ga znati.

Čega se plaši Boris Bogdanović

Neaktivnost crnogorske policije i specijalna aktivnost Srpske pravoslavne crkve ali i srpske Bezbjednosno informativne agencije BIA - to su ključni razlozi zbog čega je postavljanje spomenika četničkom zlikovcu Pavlu Đurišiću uspješno i bez peripetija organizovano 7. avgusta u selu Gornje Zaostro. &nbsp; Raspoloživa saznanja više bezbjednosnih izvora ukazuju da su aktivnosti oko podizanja spomen obilježja Đurišiću realizovana pod direktim instrukcijama BIA, koja je sačinila sveobuhvatan plan aktivnosti radi subverzivnog djelovanja na teritoriji Crne Gore. &nbsp; POPOVSKA PODRŠKA &nbsp; Posebno važna bila je aktivnost sveštenika Crkve Srbije. Osim mitropolita Metodija Ostojića - koji je govorio ispred spomenika i osveštao kip ratnog zločinca odgovornog za smrt najmanje 10.000 miuslimanskih žena, staraca i đece – vrlo aktivna je uloga pripala i popu Mijajlu Backoviću.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250818190832_23641ec349afe7e2eb8016cecc083cfcf65565fc7b07dbdf7eb479f21f768f1c.jpg" data-media-id="editor_0" data-image-id="20250818190832_23641ec349afe7e2eb8016cecc083cfcf65565fc7b07dbdf7eb479f21f768f1c" data-rendition-name="original" width="960" height="600" loading="lazy" alt="I CRVENA BERETKA I ODORA CRKVE SRBIJE: Mijajlo Backović u akciji"> <figcaption>I CRVENA BERETKA I ODORA CRKVE SRBIJE: Mijajlo Backović u akciji(Photo: Preuzeto: IN4S)</figcaption> </figure>  Prema informacijama Televizije E, nekolicina prisutnih u Gornjem Zaostru, koji su napadali na fotoreportere Pobjede i Vijesti bili su ljdi od povjerenja popa Backovića, nekadašnjeg srpskog padobranca i čovjeka kojem je Beograd znao da povjeri odgovorne poslove. &nbsp;&nbsp; Inače, nekadašnji pripadanik srpske 63. padobranske jedinice, Mijajlo Backović je glavni čovjek bratstva srpske pravoslavne omladine ,,Sveti Pantelejmon“, prvom osnovanom u Crnoj Gori, na Miholjskoj prevlaci. Poznata je Backovićeva uloga u političkom forsiranju svog prijatelja, advokata Dejana Vukšića, i njegovom postavljenju za predsjednika Skuopštine opštine Kotor na rpijedlog koalicije Andrije Mandića. &nbsp;  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250818190836_8fec9fb6e7f4e5ddd80eefb22ca7df65d34e57280e2181fdc2b9cd2b2601fa7b.jpg" data-media-id="editor_1" data-image-id="20250818190836_8fec9fb6e7f4e5ddd80eefb22ca7df65d34e57280e2181fdc2b9cd2b2601fa7b" data-rendition-name="original" width="481" height="360" loading="lazy" alt="DOBRE VEZE: Dejan Vukšić i Mijajlo Backović dok su bili advokat i anonimni pop"> <figcaption>DOBRE VEZE: Dejan Vukšić i Mijajlo Backović dok su bili advokat i anonimni pop(Photo: UGC )</figcaption> </figure>  Kasnije će Vukšić postati i prvičovjek ANB-a, a danas je savjetnik predsjednika Jakova Milatovića. &nbsp; Ipak, najširoj javnosti pop Backović je poznat po specifičnom prijateljstvu sa srpskom starletom Sorajom Vučetić. &nbsp; To je, međutim, samo dio njegove zanimljive vojno-svešteničke biografije. &nbsp;&nbsp; ,,Pop Backović se pojavljuje i kao organizator izvjesnih „omladinskih pravoslavnih bratstava“; njeguje stajling: pola vojna uniforma, pola sveštenička odora. Pretvorio je posljednjih godina Miholjsku prevlaku u „paramilitarni“ poligon „molepstvija“ za majku Rusiju i Srbiju. Tu se sabiraju srpski i ruski oficiri. Takođe, Backović je nosilac odlikovanja Vazdušno-desantne vojske Ruske Federacije...” Ovo je izvod iz teksta novinara istraživača Vladimira Jovanovića objavljenog još 2022. godine na Anteni M. &nbsp; I to je tek manji dio priče o pozadini akcije postavljanja spomenika četničkom koljaču u selu Gornje Zaostro. &nbsp; ,,MARKUS” VOLI DA BUDE OBAVIJEŠTEN Prema više izvora Televizije E iz bezbjednosnog sektora, akcijom postavljanja spomenika Pavlu Đurišiću – koju su izveli sveštenici Crkve Srbije - koordinirao je Marko Parezanović, šef BIA za Crnu Goru, preko svojih operativaca iz Berana, Šavnika Danilovgrada i Podgorice. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250818190836_177d70859fdf6d18f74a09e79e6eca98e745b8e4a0fa470ff3cb2b143997d4e9.jpg" data-media-id="editor_2" data-image-id="20250818190836_177d70859fdf6d18f74a09e79e6eca98e745b8e4a0fa470ff3cb2b143997d4e9" data-rendition-name="original" width="600" height="339" loading="lazy" alt='ZADUŽEN ZA SPECIJALNE POSLOVE: Marko Parezanović alijas ,,Markus" u Skaj prepiskama '> <figcaption>ZADUŽEN ZA SPECIJALNE POSLOVE: Marko Parezanović alijas ,,Markus" u Skaj prepiskama(Photo: UGC )</figcaption> </figure>  Osim što rukovodi operacijama u Crnoj Gori, Parezanović je u bezbjednosnim krugovima poznat po vrlo bliskim vezama sa ruskom službom bezbjednosti, FSB-om, koji ima vrlo jaku mrežu uticaja u Srbiji i Crnoj Gori, kao interesnim zonama Kremlja. Parezanović omogućava, ističu izvori Televizije E, koneciju odnosno povezanost srpske i ruske službe u Crnohj Gori. &nbsp; Nedavno istraživanje srpskih istraživačkih medija ukazuje na veze Parezanovića sa organizovanim kriminalom. &nbsp; Istraživanje KRIK-a pokazalo je vezu bivšeg ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića sa organizovanim kriminalom. Međutim, tu se pominje moćan čovek iz sprskih institucija, načelnik Bezbednosno informativne agencije, Marko Parezanović u „Skaj“ prepiskama poznat kao „Markus“. Kako se navodi u istraživanju,<a href="https://www.krik.rs/policijska-prijava-nebojsa-stefanovic-i-marko-parezanovic-pomagali-saricevom-klanu/" target="_blank"> </a>„Markus“, odnosno Parezanović, trebalo je da pomogne da se izvrši pritisak na sudiju Apelacionog suda Duška Milenkovića, ne bi li osuđeni „narko bos“ Darko Šarić dobio što manju zakonsku kaznu. KAKO JE PROPAO PLAN BIA Izvori Televizije E naglašavaju da je osnovna zamisao BIA plana bila podizanje tenzija između procrnogorskog i prosrpskog bloka u Crnoj Gori koje bi dovelo podizanje tenzija. &nbsp; Prije svega, očekivala se žestoka reakcija suverinstičkih partija DPS-a i Evropskog saveza, ali i pojedinih grupa koje srpski bezbjednjaci, ali i političari srpskih partija u Crnoj Gori, &nbsp;nazivaju ,,komitskim ekstremistima”. Jaasno je da bi bura u Crnoj Gori odgovarala Aleksandru Vučiću koji se bori sa studentskom i građanskom pobunom u Srbiji. &nbsp;  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250818190840_ea65d94e2451671050c3a95c2ac41ffade01c0229fd356c0422fd21907a234bf.webp" data-media-id="editor_4" data-image-id="20250818190840_ea65d94e2451671050c3a95c2ac41ffade01c0229fd356c0422fd21907a234bf" data-rendition-name="original" width="1200" height="630" loading="lazy" alt='KOORDINIRANA AKCIJA: Navijači Crvene Zvezde ,,Delije" u akciji veličanja ratnog zločinca Đurišića'> <figcaption>KOORDINIRANA AKCIJA: Navijači Crvene Zvezde ,,Delije" u akciji veličanja ratnog zločinca Đurišića(Photo: UGC )</figcaption> </figure>  Burna politička situacija u Crnoj Gori donekle bi rasteratilo poziciju predsjednika Srbije jer bi se fokus međunarodne zajednice usmjerio, umjesto na pobunu građana u Srbiji, na dešavanja na crnogorskoj političkoj sceni. &nbsp; Plan se, međutim, nije realizovao kako je zamišljeno. &nbsp; -Crnogorski operatarivci su izvijestili vrh ANB-a da je reakcija dijela vlasti u Herceg Novom, tokom promocije podrške četničkog ratnog zločinca koju su priredili &nbsp;navijača ,,Crvene Zvezde” na Kanli kuli, razočarala organizatore postavljanja spomenika Pavlu Đurišiću. Pogotovu javno negodovanje pojedinih istaknutih pristalica Novske liste koaj je oslonac vlasti u tom gradu na Crnogorskom primorju – kaže sagovornik Portala ETV i Televizije E iz bezbjednosnog sektora. &nbsp;  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250818190840_654d498a85b1161d878af56c7f299d8d41b5e5ecb4a01fd60fc9e3254b449ebf.jpg" data-media-id="editor_5" data-image-id="20250818190840_654d498a85b1161d878af56c7f299d8d41b5e5ecb4a01fd60fc9e3254b449ebf" data-rendition-name="original" width="1000" height="666" loading="lazy" alt="TAJNI DOGOVOR SA SPAJIĆEM: Mandić i Radunović"> <figcaption>TAJNI DOGOVOR SA SPAJIĆEM: Mandić i Radunović(Photo: UGC)</figcaption> </figure>  Objašnjava i zašto nije bilo ni reakcije čelnika srpskih partija koje vladaju parlamentarnom većinom. Prema tom operativcu, izostanak oštre reakcije predsjendnika Skupštine Andrije Mandića i poslanika Milana Kneževića na naredbu uklanjanja spomenika Pavlu Đurišiću rezultat je prethodnog dogovora sa premijerom Milojkom Spajićem. &nbsp; -Dogovoreno je da čelnici parlamentarne većine djeluju sinhronizovano kako ne bi ugrozili evropski put Crne Gore. Takvo uzdržano ponašanje Mandića i Kneževića trebalo je da Evropljanima posluži kao dokaz da oni neće, zbog postamenta Pavlu Đurišiću, ugroziti opstanak Vlade u kojoj učestvuju – ističe izvor naše redakcije. &nbsp; KAD ,,SPAVA” CRNOGORSKI BEZBJEDNOSNI SEKTOR Deset dana od postavljanja spomenika Pavlu Đurišiću, nejasno je zašto je crnogorsku policiju i službu bezbjednosti iznenadila akcija u Gornjem Zaostru. &nbsp; Izvjesno je da je kip ratnog zločinca Đurišića unešen u Crnu Goru prevoznim sredstvom koje nije kontrolisala ili nije htjela da kontroliče ni granična policija ni Uprava carina. &nbsp; Nemoguće je, ipak, progutati zvaničnu verziju da o postavljenju spomenika u Gornjem Zaostru nijesu znali i niejsu informsali pretpostavljene ni komandir Odjeljenje bezbjednosti Željko Babović, ni načelnik regionalnog policijskog centra Haris Đurđević. Kao što je, u najmanju ruku čudno, da rukovodilac ANB-a za sjever nije imao čan ni posrednu informaciju da javi vrhu službe u Podgorici. &nbsp;  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250818190844_6e91536b1905847ba94ebb937a717197d07519084ce0ab18e6df827524143d1c.jpg" data-media-id="editor_6" data-image-id="20250818190844_6e91536b1905847ba94ebb937a717197d07519084ce0ab18e6df827524143d1c" data-rendition-name="original" width="747" height="498" loading="lazy" alt="DA LI JE OBAVIJEŠTEN ILI NE ŽELI DA BUDE OBAVIJEŠTEN: Ivica Janović, direktor ANB-a "> <figcaption>DA LI JE OBAVIJEŠTEN ILI NE ŽELI DA BUDE OBAVIJEŠTEN: Ivica Janović, direktor ANB-a(Photo: Vlada Crne Gore )</figcaption> </figure>  Da li je to bila osmišljena opstrukcija ili baš nesposbnost ljudi iz bezbjednosnog sektora? O tome bi valjalo da se izjasne minstar unutrašnjih poslova Danilo Šaranović, čelnik Uprave policije Lazar Šćepanović, ali i čelnik Agencije za nacionalnu bezbjednost Ivica Janović. &nbsp; Valjalo bi da se čuju neki smisleni odgovori, ali je već sada jasno da će se čelnici bezbjednosnog sektora radije odlućčiti za nastavak ćutanja. Kada se nema što smisleno reći, možda je i šutnja najbolji odgovor. &nbsp; &nbsp;

Kip četničkog koljača postavljen uz ,,pratnju” sveštenika SPC Metodija i Mijajla ali i koordinaciju Marka Parezanovića ,,Markusa”

Nezavisni sindikat Aerodroma Crne Gore podnio je Specijalnom državnom tužilaštvu krivičnu prijavu protiv izvršnog direktora Aerodroma Crne Gore, Roka Tolića, i direktora Aerodroma Tivat, Ivana Rakočevića, zbog, kako tvrde, zloupotrebe službenog položaja i ozbiljnog ugrožavanja sigurnosti i bezbjednosti vazdušnog saobraćaja.
U prijavi se navodi da su prijavljeni u kontinuitetu donosili odluke suprotne Zakonu o vazdušnom saobraćaju, internim aktima Aerodroma Crne Gore i međunarodnim standardima, čime je stvorena „direktna i realna opasnost“ po sigurnost putnika, posada, zaposlenih i infrastrukture.
Sindikat ističe da radnje prijavljenih ispunjavaju elemente više krivičnih djela iz Krivičnog zakonika, među kojima su zloupotreba službenog položaja, nesavjestan rad u službi i ugrožavanje javnog saobraćaja u vazdušnom saobraćaju.
Kao neposredan povod navodi se raspoređivanje Ljubomira Jovanovića na poziciju šefa smjene u službi prihvata i otpreme, bez obuka i licenci, protivno međunarodnim standardima vazduhoplovne sigurnosti.&nbsp;
- Sa činjenicom da je tim činom direktno ugrožena sigurnost vazduhoplova, posada, putnika, aerodromskog osoblja, aerodromske infrastrukture te posljedično cjelokupni vazdušni saobraćaj Crne Gore, Jovanović je upoznao izvršnog direktora Tolića i direktora aerodroma Tivat Rakočevića, kao i Agenciju civilnog vazduhoplovstva Crne Gore, bez povratne zakonske reakcije do danas - navodi se u prijavi..
On je već ranije, 15. avgusta, podnio sopstvenu krivičnu prijavu, kojoj se sindikat sada i formalno pridružuje.
Sindikat tvrdi da postoje osnovane sumnje u koruptivne motive, kao i u odmazdu prema Jovanoviću zbog njegovog političkog djelovanja i sindikalnog angažmana.
U prijavi se navodi da slučaj Jovanovića nije izolovan. Prema tvrdnjama sindikata, više zaposlenih obavlja odgovorne poslove na tivatskom aerodromu bez propisanih licenci i obuka – uključujući šefove smjena, stručnog saradnika u službi prihvata i otpreme, kao i zaposlene na check-in-u i kontroli putnika.
Posebno su istakli i slučaj radnika koji je odbio da upravlja vatrogasno-spasilačkim vozilom bez licence, zbog čega je kažnjen.&nbsp;
- Uprava ga je sankcionisala iako je odbio da ugrozi živote putnika, posada i zaposlenih - &nbsp;navodi se u prijavi.
Sindikat tvrdi da su na aerodromu korišćene i stepenice za opsluživanje aviona sa neispravnim kočnicama, dok zaposleni, kako kažu, rade duže od zakonom dozvoljenog radnog vremena, bez zaštitne opreme, adekvatnih uslova za rad i čak bez pijaće vode na platformi gdje temperature prelaze 50 stepeni.
Nezavisni sindikat traži od SDT-a da :
- pokrene hitne istražne radnje;
- pribavi kompletnu dokumentaciju o raspoređivanju šefova smjena te check in službenica i stručnog saradnika, bez licenci, pregleda personalne dosijee, odluke direktora, interne propise i izvještaje o licencama;
- sasluša sve odgovorne osobe na aerodromu Tivat i u Centru za obuku ACG
- utvrdi motive i eventualne koruptivne radnje;
- nakon sprovedenog postupka, podigne optužnicu protiv prijavljenih lica za navedena krivična djela
Predmet prijave odnosi se, kako ističu, &nbsp;na zloupotrebu položaja u privrednom društvu od posebnog značaja za Crnu Goru (aerodrom, kao što je opšte poznato, predstavlja stratešku infrastrukturu države i granični prelaz).
- Postupanje prijavljenih lica dovodi u pitanje ne samo sigurnost vazdušnog saobraćaja, već i međunarodni ugled Crne Gore kao članice međunarodnih vazduhoplovnih organizacija. Posljedice mogu imati ozbiljne ekonomske, sigurnosne i reputacione efekte - navodi se u prijavi.

Nezavisni sindikat Aerodroma podnio krivičnu prijavu SDT-u protiv Tolića i Rakočevića zbog ugrožavanja bezbjednosti vazdušnog saobraćaja

Osvrnuću se na potonji indirektni intervju predśednika Milatovića, dat Portalu Antena M, mudrošću Viktora Igoa i njegovim riječima da je svaki kompromis sa zlom uvijek nauštrb dobra. Izgleda da to predśedniku Crne Gore nije jasno i da je u teškoj zabludi kad mu je uravnotežena politika nezamjeranje ni dobru, ni zlu. A ako nije sposoban da razlikuje zlo od dobra, onda nije ni dorastao mjestu na kojem je. Kukavičko dociranje kako on ne ispunjava tuđe želje nije ništa drugo do isprika za vrstu karaktera, koja se u žargonu naziva - bevanda. Vremena u kojima živimo se stalno usložnjavaju i sve više traže odgovorne državnike, koji popularnost neće graditi jeftinim populizmom po društvenim mrežama i koji će isključivo „kupovati“ naklonost građana svojim djelima. Nažalost, više je nego očigledno da Crna Gora nema čvrsto definisanu politiku u većini ministarstava u trenutku kada bi morala imati jasan plan za nekoliko narednih godina. Ili se vuku potezi ad hoc, ili post festum, kada je šteta već učinjena. Presudna uloga Crkve Srbije i litijaški staž kao referenca za formiranje vlasti, stavljaju Crnu Goru među najkonzervativnije i najnazadnije zemlje u Evropi. Ne kaže se džabe da učitelj u selu pali svijetlo, a pop ga gasi. <h2>SUJEVJERJE UMJESTO VJERE</h2> Crnoj Gori fali mnogo toga: škola, vrtića, domova zdravlja, aviokompanija, infrastruktura... samo joj ne fali crkava. A upravo se jedino crkve grade. Crna Gora ima više crkava po glavi stanovnika od bilo koje zemlje u Evropi. A i dalje se masovno grade. A gradi ih crkva koja malo ima veze sa hrišćanstvom. Hrišćanstvo je eshatološko učenje, koje život na zemlji smatra privremenim na putu u vječni život. Odlasci u crkvu ne donose dobitke u kladionicama, krstovi obješeni o retrovizore ne čuvaju od saobraćajnih nesreća, krimose ne štite krstovi ni donacije crkvi od smrti ili zatvora, ikone na zidu ne štite kuće, molebani ne donose kišu... Ostroga mi. Bog nije đed Mraz koji ispunjava želje. Molebani za kišu su pagansko nasljeđe. Kao i mnoge druge crkvene procesije. Crkva u Crnoj Gori ne širi vjeru, već sujevjerje. Na sujevjerju, prijetnjama nehrišćanskim božjim kaznama, ponižavanjem vjernika klečanjem i bauljanjem po podovima, zaludili su veliki broj građana Crne Gore i oduzeli im racionalan način razmišljanja. Tako iskrivljenu vjeru koriste za ogromnu političku moć. Plus što su, zahvaljujući pokvarenim političarima, spremnim i za izdaju države radi sopstvene koristi, stekli moć koja je često iznad moći države. Nažalost, kao da su se svi pomirili sa tim i niko ne pokušava pravno da suspenduje ogromna prava, koja su neustavno i nezakonito ostvarili. Na tronu Petra I Petrovića Njegoša i Petra II Petrovića Njegoša danas su nikšićki ponavljač i sarajevska izbjeglica, više nego beznačajne ličnosti. Oni su politički postavljeni, dio su imperijalne politike Beograda, zato podstiču sve što je u funkciji te politike. Revizionizmom se popularišu ideologije iz prošlosti u kojima ne postoji Crna Gora i za koje je Crna Gora dio „homogene Srbije“. Argumentaciju za veličanje zločinaca i saradnika fašista iz Drugog svjetskog rata maskiraju tobožnjom lažnom komunističkom verzijom istorije, što mogu popiti samo lijeni ili plitki umovi. Italijani i Njemci su u vrijeme okupacije Crne Gore i Srbije vodili urednu dokumentaciju, tako da ne postoji ništa lakše nego inostranim arhivama dokazati izdaju i kolaboraciju četnika sa fašistima, kao i njihove zločine. Recimo, Norman Nojbaher, izaslanik Hitlera na Balkanu, u svojim memoarima piše, nakon što je oslobodio Pavla Đurišića iz zarobljeništva i primio ga u svojoj kancelariji, da ga je pitao zašto je pobio toliko muslimana kad ih Srbi smatraju Srbima koji su prevjerili? Na to je Pavle Đurišić odgovorio da su muslimani izrodi koje treba potpuno uništiti. Pavle Đurišić je zločinac, to je svima jasno. To što se on slavi kao junak govori više o onima koji ga slave i njihovom odnosu prema muslimanima i Crnogorcima.  <figure><img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250817080824_540e262f7f7a02d4533eba620e72377c51874d1585671ef21eef048a312f8df5.jpg" data-media-id="editor_0" data-image-id="20250817080824_540e262f7f7a02d4533eba620e72377c51874d1585671ef21eef048a312f8df5" data-rendition-name="original" width="1250" height="600" loading="lazy" alt="Spomenik Đurišiću"><figcaption>REVIZIONIZAM: Spomenik ratnom zločincu, saradniku nacista Pavlu Đurišiću(Photo: Stevo Vasiljević/Pobjeda)</figcaption></figure>  Kad se molebanima priziva kiša kojom bi se pogasili brojni požari po Crnoj Gori, znači li to da se crkva molitvama obraća Bogu da pošalje kišu? Ako nije Bogu, kome se obraćaju? A ako se obraćaju Bogu, znači li to da je suša njegovo djelo? Hoće li tada Crkva Srbije objasniti građanima kojima su izgorjele kuće da je to Božja volja? <h2> „PREBROJAVANJE“ VODE</h2> Ili će političari vlasti i oni koje je teško nazvati novinarima, a bave se tim poslom, pronaći krivca, kako bi se i teška nesreća iskoristila u političke svrhe? Krivi su oni prije jer su sve uništili? Mantra! Naravno, istina nije na njihovoj strani. Pere se sopstvena nesposobnost time što se odgovornost prebacuje na predavgustovsku vlast. Demantuje ih to što je za vrijeme te vlasti Crna Gora bila odmah iza Hrvatske po opremljenosti za gašenje požara. Danas je na začelju. Možete mislite o kakvim političkim diletantima se radi kad potpredśednik Vlade za vanjske poslove Filip Ivanović umjesto da se zahvali na pomoći svim zemljama koje su je poslali, prebrojava koliko je ko prosuo vode i iz koje je zemlje. A poenta je da bi potencirao kako je helikopter iz Srbije izasuo najviše vode, ne pominjući da su, dok se požar toliko raširio da je prijetila opšta katastrofa, tri dana čekali da pozovu međunarodnu pomoć preko NATO sistema uzajamne pomoći. Valjda je bilo bitno da prvo dođe vazduhoplov iz Srbije, kako bi se potencirala „bratska pomoć“ i Srbija kao jedina koja je poslala pomoć. Beskrupuloznost vlasti su insinuacije da požari imaju politički karakter i da protivnici vlasti hoće da stvore haos kako bi destabilizovali vlast. Istina je da crnogorski patriote ne vole sadašnju vlast, da je smatraju najgorom u istoriji Crne Gore, da je smatraju anticrnogorskom, ali i da toliko vole Crnu Goru da je nikada neće uništavati da bi smjenili vlast. Valjda nam nikada nije falilo hrabrosti da se srcem izborimo za slobodu? Podśećanja radi, samo od 1. jula do 8. jula 2017. godine u Crnoj Gori je buktalo više od 240 požara, u Podgorici je tog 12. jula izbilo 67 požara, 14. jula 52, a 15. jula preko 50... Je li tadašnja opozicija izazivala te požare, kad sad optužuje druge? Bolje uporedite koliko su uspješnije gašeni tada požari sa sopstvenim sredstvima, za razliku od danas, umjesto što se služite prljavštinama. Postoje mnoge stvari koje se mogu zamjeriti predavgustovskoj vlasti, ali količina laži koju postavgustovska vlast konstruiše o svom položaju u to vrijeme i žrtve koje su podnijeli prelazi granice dobrog ukusa. Kao i obično, strvinarski su pokušali da iskoriste požare po Crnoj Gori i optuže DPS da je prodao pet kanadera koji su bili u vlasništvu savezne države.  <figure><img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250817080824_8484f5e2834001a7f147d19d9951c9bd3b22d162e1ddae9f76c6be6e1248e0f0.jpg" data-media-id="editor_1" data-image-id="20250817080824_8484f5e2834001a7f147d19d9951c9bd3b22d162e1ddae9f76c6be6e1248e0f0" data-rendition-name="original" width="859" height="1601" loading="lazy" alt="dps kanaderi"></figure>  Svi su, valjda, IT pismeni, uključujući i nazovinovinare koji obmanjuju javnost, pa je lako preko pretraživača pronaći sudbinu tih pet kanadera. Kanadere je Grcima prodao Slobodan Milošević preko ambasade u Atini, đe je ambasador bio Milan Milutinović, kasnije predśednik Srbije. Kanaderi su iz baze u Zadru 1995. ilegalno stigli u Grčku, a da niko u Jugoslaviji nije znao da su prodati, sem onih koji su bili dio tog posla. Među njima nije bilo nikog iz Crne Gore. Grčki ministar poljoprivrede Stefanos Cumakas potpisao je ugovor u ime premijera Andreasa Papandreua, sa kojim je posao direktno dogovorio Slobodan Milošević. Prodaja je obavljena preko novootvorene of šor kompanije na Kipru za 24,4 miliona usd. Državi je od tih 24,4 miliona usd prebačeno nešto više od 8 miliona. Crna Gora nije ni obavještena o tome ni nakon obavljenog posla. Kao što u tim vremenima skoro nikad nije ni konsultovana za mnoge odluke. Čak je Momir Bulatović, tadašnji predśednik Crne Gore, politički otac današnje vlasti, jednom prilikom rezignirano izjavio „što će nam vlada, što će nam predśednik i rukovodstvo ako se ništa ne pitamo“. Kao da sadašnja vlast, pod palicom Andrije Mandića želi ponovo takvu poziciju Crne Gore sa Srbijom. Posebno što Srbija danas ima na vlasti pravog nasljednika Miloševića, koji ga je i prevazišao u mnogim stvarima. Posebno u despotizmu i autokratiji. Pitao sam prijatelja iz DPS-a zašto ne reaguju na strvinarske laži o kanaderima u tako tragičnoj situaciji izazvanoj požarima, za koju su, u najvećoj mjeri, odgovorni upravo oni koji šire te laži, svojim nemarom, neznanjem ili čak i namjerom. Dobio sam odgovor da ne žele da koriste nesreću i da se prepucavaju u situaciji kada je otac četvoro đece izgubio život, kad ljudi gube imovinu u vatrenoj stihiji i kad gori pola Crne Gore. Većina je u Crnoj Gori davno izgubila ośećaj za čestitost i čojstvo, pa nijesam siguran da će mnogi to pravilno shvatiti. Bojim se da će im ignorisanje laži postati argument.  <figure><img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250817080824_411b0d193e9c6192c4d05467861cc9675bd37bbc75560bfedecf7f835fd576ff.jpg" data-media-id="editor_2" data-image-id="20250817080824_411b0d193e9c6192c4d05467861cc9675bd37bbc75560bfedecf7f835fd576ff" data-rendition-name="original" width="1200" height="1600" loading="lazy" alt="Požari u okolini Podgorice"><figcaption>VLASTIMA I ZA POŽARE KRIV DPS: Vatrena stihija u okolini Podgoice ne jenjava</figcaption></figure>  Po ko zna koji put se pokazalo da Ministarstvo unutrašnjih poslova nije sposobno da obavlja valjano svoj posao i da su odgovorni za mnogobrojne propuste na bezbjednosnom polju i sada, u aktuelnim vanrednim okolnostima. Jasno je da se radi o ljudima nesposobnim za taj posao, nedoraslim izazovima koji su pred njima, sa karakterom iskompleksiranih, prepotentnih, nadobudnih nesposobnjakovića. Ili, što bi Niče rekao, višak sujete pokazuje manjak pameti. Crna Gora je u stanju raspadanja, neizvjesnosti za budućnost, sa velikim šansama da doživi grčki scenario kada će građanima povjerioci određivati visinu plata, dok se sami građani ponašaju kao nezainteresovani posmatrači.

Tag: nebojsa-vucinic