Večna slava zločinu

Ne pišem ovo zbog Ratka Mladića. Pišem zbog nas. Zbog društva koje je, tri decenije posle ratova, došlo dotle da pravosnažno osuđenog ratnog zločinca ispraća kao heroja. I zbog pitanja koje mi je mnogo važnije od svih rasprava o tome ko je bio na sahrani: gde je nestao moral?

Ne znam šta bi još moglo da se kaže o Ratku Mladiću, a da već nije rečeno. O Srebrenici, Sarajevu, logorima, progonima, masovnim grobnicama, otmicama, hiljadama ubijenih civila... O njegovoj odgovornosti za zločine odlučio je međunarodni sud, posle višegodišnjeg procesa, ogromnog broja dokaza i žalbenog postupka.

Ratko Mladić je pravosnažno osuđen na doživotni zatvor za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Nije osuđen zato što je „branio Srbe“. Činjenica da neki drugi zločinci nisu osuđeni nema nikakvog uticaja na činjenicu njegove presude.

Zato ovde ne želim da raspravljam o tome da li je on bio zločinac. Jeste. Crno na belo. Utvrđeno presudom.

Zanima me nešto drugo.

Šta znači kada slavimo čoveka za koga znamo da je zločinac?

Znamo, dabome. Jer više nemamo pravo na ono staro opravdanje: nismo znali. Nisu znali oni koji su devedesetih gledali televiziju pod Miloševićevom kontrolom? Možda. Neko jeste, neko nije. Neko je verovao propagandi, neko je gledao samo ono što mu je servirano, neko nije hteo da zna.

Ali danas? Danas imamo presude. Imamo dokumente. Imamo snimke. Imamo svedoke. Imamo masovne grobnice. Imamo imena žrtava. Imamo decenije istraživanja. Imamo i Mladićeve sopstvene reči i snimke na kojima se čuju njegove naredbe i poruke.

Danas više nije moguće reći: nisam znao. Bar ne u zdravoj pameti. Jer onaj drugi put vodi u pojedinačnu, pa kolektivnu samoobmanu i stvaranje pararealnosti.

Baš zato je pravo pitanje: s kojim je motivom neko došao na Mladićevu sahranu? Zašto je položio venac ili salutirao? Na osnovu čega je, najzad, pokojniku poželeo večnu slavu?

Kakve su to zasluge Ratka Mladića, pravosnažno osuđenog ratnog zločinca, prevagnule da se, osim najuže porodice, koja svakako ima pravo na svoju subjektivnu tugu zbog gubitka, na sahrani pojavi bilo ko? Počev od sina predsednika Srbije i ministara u Vladi Srbije, preko političara iz srpskih stranaka Bosne i Hercegovine i Crne Gore, pa do estradnih ličnosti i onoga što žovijalno nazivamo „običan narod“.

I tu dolazimo do nečega što mi je mnogo strašnije od jedne sahrane. Dolazimo do morala.

Vlast kaže da nije organizovala državnu sahranu. Činjenica je da predsednik nije došao, kao ni premijer i predsednik Skupštine. Vlast može da objašnjava protokol, nadležnosti, privatni karakter događaja i sve ostalo što političari obično objašnjavaju kada pokušavaju da stvarnost uguraju u pravnu ili pi-ar formulaciju.

Ali meni ostaju slike. Kovčeg ratnog zločinca prekriven zastavama Srbije i Republike Srpske. Počasna straža Vojske Srbije. Vojni plotuni. Komemoracija u Domu Vojske. Patrijarh i više arhijereja Srpske pravoslavne crkve služe opelo. Ministri Vlade Srbije. I hiljade ljudi iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore koji su došli da Ratka Mladića isprate kao heroja.

Ne zanima me mnogo kako će se to pravno ili po protokolu nazvati. Ako nešto ima elemente državne počasti, ako tako izgleda i ako šalje takvu poruku – onda je etiketa najmanje važna.

A poruka je užasno jednostavna: Možeš biti osuđen za genocid i ipak ostati naš heroj.

Ili, još gore: Naš si heroj baš zato što si osuđen za genocid.

To je ono što je ovde strašno. Ne Ratko Mladić. Poruka.

Jer ako je Mladić heroj, onda problem više nije u Mladiću. Njegova presuda je pravosnažna. Umro je dok je služio doživotnu kaznu zatvora. Njegov rat je završen.

Problem je u onima koji danas, znajući sve što znamo, odlučuju da ga pretvore u heroja.

Često čujem ono: „Nemoj da generalizuješ. Nisu svi Srbi takvi“. Naravno da nisu. Znam ljude koji su Srbi, vole Srbiju, vole Republiku Srpsku, vole svoj narod i istovremeno se gade zločina. Znam ljude koji su devedesetih bili na različitim stranama, ali nikada nisu pristali da ubistvo deteta nazovu patriotskim činom.

I ne pada mi na pamet da ih stavljam u isti koš sa onima koji danas veličaju Mladića.

Ali postoji jedna neprijatna stvar koju moramo da kažemo. Ćutanje nije uvek neutralno. A Srbija je, povodom svega ovoga, uglavnom ćutala.

Ako horda dirigovanih „navijača“ – idejno i organizaciono ista ona armija mediokriteta koja je još početkom devedesetih korišćena kao inicijalna kapisla za rat – na stadionu razvije Mladićev lik, uz poruke „Generale, hvala“ i „Pravac Potočari“, a društvo na to odgovori uglavnom ćutanjem, onda problem više nije samo u nekoliko hiljada ljudi na tribini.

Jer Mladić nije pao sa neba. On je proizvod jednog sistema vrednosti. Društva koje je godinama brisalo granicu između sile i hrabrosti, između zločina i časti, između kriminala i uspeha, između primitivizma i „narodnosti“. Između rodoljublja i hegemonije, paternalizma, šovinizma...

U takvom društvu kriminalac može postati legenda. Nasilnik može postati mangup. Prostak može postati „autentičan“. Politički batinaš može postati patriota. A ratni zločinac može postati heroj.

Sve dok je – naš.

To je možda najgora stvar koju smo uradili sebi. Kreirali smo izvitopereni moral, koji više ne pita šta si uradio, nego čiji si.

Ako je naš – tražićemo opravdanje. Ako nije naš – tražićemo najgoru moguću reč. Ako je naš ratni zločinac – „branio je narod“. A kada neko drugi uradi isto – onda je monstrum.

To nije moral. To je pleme. To je podloga za perpetuum mobile mržnje i za upornu naplatu dugova u krvi. Uspeli smo, nekako, da na ovom prostoru suzbijemo krvnu osvetu pojedinca i nametnemo državnu pravdu, kolikogod spora bila. Ali smo, izgleda, omanuli u sprečavanju uzgajanja mržnje i krvne osvete na nivou naroda.

I zato mi je posebno mučna priča o patriotizmu.

Gde je tu patriotizam kada se od deteta traži da se ponosi čovekom čije su jedinice ostavile iza sebe masovne grobnice? Ne razumem patriotizam koji mladom čoveku kaže da je ubijanje pripadnika drugog naroda dokaz hrabrosti. Kakav je to patriotizam koji od tuđe smrti pravi nacionalni trofej?

Patriotizam – a čini mi se da se nije slučajno izgubio divni termin rodoljublje – može biti duboko osećanje ljubavi, privrženosti i odanosti sopstvenoj zemlji i narodu. Može biti ponos na istoriju, kulturu, tradiciju i dostignuća svoje zemlje. Može biti ushićenje koje izazivaju zastava, pesma, sport, pa čak i lokalno vino.

Ali kako smo i u kom poremećenom sistemu vrednosti došli dotle da je mera patriotizma u divljenju čoveku pravosnažno osuđenom za genocid?

Najviše me, zapravo, plaši ono što učimo decu. Septembar je. Škole su ponovo pune đaka. Nastavnici, osim gradivu, pokušavaju da ih nauče kako da budu ljudi. A onda ista ta deca, prolazeći ulicama, mogu da vide uniformisane osobe kako salutiraju povorci u kojoj se nosi kovčeg čoveka osuđenog za genocid.

Šta dete iz toga zaključuje? Da postoji neka tajna razlika između dobra i zla? Da je zločin loš samo kada ga počini neko drugi? Da se ubijanje može pretvoriti u herojstvo ako dovoljno ljudi kaže da je bilo „za našu stvar“? Ili da je moral samo jedna dosadna dogma koju odrasli pominju na času građanskog vaspitanja, dok stvarni život funkcioniše po sasvim drugim pravilima?

A šta tek zaključuje dete koje na veronauci uči o religiji kao moralnom principu? „Ljubi bližnjega svoga.“ „Ne pravi sebi idole.“ „Ne ubij.“ A onda gleda patrijarha i veliki broj arhijereja Srpske pravoslavne crkve na opelu čoveku osuđenom za genocid, dok patrijarh govori o njegovom mestu u sećanju i molitvama većine srpskog naroda.

Sve to daleko prevazilazi Ratka Mladića. Mnogo je ozbiljniji problem kakve ljude pravimo.

I zato ne mogu da prihvatim ni onu drugu, veoma raširenu tezu: „Pa šta sad hoćete, da se odreknemo svog naroda?“ Ne. Hoću da se odreknemo samo jedne stvari. Ideje da pripadnost narodu može da bude iznad morala.

Jer ne postoji ništa što je toliko „naše“ da zbog toga apriori postaje dobro. Dobro i loše ne izviru iz nacionalnog, već iz moralnog. Nešto nije dobro zato što je srpsko. Nešto nije loše zato što je bošnjačko, hrvatsko, albansko ili bilo čije drugo.

Ubistvo deteta nije manje ubistvo ako ga počini „naš“. Silovanje nije manje strašno. Logor nije manje logor ako se nad njim vijori naša zastava.

Genocid nije manje genocid ako su žrtve pripadale narodu koji ne volimo. Niti postaje „strašan zločin“ ako su izvršioci iz redova našeg naroda.

To je minimum civilizacije. Ili bi bar trebalo da bude.

Zato je potpuno sporedno ko će od političara, pa čak i evropskih birokrata, pokušati da objasni da sahrana ratnog zločinca nije bila državna. Više me zanima šta su država, društvo, crkva, vojska, politika, navijačka tribina i obični ljudi poručili tim povodom.

A poruka je, nažalost, jasna.

Jer ako posle svega znamo šta je uradio i ipak kažemo „večna ti slava“, onda to nije neznanje. Slavimo ono što znamo. A to je mnogo strašnije.

Ne znam da li će ovo društvo iz svega ovoga išta naučiti. Možda neće. Iskustvo me uči da verovatno neće. Kao što nije ni dosad.

Ali želim da verujem da će ipak prevladati ono najjednostavnije pitanje: Šta nam vredi što smo bili „naši“, ako smo zbog toga prestali da budemo ljudi?

Jer od odgovora na to pitanje zavisi i da li ćemo deci ostaviti istoriju koju će proučavati – ili mržnju koju će nastaviti.