Kada vera obuče uniformu

Vera je privatna stvar. Državna funkcija nije. Kada se te dve stvari pomešaju, ne dobija se religiozna država, već država koja je zaboravila da pripada svim svojim građanima.

Povod za ovo pitanje ovih dana je stigao iz Crne Gore. Nakon što je, zajedno sa ekipama koje su gasile požare, učestvovao u javnom događaju, jedan ministar je pri susretu sa srpskim mitropolitom Joanikijem poljubio ruku crkvenom velikodostojniku. Sam čin može se tumačiti kao izraz ličnog poštovanja, vere ili tradicije. Ali ministar u takvoj situaciji nije privatno lice. On je ministar. I upravo zato pitanje nije veruje li on u Boga, već šta predstavlja kada svoju veru javno pokazuje kao deo funkcije koju obavlja.

To nije isto.

Kada građanin poljubi ruku svešteniku, to je njegov izbor. Kada to učini državni činovnik u službenom svojstvu i pred kamerama, onda to više nije samo njegova privatna verska stvar. Kao što ni vojnik ili policajac u uniformi nije samo čovek koji je odlučio da obuče određenu odeću, već pripadnik institucije čiji autoritet predstavlja. Uniforma pripada državi. Funkcija pripada državi. Pečat pripada državi.

Vera, međutim, ne pripada državi.

Tu bi, zapravo, trebalo da počinje granica sekularne demokratije.

Crna Gora je tu granicu počela da briše još 2020. godine, kada su predstavnici nove parlamentarne većine dogovarali formiranje vlade u manastiru Ostrog. Sam Dritan Abazović kasnije je potvrdio da je u Ostrogu postignut dogovor o formiranju vlade Zdravka Krivokapića, uz učešće i posredovanje crkvenih velikodostojnika.

Manastir, naravno, može biti mesto gde se čovek moli. Može biti i mesto gde političar, kao privatno lice, razgovara sa sveštenikom. Ali kada se u njemu dogovara sastav buduće vlade, onda više ne govorimo o veri. Govorimo o politici. Država koja političke dogovore sklapa u crkvi šalje prilično jasnu poruku o tome gde vidi granicu između oltara i vlasti.

U Crnoj Gori je potom došao Temeljni ugovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom, potpisan 3. avgusta 2022. godine između tadašnjeg premijera Abazovića i patrijarha Porfirija. Taj ugovor je upravo drastičan primer koliko se granica između države i verske zajednice može pomeriti, a da se formalno i dalje govori o sekularnoj državi.

A Crna Gora je, barem na papiru, sekularna država. Kao i Srbija.

Srbija je, međutim, odavno pronašla zanimljiv način da bude sekularna, a da Srpskoj pravoslavnoj crkvi ipak obezbedi posebno mesto u pravnom i društvenom poretku. Zakon o crkvama i verskim zajednicama SPC svrstava među tradicionalne crkve sa viševекovnim istorijskim kontinuitetom i pravnim subjektivitetom od 1836. godine, koja ima „izuzetnu ulogu u očuvanju identiteta srpskog naroda“.

Formalno, dakle, nema državne religije. Praktično, postoji crkva koja ima posebno istorijsko i društveno mesto.

PROSTOR ZA ZLOUPOTREBU

I tu počinje prostor za političku zloupotrebu.

Jer religija na Balkanu odavno nije samo pitanje vere. Ona je postala jedno od najmoćnijih oruđa nacionalne politike. Kada političar govori o crkvi, naciji i istoriji, često najmanje govori o veri. Govori o teritoriji, identitetu, granicama, „našima“ i „njihovima“. Krst postaje nacionalni simbol koji „obeležava teritoriju“, crkva politička institucija, a vernik biračko telo. Na potpuno isti način manifestuje se politička zloupotreba drugih religija, kojima simbol nije krst.

Tako se religioznost pretvara u politički kapital.

Nije slučajno što političari kad god u njihovoj politici nešto zaškripi, češće obilaze crkve nego fabrike. Nije slučajno ni što se pred kamerama ljube ruke, pale sveće, proslavlja „krsna slava“ svega i svačega – suprotno samoj suštini krsne slave – ili prisustvuje liturgijama. Nije problem što političar veruje. Problem je kada veru počne koristiti kao dokaz svoje političke podobnosti.

U Srbiji je unošenje badnjaka u zgradu Predsedništva već postalo gotovo redovni deo političkog folklora. Aleksandar Vučić ga je unosio u zgradu Predsedništva, kao što je to pre njega činio i Tomislav Nikolić. Obojica su političari iz istog nacionalističkog Šešeljevog šinjela.

I opet će neko reći: pa šta?

Pa – upravo to.

Predsedništvo nije kuća predsednika. Nije ni njegova crkva. To je institucija Republike Srbije. Badnjak koji građanin unese u svoj dom je privatni običaj. Badnjak koji predsednik, u svojstvu šefa države, unosi u državnu zgradu, postaje državna slika.

A država nema badnjak. Država ima Ustav.

Možda se nekome ova razlika čini preteranom. U praksi se čini suštinskom.

Jer ako je dopušteno da predsednik u državnoj zgradi javno pokazuje pripadnost jednoj veri, zašto ne bi isto pravo imao bilo koji drugi državni službenik koji pripada drugoj? A kada javni funkcioner u službenom svojstvu učestvuje u jednom verskom obredu, zar on time ne šalje poruku onim svojim sugrađanima koji pripadaju drugim verama ili uopšte nisu religiozni?

Ako je ne samo dopušteno, već društveno favorizovano, da vojna lica ili policajci u uniformi organizovano učestvuju u verskim procesijama i nose verske relikvije, uz opravdanje da je to njihovo ustavom garantovano versko pravo – da li je to slika sekularne države koja priznaje verske slobode ili duboko zloupotrebljenih građanskih sloboda, na uštrb formalno jednakih sloboda drugih građana?

PONIŠTAVANJE SUŠTINE

Šta se, dakle, događa sa građaninom koji nije pravoslavac? Šta sa muslimanom? Katolikom? Jevrejinom? Ateistom ili agnostikom? Da li on u istoj državnoj instituciji vidi sebe ili vidi državu koja mu poručuje da je jedna vera „prirodnija“ od njegove?

Ako pod parolom verskih sloboda potisnemo sekularnu državu, zar mi, u stvari, ne poništavamo samu državu i njenu suštinu?

Evropski sud za ljudska prava ne polazi od toga da je svako javno ispoljavanje vere u sukobu sa pravima i slobodama. Naprotiv, sloboda veroispovesti zaštićena je i u javnom prostoru. Ali Sud pravi jasnu razliku između građanina i državnog službenika. Za državne službenike prihvata obavezu diskrecije, neutralnosti i nepristrasnosti i mogućnost da država, upravo radi neutralnosti javne službe i jednakog tretmana svih građana, ograniči isticanje verskih simbola na poslu.

U predmetu „Ebrahimian protiv Francuske“, na primer, Sud je prihvatio da princip sekularnosti i neutralnosti javne službe može imati prednost nad pravom službenika da na radnom mestu manifestuje svoju veru. Dakle, pravo čoveka da veruje nije isto što i pravo državnog službenika da svoju veru učini vidljivim delom funkcije koju obavlja.

Upravo je tu granica koju često ne želimo da vidimo. Građanin ima pravo na svoju veru. Državni službenik ima i obavezu prema državi i službi koju obavlja kao predstavnik te države.

Sekularnost države nije neprijateljstvo prema veri. Ona je zaštita vere od države i zaštita države od vere. Ona je upravo garant jednakog prava svih građana na ispovedanje vere i jednakosti svih, bez obzira na veru, pred zakonom i državnim institucijama.

To je, valjda, trebalo da naučimo još odavno.

Jer čim država počne da favorizuje jednu veru, ona istovremeno počinje da proizvodi građane prvog i drugog reda. Možda to neće pisati u zakonu. Možda neće biti izrečeno nijednom rečju. Ali će biti dovoljno da građanin vidi ko ljubi ruku, ko kleči, čiji se simbol nalazi u državnoj zgradi i čija se svetkovina obeležava kao da je državni praznik.

Još je opasnije kada se religija spoji sa nacionalizmom.

Tada više nije dovoljno biti pripadnik određene vere. Odjednom se od pripadnika očekuje da bude i „dobar Srbin“, „dobar Crnogorac“, „dobar Hrvat“, „dobar Bošnjak“, „dobar Albanac“ ili šta god već politička potreba tog trenutka zahteva. Vera postaje test nacionalne podobnosti.

A to je njena najopasnija zloupotreba.

JAVNA FUNKCIJA JE OBAVEZA

Jer Bog, ako već govorimo o veri, teško da je zamišljen kao ministar nacionalne homogenizacije.

I zato bi političari i svi državni službenici morali da nauče jednu jednostavnu stvar: njihova privatna vera je njihovo pravo. Njihova javna funkcija je obaveza.

Mogu se moliti kome žele. Mogu ići u koju god crkvu, džamiju ili sinagogu žele. Mogu slaviti koji god praznik žele. Ali kada predstavljaju državu, moraju predstavljati i onoga koji veruje i onoga koji ne veruje.

Policajac u uniformi ne sme biti pravoslavni, katolički ili muslimanski policajac. On mora biti policajac države, oličenje njenog zakona. Vojnik ne brani državu zato što pripada određenoj veri, nego zato što je pripadnik vojske. Sudija ne sme suditi u ime Boga, nego u ime zakona i pravde. U Srbiji se presude izriču „U ime naroda“, dok se u Crnoj Gori izriču „U ime Crne Gore“.

Tu nema ništa protiv vere. Naprotiv, upravo suprotno.

Kada se državna funkcija odvoji od verskog elementa, vera ostaje tamo gde joj je mesto – u čoveku. A kada se vera obuče u uniformu, sedne u ministarsku fotelju ili stane iza govornice parlamenta, ona postaje nešto drugo. Postaje politički simbol.

A politički simboli se koriste. Za glasove. Za mućke. Za identitet. Za podele. Za nacionalizam. Za vlast.

Zato nije problem u tome što je neki ministar ili poslanik vernik. Problem nastaje kada on od svoje religioznosti napravi deo svoje funkcije. Kada napravi politički folklor za prikupljanje glasova. Nije problem što predsednik veruje u Boga. Problem je kada Predsedništvo počne da izgleda kao prostor u kojem država javno ispoveda njegovu veru. Kada se religija smišljeno koristi u propagandne svrhe.

Jer država ne sme biti ni pravoslavna, ni katolička, ni islamska, ni ateistička. Država mora biti – državna. Kao institucija koja jednako štiti jednaka prava svih svojih građana i garantuje jednako izvršenje njihovih jednakih obaveza.

I možda je baš to najjednostavniji test sekularnosti: kada uđeš u državnu instituciju, ne treba da znaš u šta veruje čovek koji sedi iza stola. Treba samo da znaš da će strogo slediti zakon, koji je za njega isti kao i za tebe.

Sve drugo je privatna stvar. A privatne stvari, pa i one najsvetije, trebalo bi da ostanu tamo gde država ne treba da ulazi.

U čoveku.