Srpske Kenterberijske priče

Dok vlast računa na organizaciju, savezništva i iskustvo, njeni protivnici na izbore izlaze sa različitim listama, ciljevima i predstavama o budućnosti. Svi žele promenu vlasti, ali ne nužno i istu promenu. Pravi test počinje jutrom posle izbora.

Pred Srbijom su izbori koji će, po svemu sudeći, biti mnogo više od još jednog redovnog prebrojavanja glasova.

Na jednoj strani je vlast, koja već godinama političku moć ne gradi samo kroz jednu stranku, već kroz široku mrežu savezništava, institucija, medija, interesa, manipulacija i političkih i poslovnih aranžmana. Na drugoj su oni koji tu vlast žele da promene, ali između sebe još nisu pronašli odgovor na jedno jednostavno, a presudno pitanje: kako?

Tu paradoks postaje zanimljiviji od samog izbornog nadmetanja. Gotovo svi koji govore o promeni sistema polaze od slične pretpostavke – da sadašnji poredak mora biti promenjen iz temelja. Ali iz te zajedničke početne tačke ne izvode isti zaključak o tome kako do promene doći. Jedni su zagovarali jednu veliku listu, drugi su insistirali na sopstvenom političkom identitetu, treći računaju na postizbornu saradnju, a četvrti kao da još nisu sasvim sigurni šta će biti njihova uloga ako se politička mapa zaista promeni. I iako su liste već predate, deo aktera i dalje računa kao da u „zaustavnom vremenu“ može promeniti ono što je izborna matematika već postavila.

Džefri Čoser bi u tome verovatno prepoznao materijal za novu verziju svojih Kenterberijskih priča. Njegovi hodočasnici putuju zajedno, ali svaki nosi sopstvenu priču, računicu i predstavu o odredištu. I nije uopšte sigurno da bi se, kada stignu na cilj, svi složili šta tamo treba raditi.

VLAST KOJA ZNA MATEMATIKU

Aleksandar Vučić i njegova politička mašina u ovu izbornu utakmicu ulaze kao grupa koja zna kako funkcioniše izborna matematika, kako se grade savezništva i kako se politički prostor popunjava različitim listama i partnerima.

Nihova prednost zato nije samo u broju „dirigovanih“ i mobilisanih birača. Ona je i u infrastrukturi, organizaciji, institucionalnom i vaninstitucionalnom uticaju, pristupu medijima i iskustvu u pretvaranju političke moći u izbornu prednost. Međunarodni posmatrači su posle prethodnih parlamentarnih izbora upozoravali na pritiske na zaposlene u javnom sektoru, zloupotrebu javnih resursa, pristrasnost medija i nedovoljno razdvajanje državnih funkcija od partijskih aktivnosti. To nisu političke interpretacije, već nalazi misije ODIHR.

U takvom ambijentu sami glasovi nisu jedini problem. Problem je i način na koji se oni pretvaraju u mandate.

Tu se prvi put nameće Čoser kao metafora. U povorci koja ide prema srpskom Kenterberiju ima mnogo različitih hodočasnika. Jedni su vlast, drugi njeni dugogodišnji saveznici, treći studenti, četvrti proevropske stranke. Neki žele promenu vlasti, neki promenu sistema, neki povratak institucija, neki drugačiji spoljnopolitički kurs. A neki bi, čini se, najradije da posle izbora sve ostane dovoljno poznato da bi u novom poretku ponovo pronašli svoje mesto.

Jedan od takvih hodočasnika već je decenijama na putu.

GRM KOJI NE SAGOREVA

SPS je možda najubedljiviji primer političkog preživljavanja u novijoj srpskoj istoriji. Milošević, DOS, Koštunica, Tadić, Nikolić, Vučić – menjali su se predsednici, vlade, politički savezi i istorijske okolnosti, ali je Socijalistička partija Srbije pronalazila način da ostane u igri.

„Faktor stabilnosti“ zato zvuči gotovo kao samodefinicija. Ne zato što govori kakvu stabilnost socijalisti nude - teško je, najzad, tu reč olako koristiti posle četiri decenije iskustva sa socijalistima na vlasti - već zato što opisuje njihovu sposobnost da politički prežive promene koje su mnoge druge aktere odnele sa scene.

Sam Dačić je tu logiku sažeo slikom biblijskog grma koji gori, ali ne sagoreva. Čoser bi, verovatno, bio zadovoljan metaforom. SPS ne mora da bude najjači da bi bio važan. Dovoljno je da bude potreban.

A to je jedna od najvažnijih stvari koje opozicija mora imati u vidu kada govori o pobedi. Jer izborna pobeda nije isto što i većina za formiranje vlade. Najviše glasova nije isto što i mogućnost da se sastavi parlamentarna većina. A parlamentarna većina nije isto što i saglasnost o tome šta ta vlada treba da radi.

Upravo tu počinje najosetljiviji deo priče.

STUDENTI U POLITICI

Lista „Studenti pobeđuju“ više nije samo produžetak protestnog pokreta. Ona je sada zvanična izborna lista na izborima 25. oktobra i time ulazi u sasvim drugačiji prostor političke odgovornosti.

Njena snaga proističe upravo iz onoga po čemu se razlikuje od klasičnih stranaka. Nastala je iz bunta, nepoverenja prema postojećem političkom sistemu i zahteva za promenom. Zato i privlači ljude koji su odavno prestali da veruju tradicionalnim partijama.

Ali ono što je velika prednost protesta ne mora automatski biti prednost vlasti. Protest može da objedini ljude oko onoga što neće. Država mora da ih objedini oko onoga što hoće.

Jedno je reći da su postojeće stranke potrošene. Drugo je odgovoriti šta dolazi posle njihovog „samoukidanja“.

Jedno je tražiti lustraciju i snažne institucije. Drugo je pokazati ko će tim institucijama upravljati i kako će za svoje odluke odgovarati.

I jedno je okupiti ljude koji žele promenu. Mnogo je teže ponuditi politički i potom praktični odgovor na pitanje kakva bi ta promena trebalo da bude.

To nije prigovor studentima. To je prirodno pitanje, koje se postavlja svakom pokretu kada iz pozicije kritičara ili bundžije prelazi u institucionalnu politiku.

Studentska lista nije klasična ideološka partija. U njenom širem političkom prostoru postoje različiti pogledi na ekonomiju, društvo, državu i međunarodni položaj Srbije. Od onih koji Srbiju vide čvršće vezanu za Evropu do onih koji prema Evropskoj uniji imaju otvoreno nepoverenje i govore o mogućnosti referenduma o nastavku evropskih integracija.

To može biti izraz političke širine. Može biti i strateški lukavo „pokrivanje“ populističkog karaktera. Ali, može biti i izvor ozbiljne programske nejasnoće i potonjih deljenja. U svakom slučaju, pitanje ostaje: šta će biti posle izbora? Jer birač može glasati protiv vlasti, ali od buduće vlasti ipak očekuje da zna šta će raditi.

Tu dolazimo do najvažnijeg spora među onima koji žele promenu vlasti.

JEDNA LISTA ILI VIŠE NJIH

Zagovornici jedne velike opozicione liste polazili su od sasvim razumljive logike: ako je cilj smena vlasti, zašto rasipati glasove na više lista? Ali, izbori nisu referendum sa jednim pitanjem. Danas, kada su liste već predate, ta rasprava više nije pitanje predizborne strategije, već pitanje posledica.

Srpski izborni sistem mandate raspodeljuje primenom D'Ontovog sistema, na nivou pojedinačnih izbornih lista, uz izborni prag od tri odsto za liste koje nisu manjinske. To znači da objedinjavanje više političkih grupa može imati matematičku prednost u pretvaranju glasova u mandate, naročito zato što smanjuje rizik da glasovi neke liste ostanu ispod praga. No, matematika nije politika.

Jedna lista nije, međutim, imala automatsku prednost u mobilizaciji birača. Samo prisustvo ljudi sa potpuno različitim političkim predstavama na jednoj listi moglo je delu birača da učini takvu listu neprihvatljivom kao političku opciju. Više lista, opet, sa jasno različitim programima, a uz zajednički definisan osnovni cilj, mogu privući različite birače – ali istovremeno nose rizik fragmentacije i gubitka glasova ispod cenzusa, pa je i taj rizik bio stvaran.

Dakle, odluka nije bila jednostavna. Bila je to procena između koncentracije glasova i širine političke ponude, čije će se posledice videti tek kada budu prebrojani glasovi.

Posebno, niko nije mogao garantovati da će atmosfera referenduma, odnosno svođenje izbora na pitanje „za ili protiv Vučića“, sama po sebi proizvesti većinu potrebnu za formiranje vlade.

Možda bi. Ali ko to može znati? Baš tu je, čini se, bio ključni kamen spoticanja.

A pošto Studentska lista nije želela predizbornu saradnju sa proevropskim strankama, već je računala na to da ih „usisa“, postavlja se sasvim konkretno pitanje: šta će biti dan posle izbora, ako ne bude potrebne većine? Sa kim se pravi većina? Sa nekim od dosadašnjih saveznika vlasti? Sa delom sadašnje vlasti?

Ili će se posle svega pokazati da je bilo dovoljno pobediti na izborima, a da se tek onda počne razgovarati o tome šta ta pobeda uopšte znači?

EVROPA I STARI SAVEZI

Proevropske stranke okupljene oko „Evropske Srbije“ u izbore ulaze sa sasvim drugačijom pozicijom. Njihova politička ponuda je jasnije vezana za evropske integracije, vladavinu prava, nezavisne institucije, slobodne medije i borbu protiv korupcije.

Mada, ni one ne mogu pobeći od činjenice da je deo njihove političke energije prešao na studentski pokret. To nije samo pitanje pojedinačnih funkcionera koji su podržali studente. To je širi problem tradicionalne opozicije: kako ostati relevantan kada se pojavi novi politički akter koji je uspeo da privuče deo birača koji su ranije bili njen prirodni prostor.

Takav stav je u jednom trenutku u prvi plan stavio upravo međusobne odnose Studentske liste i „Evropske Srbije“, pa je jedini pravi protivnik obe ove grupacije – SNS – mogao da zadovoljno trlja ruke.

Uz to, za deo članica te grupacije ostaje i neprijatno pitanje sopstvene ranije politike. Evropa se ne može prizivati samo onda kada postane politički korisna ili kada se otvori prostor koji treba popuniti. Niti se evropska politika može svesti na deklaraciju pred izbore, dok ceo međuizborni period prolazi u koketiranju sa dogmom, mitom i iluzijom.

Ipak, proevropske stranke sada predstavljaju politički prostor za birače koji žele dve stvari istovremeno: promenu vlasti i jasan evropski pravac Srbije. Njima nije dovoljan samo odgovor na pitanje ko je protiv Vučića. Žele da znaju i šta dolazi posle njega. A to je legitimno političko pitanje.

Hoće li postići izborni uspeh? Znaćemo možda već 25. oko ponoći. Ono šta sada znamo je njihova spremnost da sarađuju sa studentima i u perspektivi podrže njihovog predsedničkog kandidata.

ŠTA ZNAČI POBEDITI?

I tu se vraćamo na Čosera. Njegovi hodočasnici jesu išli istim putem, ali nisu bili isti ljudi. Svako je imao svoju priču, svoje interese i svoju predstavu o cilju.

Srpski politički hodočasnici danas imaju još veći problem. Neki žele da pobede vlast. Neki žele da promene sistem. Neki žele evropsku Srbiju. Neki žele da se Srbija od Evrope dodatno udalji. Neki žele da nestanu stare partije. Neki žele da njihove partije prežive. Neki žele da budu deo buduće vlasti, a neki žele da budu upravo oni koji će odlučivati ko će tu vlast sastaviti.

Zato pravo pitanje nije samo ko će osvojiti najviše glasova. Pravo pitanje je šta će se dogoditi ako niko ne osvoji dovoljno da vlada sam? Tada će se pokazati ko je uoči izbora razmišljao samo o izbornom danu, a ko i o jutru posle njega.

Vlast to razume. Godinama gradi političke odnose tako da joj za opstanak nije neophodno da sve glasove osvoji sama. Njena politika savezništava već je pokazala da se vlast može održavati i uz pomoć drugih aktera.

Protivnici vlasti sada imaju drugačiji problem: kako od različitih političkih i društvenih grupa napraviti većinu koja neće postojati samo do zatvaranja biračkih mesta. Jer smena vlasti jeste cilj. Ali ona nije plan.

A ako se hodočasnici na putu prema Kenterberiju toliko posvađaju oko toga ko sme da bude u povorci, ko nosi zastavu i čija je priča najvažnija, možda će na kraju svi stići – samo što će na odredištu zateći nekoga ko je sve vreme mnogo bolje znao gde ide.

I zato najvažnije pitanje ovih izbora možda neće biti ko je imao najlepšu priču.

Već ko je, osim priče, poneo i mapu.