Montirani procesi u Srpskom svetu

Ne znam kako je nastala fraza „čupava vremena“, ali reklo bi se da zgodno opisuje doba u kojem živimo, s obzirom da neki čudni brkovi neprekidno izviruju sa pozicija moći. Možda su Staljinovi, možda su Hitlerovi, a sasvim je moguće i da se radi o nekom hibridu.

Evo, na primer, nedavno je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pompezno najavio svoje ko zna koje po redu gostovanje u emisiji „Hit Tvit“ na TV Pink, obećavajući da će hipnotisanom publikumu otkriti nešto senzacionalno i neverovatno: „Biće mnogo stvari koje do sada niste čuli”.

Najpoznatiji srpski lažov, čovek koji je organski nesposoban da izgovori istinu, jer izgleda veruje da istina loše utiče na zdravlje, u toj propagandnoj i propagadnoj emisiji održao je govor u kojem je slavodobitno obznanio kako su dobili snimke tri sata pred pad nadstrešnice, “iz potpuno privatnih izvora”, kako je nemoguće “bilo da to nismo primetili, zato što je neko želeo da to ne primetimo”. Ukratko: “Kompletna operativa nije samo zakazala nego je ili ćutala ili radila za drugu stranu”.

Ko šeta, taj je zločinac

Eh, sve se urotilo protiv predsednika i njegove naprednjačke klike kako bi se sakrila istina o padu nadstrešnice i masovnom ubistvu. A sve je jednostavno. “Dobili smo snimke sa nadstrešnice, tri sata pred pad nadstrešnice mi vidimo kako unezvereno šeta Miša Bačulov, a to nam niko nije rekao iz policije”, dramatično je objavio Vučić. I onda je pušten snimak na kojem novosadski odbornik, opozicioni političar Miša Bačulov šeta pod nadstrešnicom.

A potom je predsednik od toga napravio teoriju zavere, tobože se pitajući kako nismo znali za ovo, zašto su državne strukture to krile, kako su svi odmah povikali da je u pitanju korupcija, a zapravo je sve mnogo jednostavnije. Čovek se šetao kod nadstrešnice, zajedno sa hiljadama drugih ljudi, eto krunskog dokaza da je kriv za nesreću. Daleko bilo da su krivi oni koji su rekonstruisali Železničku stanicu i to uradili tako nakaradno da je ona na kraju pala.

Naravno, predsednik nije objavio ništa novo. Miša Bačulov je odmah po padu nadstrešnice govorio o tome kako je tog dana bio na mestu nesreće, kako je putovao vozom, kako je zamalo izbegao da pogine. I to je pričao još mnogo puta, kao i razni drugi ljudi koji su tog dana putovali i čekali prevoz na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

Tužilaštvo i diktirana paranoja

Vučićevo zamajavanje javnosti, prebacivanje odgovornosti sa sebe i ostalih zločinaca na potencijalne žrtve – nije ništa novo. To je redovna praksa naprednjačke propagande, poprilično tupave i idiotske, ali njihovom biračkom telu očigledno kvalitetnije laži ne trebaju. Ima Vučić pravo da širi teorije zavere, na tome je izgradio karijeru. I na brdu leševa. Međutim, predsednikovu diktiranu paranoju prihvatili su pravosudni organi, što je već ozbiljan problem.

Više javno tužilaštvo u Novom Sadu prosledilo je predlog za davanje iskaza gradskog odbornika Miše Bačulova u slučaju pada nadstrešnice Tužilaštvu za organizovani kriminal u Beogradu. Na osnovu potpuno kretenskih insinuacija nesuđenog vođe navijača, starog radikala Vučić Aleksandra. Nema normalnog tužioca na svetu koji bi ovakvo bulažnjenje prihvatio kao osnovu za bilo kakvu istragu, ali srećom po režim, kod nas poslušnih tužilaca ne manjka.

Dotično tužilaštvo bi onda trebalo da ispita i one silne hiljade ljudi koje su se tog 1. novembra zatekle na Železničkoj stanici, sve koji su putovali vozom ili autobusom, i tek pukom srećom su izbegli da ih naprednjaci pobiju svojom standardnom koruptivnom praksom. Za tužioce koji su izdali svoju profesiju svi mogu da budu krivi – osim pravih krivaca.

Logika robova

Slične staljinističke metode vidimo i u Crnoj Gori, u pokušaju pravosudnih organa da kriminalizuju nezavisne medije, da kritičko pisanje o državnim i crkvenim funkcionerima (što je inače osnovni posao medija) prikažu kao delovanje organizovane kriminalne grupe. Posebno je komično nastojanje da se uhapšeni biznismen proglasi za urednika svih medija koji se kritički odnose prema vladajućoj garnituri. A još su komičniji citati iz prepiske biznismena i urednika portala, o čemu je ovde već ubitačno pisao Darko Šuković.

Što je najluđe, iz dostupne dokumentacije je vidljivo da su inkriminisani mediji objavljivali tačne, istinite informacije, samo nije jasno otkad je to postalo krivično delo. A nije jasno ni kako je biznismen zapravo uređivao medije i kontrolisao šta novinari i kolumnisti pišu, a šta urednici objavljuju. To se iz prepiske ne vidi, naprotiv. Možda telepatski? Nekim bajanjem ili vračanjem? Zašto nadležni organi ne bi, na primer, stavili u optužnici da okrivljeni ima natprirodne sposobnosti pomoću kojih je uspevao da kontroliše medijske poslenike? Zvuči blesavo, ali takva stavka ne bi bila ništa luđa od ovih koje smo već videli.

Osobito je komičan i pokušaj da se logika robova primeni na slobodne ljude. Verujem da je rođenim slugama i lakejima teško da to zamisle, ali eto, na svetu ima ljudi koji pišu samo ono što misle i drugačije ne umeju. Više od deset godina pišem kolumne za Antenu M, od samog osnivanja portala. Tokom celog tog desetleća imao sam apsolutnu slobodu u izboru tema i načinu pisanja, stilu, dinamici, ma u svemu. Za tih deset i po godina urednik mi je samo jednom predložio temu, i to sa zadrškom, pod uslovom da mi odgovara.

Kad je Dritan Abazović u leto 2022. godine dolazio u zvaničnu posetu Srbiji, Darko mi je poslao mejl u kojem mi je napisao da se on, kao što znam, ne meša u izbor tema, ali da bi portalu lepo došao moj pogled na Abazovićevu posetu. I dodao: “Dakako, ako ti nije inspirativan, sve ok”. Meni je, naravno, Dritan vazda bio inspirativan, pogotovo kad se ponaša kao vazal, a i već sam razmišljao da pišem o tome, jer je tema aktuelna i tiče se države u kojoj živim i države u kojoj radi Antena M, pa sam napisao tekst. Ali nisam morao. Eto, tako izgleda raditi za ozloglašene, kontrolisane medije. Onima koji ne smeju da progovore ništa ni o čemu dok ne provere šta gazda misli o tome, teško je i da zamisle kako slobodni mediji zapravo funkcionišu.

Staljinistički uzori

Nisu postupci srpskih vlasti i njihove posluge u Crnoj Gori ništa novo, sve je to već hiljadu puta viđeno u montiranim staljinističkim procesima. Evo samo jednog živopisnog primera iz davnih vremena koja su, gle čuda, ponovo aktuelna u našem svračjem zakutku. Jevgenija Ginzburg, spisateljica, komunistkinja, koja je provela 18 godina u Gulagu, u memoarima je opisala sopstveno suđenje koje je trajalo čitavih sedam minuta. Sudija veli da optužena ne priznaje krivicu, ali uzalud jer je svedoci okrivljuju. Prelistava sudija predmet, pa navodi primere tih svedoka, ali mu posao baš i ne ide od ruke:

– „Evo, na primer, svedok Kozlov…
– Kozlova. To je žena, usto podla žena.
– Da, Kozlova. Ili, evo, svedok Đačenko…
– Đakonov“.

Izgleda da su naši pravosudni organi učili od Staljinovih, podjednako su smotani i nesposobni, ne ide im čak ni montiranje procesa. Ginzburg postavlja pitanje sudu: „Optužena sam po tački 8. člana 58. To je optužba za teror. Molim da mi se kaže ime političkog radnika kojeg sam, po vašem mišljenju, napala“. Dijalog sa sudijom dalje teče ovako, u duhu teatra apsurda:

– „Ta valjda znate da je u Lenjingradu ubijen drug Kirov.
– Da, ali nisam ga ja ubila nego nekakav Nikolajev. Osim toga, ja nikad nisam živela u Lenjingradu. To se, čini mi se, zove alibi.
– Šta ste vi, pravnik?
– Ne, pedagog.
– Šta onda, bavite se kazuistikom? Niste živeli u Lenjingradu… Ubili su vaši istomišljenici. Znači, i vi snosite moralnu i krivičnu odgovornost“.

Svoj sopstveni izdajica

Eto, tako su vodili procese davni staljinistički uzori ovih današnjih baštinika svega najgoreg u ljudskoj istoriji. Ista im je i logika, posuvraćena, manipulativna, krivotvoriteljska i nadasve glupa. Jer njihov cilj i nije da nekog ubede da je nevini kriv, već da zastraše svakog ko bi pomislio da se pobuni. A oni koji veruju u te budalaštine, ima i takvih, čine to uglavnom iz straha. Lakše je sebe zavaravati da veruješ u očigledne laži, nego priznati sebi surovu realnost – da si kukavelj bez kičme, krpa od čoveka, na kojoj zapravo i počiva svaki autoritarni i totalitarni poredak.

Nema tiranin nikakvu moć, osim one koju su mu građani ustupili, pretvarajući sebe u podanike, odajući se dobrovoljnom ropstvu. O tome je briljantno pisao Etjen de la Boesi pre skoro pola milenijuma: “Onaj koji tako gospodari vama ima samo dva oka, dve ruke, jedno telo i ništa drugo što ne bi imao i poslednji stanovnik velikog i beskrajnog broja vaših gradova. Ono što on ima viška – to su sredstva koja mu vi pružate kako bi vas uništio. Odakle mu toliko očiju da vas uhodi osim ako mu ih vi sami ne dajete? Kako to da ima toliko ruku da vas udara osim ako ih ne uzima od vas? Nisu li to vaše noge kojima gazi vaše gradove? Kako to da uopšte ima neku moć nad vama osim ako to nije vašim posredstvom? Zar bi se usudio da vas zajaši da nije u sporazumu sa vama? Šta bi vam on uopšte mogao da niste jatak lopova koji vas pljačka, da niste saučesnik ubice koji vas ubija, i svoj sopstveni izdajica?“