Zašto se vjernici ne bune protiv crkvenog bezbožništva?

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

“Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi”, pevao je Džoni Štulić početkom osamdesetih u pesmi “Uvijek ista priča”. Proteklih četrdesetak godina istorije kao da se odvijaju u znaku ovog Štulićevog naslova. Neprestano gledamo iste scene, slušamo iste šuplje priče, svedočimo beskrajnom ponavljanju istih gadosti.

A razni idioti, opsenari, šovinisti, nasilnici, ratni zločinci, kriminalci, ratni huškači i profiteri, lopuže, razbojnici, demagozi, četnici, lažni duhovnici, ideolozi krvi i tla, revizionisti, ubice, razbojnici, korupcionaši, hohštapleri, prevaranti i sličan bašibozuk već decenijama slove kao cenjeni ljudi. Zapravo, od primeraka navedenih vrsta sačinjena je naša vaskolika elita, politička, kulturna, intelektualna, crkvena, privredna i svaka druga.

Crkvena podrška zločincima

Zajahali su najgori od najgorih i nemaju nameru da sjašu, već bi da ohlokratiju produže unedogled, stvarajući realnost pod egidom biblijskog Propovednika: Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ničeg novog pod suncem. Na ulicama srpskih gradova ponavljaju se iste scene kakvima smo svedočili devedesetih godina prošlog veka: policija premlaćuje mirne demonstrante, mlati žene, decu, starce, razbija glave, lomi ruke, noge, kukove, rebra. Tiranski režim održava se na vlasti golom silom, zarobivši gotovo sve državne ustanove, a pre svega one koji bi trebalo da čuvaju zakon i da štite život građana, njihova prava i imovinu.

Naprednjački režim uživa podršku vrha Srpske pravoslavne crkve. Patrijarh Porfirije na Putinovom kanabetu truća o obojenim revolucijama, dok šeni pred masovnim ubicom, otvoreno mu se diveći, poltronski govoreći kako je on, ruski diktator, jedina nada pravoslavlja. Nije ovo prvi put crkvenim velikodostojnicima da podržavaju dželate i koljače, takvu politiku su vodili i tokom ratova, pružajući duhovno okrepljenje organizatorima i izvršiocima masovnih ratnih zločina i genocida.

Kad besedi za domaću javnost, patrijarh poziva žrtvu da se pomiri sa dželatom, da se ne buni što je zlikovac bije i zlostavlja, tlači i izrabljuje, vređa i ponižava. Ne pada mu na pamet da pozove na kažnjavanje zločinca, da podseti na zemaljsku i nebesku pravdu, što je sasvim logično – pošto je u savezu sa zlikovcima na vlasti, njihov je sluga i lakej.

Četničke freske i kipovi

Rehabilitacija četništva koja se odvija u Crnoj Gori, pod pokroviteljstvom lažnih duhovnika, u Srbiji je odavno završena. Postoje i pandani postavljanju spomenika četničkim koljačima po pravoslavnim hramovima. U Srbiji nema kipova, ali zato po hramovima imamo freske vrhovnog komandanta koljačkih divizija Draže Mihailovića. Nije još proglašen za svetitelja, ali ima vremena, doći će i kanonizacija na dnevni red.

Odavno je postalo normalno da ikone Hristove na zemlji hvale ubice i slave njihove ratne pohode. Kad Metodije Ostojić kuka kako „malo ili skoro ništa o srpskoj vojničkoj istoriji veli obezbožena društvena nauka, jer nema svojstvo, ni alat, ni vjeru da iščita pjesmu nad pjesmama o srpskoj vojničkoj istoriji, niti umije, niti smije, niti želi” – to nije ništa novo.

Razni mitropoliti i episkopi glorifikovali su Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Biljanu Plavšić i ostale masovne ubice još u vreme kad su dotična gospoda i dame činili zločine. Za Metodija je bezbožna nauka koja se drži činjenica, a božanska nauka bi bila ona koja bi lagala i slavoslovila ubijanje staraca, žena i dece. Takva nauka bi svakako služila nekome, ali taj neko očigledno nije hrišćanski Bog, već neko zlo božanstvo koje traži prinošenje ljudskih žrtava, demon, idol.

Slava raste sa zločinstvom

Kad narečeni Metodije zbori: „Prodori zapadnih ideja, tuđih i nepripadajućih našem narodnom duhu na kojem smo odnjegovani, velike su štete činile kako našem društvu, tako i našoj vojsci”, to takođe nije ništa novo. Čitava literatura je napisana na tom antizapadnom fonu, kukajući kako zli zapad kvari i uništava našu dušu, to je odavno opšte mesto buđave nacionalističke propagande. A nije naročito novo ni to što crkvom vladaju kojekakvi bezbožnici koji u Boga ne veruju, niti se Boga boje, koji za Boga ne znaju i preziru njegove zapovesti.

Jedan mali citat: “Sve je dobro onde propalo, najpre sloboda, a onda mir, radost, nada, vera i ljubav: golemi su gubici duše. No u carstvu pohlepe ne smatra se to nikakvom štetom, samo ako su dohoci ostali isti. Budući život drže pustom bajkom. Bajka je i vaskrsenje tela, Sudnji dan, sud Hristov. Istinu drže onde ludošću, moral glupošću, stid sramotom, raspojasanu pokvarenost velikodušnošću; što je život prljaviji, više se ceni, a slava raste sa zločinstvom”.

Pomislio bi čitalac da su ove reči napisane povodom aktuelnog stanja u srpskoj ili u ruskoj crkvi, a zapravo ih je napisao veliki pesnik, humanista, autor “Kanconijera”, Frančesko Petrarka u XIV veku, govoreći o prilikama na papskom dvoru u Avinjonu. Nisu ovo ni najoštrije Petrarkine reči o crkvi, pisao je u istom tonu i duhu u svojim pismima, jer je dobro poznavao stanje u Avinjonu, iz prve ruke, tamo je odrastao i godinama je radio za papski dvor.

Istovetnost ništavila

Otkad je crkva prihvatila savezništvo sa državom u IV veku, potom postala i zvanična religija, a zatim se bacila na iskorenjivanje paganstva i progon takozvanih jeretika – nehrišćansko stanje među crkvenim vođama nije nikakva retkost, kako na zapadu, tako i na istoku. Tako da ne čudi ni što su srpski crkveni menadžeri skloniji carstvu pohlepe, nego carstvu nebeskom, što istinu drže za ludost, a moral smatraju glupošću, i što misle kako nečija slava raste sa zločinstvom. I sve je to već stotinu i hiljadu puta konstatovano. Ne samo da se ponavlja takozvana realnost koja se, zahvaljujući zlim volšebnicima, preinačila u rđavu beskonačnost, već se ponavljaju i opisi te realnosti, po samoj prirodi stvari.

A ponavlja se i konstatacija kako se kod nas sve ponavlja, samo što nije problem u samom ponavljanju, već u sadržaju koji se neprekidno opetuje. Lepo je o tome pisala Marina Cvetajeva u eseju “Pesnici sa istorijom i pesnici bez istorije” koji je, usput budi rečeno, sačuvan zahvaljujući prevodu na srpski, pošto je ruski original izgubljen. “A sa dosadnim pesnicima - isto je što i sa dosadnim ljudima: ne dotuža ono što je uvek jednako, već istovetnost ništavila, ponekad vrlo raznolikog”, pisala je velika ruska pesnikinja.

Objašnjavala je o čemu je reč na primeru dvoje velikih poeta: “Niko još preda mnom nije rekao o Ahmatovoj – ili o Pasternaku: uvek jedno isto! dosadilo nam! kao što se ‘uvek isto’ ne može reći o moru, koje po rečima istog tog Pasternaka: ‘Dotuža sve, samo tebi nije dato da dojadiš! /Dani prolaze, prolaze godine i hiljade hiljada godina...’ Jer Ahmatova i Pasternak ne grabe sa površine mora (srca), već sa dna (bezdana) njegovog. Oni isto tako ne mogu da dosade, kao što ne može da dosadi san, uvek jedan, sa snovima uvek drugim”.

Nezgodna pitanja

Kad bi se kod nas ponavljale dobre stvari, recimo svetli primeri pobožnosti ili politički establišmenti odani demokratiji i ljudskim pravima, to nam ne bi dotužalo, naprotiv. Kad bi se patrijarh usprotivio obesnim političkim moćnicima kad god potonji krše Božje i ljudske zakone, ne bi nam njegovi nastupi dojadili. Da se ponavljaju radosti, a ne gadosti, ne bismo se bunili. Ovako, kad decenijama trpimo iste bezbožnike, prevarante, opsenare, kriminalce i zlikovce koji neprekidno ponavljaju ista nepočinstva, i još sopstvenu žudnju za zločinstvom skrivaju pod maskom nekakvog patriotizma i brige za naciju koju uništavaju – to vremenom postane zaista nepodnošljivo.

Kritika moralno i ljudski nepodnošljivih pojava mahom se zadržava na posednicima moći koji realno jesu najodgovorniji, ali to nije cela priča. Zato bi trebalo bar postaviti neka logična pitanja. Zašto crkva, uprkos tome što se njene vođe ponašaju nehrišćanski, i dalje uživa masovno poverenje građanstva? Zašto se vernici ne bune protiv bezbožništva crkvenog vrha? Neki teolozi i sveštenici se bune, to znamo, pa trpe progon i represije od crkvene jerarhije, njima nije ni lako pobuniti se, jer episkopi imaju bukvalno feudalnu vlast nad podređenima, utoliko je njihov bunt značajniji.

Međutim, vernici nisu uposlenici eparhija, njih ništa ne košta da ustanu protiv jerarhije koja trenutno služi tiranskom režimu Aleksandra Vučića, a već decenijama ispoveda nacionalističku ideologiju kojom je zamenila hrišćanske dogme. Zašto vernicima ne smeta što je crkveni vrh postavio idola nacije na mesto Isusa Hrista? Zar se ne boje za sopstveno spasenje? Logičan odgovor je jednostavan – zato što ni većina vernika ne veruje ni u šta, kao što ne veruju ni njihovi duhovnici, osim eventualno u zlatno tele i trenutno oportunu nacionalističku opsenu.

Bog kao talac

Dobro, ali nekih vernika ipak ima, makar pet posto, nije ni to mali broj, zašto oni ne dignu glas malo masovnije? Zašto nikome ne padne na pamet ideja da crkva, ovakva kakva je, naprosto više nije crkva, da crkveni obredi koje vrše bezbožnici jednostavno više nisu validni? Među najteže epitimije spada odlučenje vernika od pričešća, ali šta ako evharistije više nema? Šta ako Sveti Duh prosto ne silazi na darove, niti mu pada na pamet da na liturgiji hleb i vino pretvara u telo i krv Hristovu?

Je l’ postoji možda neki način da sveštenici i episkopi nateraju Duha Svetog da siđe s nebesa i obavi svoju dužnost? Da li vernici veruju da je evharistija puka birokratska procedura, da će Duh Sveti raditi šta mu se kaže, bez obzira ko ga priziva? Ima li bilo kog razumnog razloga poverovati da će se Bog odazvati na molitvu patrijarha Porfirija ili episkopa Irineja? Znam, znam, zvanično se veruje da epikleza uvek funkcioniše, ali kako možete da budete sigurni da je to tačno? Zar je svemogući Bog talac nekih ljudi koji se lažno predstavljaju kao njegovi opunomoćenici?

To su samo neka pitanja za koja bi bilo logično da vernicima padaju na pamet, spontano, prirodno, gotovo protiv njihove volje. Zašto niko takva pitanja javno ne postavlja – to je možda najveće od svih pitanja. Možda zato što je ovde ukorenjeno pogubno uverenje da je vera moguća bez sumnje i da se sa svim pitanjima koja čoveku prirodno dolaze u svest treba surovo obračunati.

I za tu boljku ima leka – postaviti pitanje otkud dolaze takva uverenja, da li su utemeljena, razmisliti da li je takvo suštinski totalitarno usmerenje uopšte saobrazno hrišćanstvu itd. I tako unedogled. Dok se jednom ne oslobodimo kulture straha, ropskog mentaliteta, prinudnog jednoumlja, prezira prema pojedincu i srodnih pojava koje poništavaju slobodu ličnosti, pojava koje leže u temelju svih naših istorijskih nesreća, uključujući i ovu aktuelnu.