Šota: Ne bih voljela da patim kao moji roditelji, nemamo osnovne uslove za život

Suze Almedine Šote, ali ne radosnice. Umjesto slavlja i sreće zbog istorijskog uspjeha jer je postala prva djevojka iz romske zajednice u Beranama koja je završila srednju školu – njeni dani obojani su brigama i strahovima od budućnosti. Bez sigurnosti i toplog doma, bez posla i osnovnih uslova za život, a često i bez hljeba na stolu Almedina i njena porodica i dalje vode bitku koju njeno obrazovanje nije uspjelo da završi. 

- Nemamo ni pomoć, ni socijalu, nemamo ništa da radimo. Ponekad ja idem i radim, kad pozovu, pa ja sve što zaradim za kuću kupim. Otac mi je bolestan, pritisak, šećer, masnoća, ne može da sjedi – kazala je Almedina. 

Kako kaže, ponekad se dešava da nemaju novac ni za ljekove. 

- Idemo i skupljamo, šta nađemo – prodajemo. 

Nedaće porodice Šota traju godinama. Almedina je rođena u Beranama prije 19 godina u porodici izbjeglih sa Kosova tokom ratnih 90-ih. 

Iako je ovdje odrasla, za ovu zemlju ona kao da ne postoji. Nema državljanstvo, ličnu kartu, ni pasoš. Ima samo Izvod iz matične knjige rođenih i nebrojene pokušaje da dobije pravo na identitet. 

Kažu, pokušavali su – ali su procedure komplikovane, nerazumljive – a sve košta. 

Ono što ne znaju, nemaju od koga da nauče, a ono što znaju – nemaju čime da plate. I tako i žive, prisutni ali nevidljivi. Sistem ih ne vidi, država ih ne prepoznaje. 

- Idemo kod doktora, neće da nas pregledaju. Kažu nam da idemo kući, da smo zdravi – kažu oni. 

U sedmočlanoj porodici Šota četvoro je djece, kažu više su gladni nego siti. Bez ličnih dokumenata niko od odraslih ne može da se zaposli. Žive u trošnoj kući, bez prozora na pojedinim sobama, bojler nemaju, a vodu za kupanje griju u staroj šerpi na šporetu na drva. Nemaju osnovne uslove za život ali imaju snove. 

- Ja bih voljela da radim, da imam moj život. Da ne stanujem ovdje u Beranama. Da imamo i plac, vidite kako živimo, nikakav nam je život. Nemamo ni socijalnu pomoć, svi primaju samo mi. Kako su patili moji roditelji, ja ne bih voljela da patim – kazala je Šota. 

Uz stipendiju Ministarstva prosvjete i nesebičnu podršku nastavnice Valentine Pešić, Almedina je uspjela. Kažu, bilo je teško ali je istrajala i postala prva Romkinja iz Berana koja je u maturskoj haljini ponosno prošetala gradom. 

A šta će biti dalje ne zavisi od nje, već od države i institucija, Jer niko ne zaslužuje da bude nevidljiv, a još manje da u 21. vijeku buzde gladan - najmanje, oni koji se od rođenja bore za opstanak kao Almedina Šota i njena porodica. 

V.Lj.