Pljuni se u lice, Srbijo!

Piše: Boris Dežulović, portalnovosti

"Dobio sam poziv da učestvujem u glamuroznoj proslavi otcepljenja Crne Gore od Srbije. Naravno da neću učestvovati. Bilo bi me sramota, pljunuo bih sebi i svom narodu u lice!”

Tako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić onomad odgovorio na pitanje novinara hoće li prisustvovati velikoj svečanosti u Podgorici, gde je pre nedelju dana proslavljena dvadeseta godišnjica referenduma za “Republiku Crnu Goru kao nezavisnu državu sa punim državno-pravnim subjektivitetom”, održanog 21. maja 2006. godine.

Država od koje se Crna Gora toga dana otcepila nije se, dabome, zvala Srbija, nego Državna zajednica Srbija i Crna Gora, poslednji ostatak onoga što se pre samo petnaestak godina zvalo Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, a još svega par godina ranije Savezna Republika Jugoslavija. Na srpskom, međutim, to se uvek zvalo “Srbija”: kada tako dve godine posle proglašenja nezavisnosti Crna Gora u finalu evropskog vaterpolskog prvenstva u španjolskoj Malagi bude igrala protiv Srbije, srpski će sportski komentatori mrtvi hladni prizivati “četvrtu uzastopnu titulu Srbije” protiv “debitantske selekcije Crne Gore”, iako su od tri prethodne titule dve osvojile zajedno, kao državna zajednica Srbije i Crne Gore. Da bi naposletku, dabome – kako to već u istoriji Srbije obično biva – pobedili debitanti.

Kao što se, uostalom, desilo i na prethodnom šampionatu, održanom u Beogradu koji mesec nakon osamostaljenja Crne Gore, kada su mađarski sportski komentatori prizivali trinaestu titulu šampiona protiv debitanata iz Srbije.

I da nije te velikosrpske arogancije, Aleksandar Vučić ne bi se samo odazvao pozivu iz Podgorice, nego bi domaćinima i crnogorskim zvaničnicima tamo uzvratio ličnim pozivom na glamuroznu svečanost u Beogradu, gde bi se sledećeg petka velikom paradom slavila dvadeseta godišnjica onog istorijskog 5. juna 2006., kada je dve nedelje nakon crnogorskog referenduma u beogradskoj Narodnoj skupštini donesena odluka o državnoj nezavisnosti Republike Srbije – ubedljivo najnepoznatiji istorijski datum u celokupnoj istoriji istorijskih datuma srpske istorije.

Nije mi, naime, poznat nijedan drugi slučaj da neka nezavisna i suverena država ne slavi ili barem ne obeležava dan kada je proglasila državnu nezavisnost i suverenost. A Republika Srbija taj dan ne samo da ne slavi i ne obeležava, nego ga uopšte i ne pamti: da bilo kojeg Srbina, od predsednika Vučića do studenata na Slaviji, pitate šta se obeležava u petak 5. juna, neki bi se možda i setili da je to Svetski dan zaštite životne sredine, ili, nemam pojma, osamdeset treća godišnjica rođenja Velimira Bate Živojinovića, upućeni bi znali da se toga dana po pravoslavnom kalendaru slavi Prepodobni Mihailo Ispovednik, Vučić bi verovatno podsetio da je toga dana pre pedeset osam godina onaj Palestinac izvršio atentat na Roberta Kenedija – zlobnici bi se, recimo, setili da je 5. juna 1990. Crna Gora sa Hrvatskom potpisala svoj prvi međudržavni ugovor, nekakav sporazum o upravljanju vodama – ali baš niko u celoj Srbiji ne bi znao da je toga dana pre tačno dvadeset godina rođena Republika Srbija i pred beogradskom Skupštinom podignuta srpska državna zastava.

Dobro, ne kažem, put srpske državnosti nije bio najslavniji i, recimo tako, istorijski najsrećniji: dok su druge nacije svoju državnu samostalnost izborile veličanstvenim bitkama u otadžbinskim ratovima, krvavim revolucijama i velikim preslagivanjima sveta, zlosrećna Srbija svoju je nezavisnost – i onaj, kako beše, međunarodno-pravni subjektivitet – stekla tako što je povela četiri rata, sva četiri izgubila, nakon čega su svi od nje pobegli glavom bez obzira: prva je 26. decembra 1990., godinu dana posle neuspelog srpskog “mitinga istine” u Ljubljani, referendum o nezavisnosti izglasala Slovenija, ni pola godine kasnije, nakon “krvavog Uskrsa” na Plitvicama, 19. maja 1991. svoju je nezavisnost izglasala i Hrvatska, koji mesec posle toga, nakon rata u Sloveniji i izbijanja rata u Hrvatskoj, za nezavisnost se 8. septembra izjasnila i Makedonija, još pola godine kasnije, nakon proglašenja Srpske Republike BiH, 1. marta 1992. referendum o nezavisnosti izglasala je i Bosna i Hercegovina, da bi na kraju, eto, 21. maja 2006. poslednja otišla Crna Gora, i Srbija je ostala na pustoj istorijskoj vetrometini, sama i napuštena od svih.

Dve nedelje kasnije, 5. juna 2006., Narodna skupština u Beogradu – istorije radi: sa jedva skrpljenim kvorumom, uz pomoć Miloševićevih socijalista pod vođstvom večitog Ivice Dačića, sa taman stotinu dvadeset šest od dvesta pedeset poslanika – na drugom je vanrednom zasedanju konstatovala da Republika Srbija po Ustavnoj povelji nasleđuje međunarodno-pravni subjektivitet Državne zajednice Srbije i Crne Gore, i Srbija je postala nezavisna država kakvu danas poznajemo. O istorijskom značaju ovoga dana neka koju kaže i činjenica da je improvizovanu zastavu nezavisne Srbije tog ponedeljka u prisustvu nekoliko znatiželjnika podigao – skupštinski domar.

Neće onda biti neobično da Srbija svoj Dan državnosti radije slavi na Sretenje Gospodnje 15. februara, sećajući se dana kada je 1804. u Orašcu započeo Prvi srpski ustanak, a tačno trideset jednu godinu kasnije donesen Sretenjski ustav, prvi srpski uopšte. Ni jedno ni drugo, razume se, nema nikakve veze sa srpskom ustavnom državnošću i onim, kako se zove, međunarodno-pravnim subjektivitetom – Srbija je ustancima izborila samo autonomiju u sastavu Osmanskog Carstva, a slavni je Sretenjski ustav bio na snazi kraće od domaćeg mladog kajmaka, cele dve nedelje – ali znate kako se kaže na srpskom: utoliko gore po istorijske činjenice. Kad bi, uostalom, bilo po istoriji, ispalo bi da je svoju konačnu državnost Srbija stekla tek na Berlinskom kongresu 14. jula 1878., nakon rusko-turskog rata, otprilike – recimo – kada su svi od Osmanlija pobegli glavom bez obzira.

Naposletku, isti datum, 14. jula, kao najveći nacionalni praznik slave i Francuzi: toga je dana vek ranije započela slavna Francuska revolucija, a danas više niko i ne pamti da su padom zloglasne tvrđave Bastilje iz zatvora oslobođena samo četvorica sitnih kriminalaca i trojica duševnih bolesnika. Istorija baš ume da se zajebava: Libanon, na primer, kao Dan nezavisnosti i oslobođenja od francuske kolonijalne vlasti slavi 22. novembra, dan kada je 1943. pala zloglasna tvrđava Rašaja, s tom razlikom što su iz zatvora tada oslobođeni budući predsednik i premijer nezavisnog Libanona.

A ima i blesavijih dana nezavisnosti i državnosti. Hrvatska, recimo, kao zvanični Dan državnosti slavi 30. maja, dan kada su se 1990. godine na prvom zasedanju višestranačkog parlamenta poslanici svečano zakleli da će se “zalagati za svestrani napredak Socijalističke Republike Hrvatske i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije”, a novi predsednik Franjo Tuđman kao prioritetni zadatak nove vlasti istakao “uređenje novog ustavnog položaja Hrvatske unutar Jugoslavije” – celu godinu i po pre raskidanja svih državnopravnih veza sa rečenom Jugoslavijom!

Braća Rusi – samo poslednji primer – kao Dan Rusije, nezvanični Dan nezavisnosti, pošteno obeležavaju 12. juna 1990., kada je ruski Vrhovni sovjet doneo Deklaraciju o državnom suverenitetu, ali ga slave tek od 1992., nakon što su se od njih u nezabeleženom stampedu glavom bez obzira razbežali Armenija, Azerbajdžan, Belorusija, Čečenija, Estonija, Gruzija, Kazahstan, Kirgistan, Latvija, Litvanija, Moldavija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina i Uzbekistan.

I da je Aleksandar Vučić zaista otišao u Podgoricu da učestvuje u proslavi dana državnosti Crne Gore, da je dakle “pljunuo u lice sebi i svom narodu”, bilo bi to prvi put da je pljuvačkom pogodio metu. A onda, kad ga je već krenulo, mogao je usput da produži i do Prištine, da se 17. februara pridruži proslavi Dana nezavisnosti Republike Kosovo, obeleživši tako i onaj istorijski datum 2008. godine kada je nezavisna i slobodna Republika Srbija dovršena u današnjim granicama i punom onom, opet sam zaboravio, da: međunarodno-pravnom subjektivitetu.

“Pljuni istini u oči”, pevao je pre pedeset godina slovenski Buldožer, pljuni dakle Srbijo istini u oči, radosno pljuni 5. juna i 17. februara sebi u lice – “u obe oči”, kako bi ti rekao stari Radovan – pljuni i zapevaj, “danas nam je divan dan, državnosti rođendan”.

Srećan ti dvadeseti rođendan, Srbijo.