Preskupe frustracije

U istoriji se može naći mnogo primera da je na čelo neke države zaseo idiot (grč.), ali je verovatno dosad nezabeleženo da su se države sistematski dočepali iskompleksirani i frustrirani marginalci, kao što je to u slučajevima današnjih Srbije, i Crne Gore.

Ili, ako bismo prilagodili čuvenu izjavu Zorana Đinđića o mafiji: svaka država ima kompleksaše, gubitnike i neostvarene ljude, samo u Srbiji - i u Crnoj Gori - kompleksaši, gubitnici i neostvareni ljudi imaju državu.

Sticaj istorijskih okolnosti, gluposti i nepažnje birača, nekad i puka i iracionalna potreba za smenama i osvetama - upravo su takve likove doveli na vlast i u mogućnost da umesto kod psihologa ili psihijatra, svoje nagomilane probleme leče o trošku države i na teret naroda.

Ne treba, svakako, zanemariti ni činjenicu da su ti kompleksaši, gubitnici i neostvareni ljudi učinili sve šta je do njih da bi se dočepali poluga vlasti. Čini se da je tek to posebna tema za neke buduće sociološke, psihološke i svake druge analize.

A oni su - kako ispada - prvi put u životu ostvarili neki uspeh, i to onaj krunski. Lako ih je poznati, bez ikakve potrebe da progovore. A nažalost - progovaraju. 

Muškarci nose nekoliko brojeva manje sakoe, firmirane i stoga plaćene u iznosu s odgovarajućim brojem nula, dabome. Neretko, s izvezenim inicijalima na manžetnama košulja. Najčešće oblače pantalone-"frulice", neometani kritičkim pogledom u ogledalo, a uobičajeno otkriveni gležnjevi ukazuju na skupu i najčešće posve neprikladnu obuću. I aksesoar je odgovarajući: podrazumeva preskupi ručni časovnik, a često i naočare za vid, makar i nepotrebne, jer narod ovde nekako veruje da je onaj ko naočare nosi - intelektualac.

Žene se preko dana pojavljuju u haljinama za veče, a neke od njih, bez ikakvog blama ili skrupula - i u odeći primerenoj damama noći. Sve firmirano, naravno. Uz odgovarajuće tašne (kad nema originala može i turski falš), i obuću, jer ni njih ne dotiče ona o bečkoj cipeli, a ličkoj nozi. Šminka će, često, biti pogrešna, ali bitno je da je skupa. Hiruške i kozmetičke intervencije je teško i pobrojati. Mnoge od njih roditelji neće prepoznati u odnosu na original, ali ima i onih kod kojih "projekat" nije uspeo, ili čak napravio suprotan efekat. Dobro, ima glasina da su i njihovi muški parnjaci išli "pod nož", ali oni najviše zbog glatke lobanje ili manjka santimetara u oblasti prepona, zbog čega bi ranije morali da kupuju ogromne automobile, za koje nisu imali novac.

Odgovarajuće izgledu je i ponašanje. Drsko, nadmeno, arogantno. Krupne reči složene u floskule koje ništa ne znače. Citiranje poznatih ljudi, često pogrešno. Vozač koji istrčava iz automobila i otvara vrata, da važne, ali kratke, nožice samouvereno pređu nekoliko koraka do prevelike fotelje. Ili da prebitno ustrče do vrata zgrade, koja opet otvara neki skromni, ali u strahopoštovanju ponizni službenik. Pa onda: držač kišobrana. Kako li tek to pomaže da se zaboravi da niko nije hteo da se igra s tobom kad si bio mali. Ili, užurbana sekretarica na koju uvek može da se podigne glas. To je zbog onih koji nisu hteli da ti ispunjavaju hirove u detinjstvu. Savetnik za pi-ar, da ne zaboravimo. E to je zato što ti se može. A i koristi, posebno ako ga platiš ogromnim novcima i ako je, recimo, iz Izraela.

I to nije sve. Besni automobili, koje mogu i da unište, a da ne odgovaraju za to (jer tu je uvek neki kum ili partijski drug, ili bar revnosni čauš koji bi da se dodvori establišmentu). I reklo bi se da rado to čine, posebno pod dejstvom alkohola ili droge. Iće i piće u preskupim restoranima, a tu je i već pomenuta droga, kvalitetom odgovarajuća novodruštvenom položaju. Vožnja helikopterom i avionom, divljanje gliserom i motociklom, klanjanja i snishodljivost na svakom koraku. Putovanja u inostranstvo i neograničena mogućnost da se domaćem stanovništvu "baroniše" o ugledu i počastima u kojima se tamo uživalo.

Ako nema diplome odgovarajuće škole - a najčešće je nema - to je u današnje vreme bar lako rešiti. Privatne škole i univerziteti po Srbiji i Republici Srpskoj niču kao pečurke posle kiše. Novosklepane državne i političke "vedete" ne ometa čak ni činjenica da diplomu fakulteta dobiju pre diplome srednje škole. Ili da diplomiraju u nedelju, posle dva meseca "studiranja". Ili da su im diplomski ili magistarski rad, ma i doktorsku disertaciju, od nekoliko tuđih radova sastavili profesionalni "krojači" ili napisala veštačka inteligencija. Ne smeta im ni moralna strana, kada javnost otkrije plagijat. Ništa to nije problem spram titule što stoji kraj imena. Doduše, ponekad dobro dođe i pohvala kakvog ostarelog profesora da si bio najbolji student u istoriji fakulteta.

Drugova iz detinjstva ili škole najčešće nema. Ili, ako ih ima, iz iste su ekipe gubitnika kojima su se svi podsmevali i zavrtali im uši. Oni se, onda, najčešće hvataju u isto kolo, a tajne su tako sigurne. Teško se, istini za volju, može govoriti i o drugovima iz starijeg perioda: to je više stvar jednostranog ili zajedničkog interesa.

Brojni su uzroci tih kompleksa, frustracija, neostvarenosti... Počev od kućnog i porodičnog zanemarivanja, neretko i maltretiranja u detinjstvu. Bilo da kompleksi dolaze zbog afirmisanih i ostvarenih roditelja, bilo da dolaze zbog pijanica, nasilnika ili podjednako frustriranih i nezrelih ljudi koje je roditeljstvo "zadesilo". Pa onda, izopštenost i marginalizacija u vreme sazrevanja - kako u domu u kome nisu imali podršku, tako i u široj zajednici.

Šikaniranje u društvu - zbog nekakve fizičke mane, mucanja, klempavosti, stidljivosti ili jednostavno intelektualne manjkavosti. Dobijanje batina - bilo kao posledica vršnjačkog nasilja, bilo kao rezultat svenarodnog pokušaja da se drugim narodima na području na kom živiš nametneš kao hegemon. Neuspeh u odnosima sa suprotnim polom. U oblasti zanata ili alata, svejedno. Konačno, intimno nepriznavanje i nespremnost na suočavanje s potrebom odnosa s istim polom.

Nije ovo, naravno, nikakva psihijatrijska ili psihološka analiza, jer za to nismo ni školovani ni vlasni. Ovo je samo nepotpun zbir osobina i karakteristika koje oni o kojima pišemo svakodnevno manifestuju u javnom životu, kroz ponašanje i izjave.

Ne treba da čudi zašto to, i tako lako, uspeva. Kao što se kompleksi hrane kompleksima, tako i organizacija njihovog lečenja podrazumeva kolektivnu terapiju. Pa se tako ovi, što su se dočepali države zarad lečenja frustracija, međusobno ispomažu. 

Treba da čudi to što većina zrelih, normalnih, formiranih ljudi, i u Srbiji i u Crnoj Gori, ljudi koji su znali i umeli da izađu na kraj sa sopstvenim nesigurnostima, dilemama, viđenjima sebe... trpi to višegodišnje iživljavanje iskompleksiranih, nesposobnih, neostvarenih osoba, koje su zauzele pozicije odlučivanja. 

Ne u smislu da se tim ljudima treba smejati, posebno ne onda kada znamo da su žrtve užasnih porodičnih odnosa ili nasilja, ali svakako u smislu da država nije mesto za lečenje tih trauma. A na žalost, upravo potreba takvih ličnosti za dokazivanjem sebe, za ispravljanjem ko zna kakvih, stvarnih ili umišljenih, nedostataka, za konačnom ostvarenošću i uvažavanjem - državu košta mnogo, mnogo više od povisokih iznosa odvojenih za lečenje frustracija koje se mogu izmeriti i namiriti materijalno.