Ribolovačka hapšenja i tragovi drugih zvjerki

Tri meseca studentskog protesta u Srbiji do sada su donela mnogo, i ništa.

U ovoj konstataciji - uprkos mogućem drugačijem utisku na prvo čitanje - nema greške, kontradikcije, slučajnosti, a ni neobičnosti. Ne samo zato što smo, još od početka raspada bivše Jugoslavije, naučili da na ovim prostorima ništa nezamislivo nije i neostvarivo. Ovaj stav, pre svega, nameću logika i činjenice.

Studenti su, zaista, današnjoj Srbiji doneli mnogo. Najpre, nadu da država i narod nisu potpuno i nepovratno utopljeni u besmislu materijalnog i duhovnog siromaštva, svakodnevnoj borbi za preživeti dan, krahu ljudskosti i civilizacije, nepoštovanju i unižavanju obrazovanja i kulture, verskim lagarijama i političkim i istorijskim mitovima. Doneli su, nesumnjivo, i osmeh i kulturu u komunikaciji, za koje je takođe izgledalo da su zauvek nestali. Tu su i iznova pronađena hrabrost da se zauzme i (od)brani stav, izrazi revolt zbog uništenih institucija društva, države i morala, i označe odgovorni za to. Pomogli su, najzad, da značajan broj doskora depresivno ravnodušnog stanovništva izađe iz zone komfora i suoči se sa sveukupnom bedom sopstvenog življenja.

Studentski je bunt učinio i da svaka zverka pokaže svoj trag. Počev od sitnih opštinskih funkcionera, koji srpskoj omladini u svojevrsnim mitskim, euforičnim marševima po ciči zimi (prvo ka Novom Sadu, pa Kragujevcu) odbijaju da otvore opštinske hale da prespavaju, preko partijskih činovnika koji nisu prezali ni da ponižavaju žrtve novosadske i drugih tragedija, da bi se dodvorili predsedniku, kao i mnogih estradnih, sportskih i nekih kulturnih ličnosti, pa do "spavača" za koje niko dosad nije znao da su sa "mračne strane".

Nasuprot tome, efekat studentskog protesta na političke aktere i sistem funkcionisanja vladajuće garniture do sad je praktično nikakav. Da, postoje ponude za nekakve pregovore, malo-malo se čuju poruke vlastodržaca da su "zahtevi studenata ispunjeni", pušteno je nekoliko priloga na državnoj TV, sada su počela i hapšenja s optužbama za razne slučajeve korupcije, ali... Ali, ponude za pregovore pokazuju da vladajuća garnitura uopšte ne razume, ili ne želi da razume, suštinu studentskih zahteva. Priče o "ispunjenim zahtevima" već su prežvakane, budući da iza svakog "ispunili smo" dolazi neko "e sad smo zaista ispunili", a studenti odgovore "niste". Prilozi na RTS su odmah dočekani "prigovorima" vladajuće stranke da to nije profesonalno, pa zaustavljeni. Hapšenja su tek priča za sebe, jer još ni u jednom slučaju nije započeo rasplet pred pravosudnim organima. A modus vivendi vladajuće organizacije se ne menja.

TERALI VUKA...

Ono šta je činjenica - i to se, takođe, može upisati kao "plus" studentskog bunta - SNS/SPS ekipa je isterana na čistinu. Ili, studenti teraju vuka, ali su isterali zečeve. Sada je, valjda, svakome jasno i kakvi su ljudi u pitanju, i šta su im motivi. Dok predsednik države, i pre bilo kakve sudske presude, tvrdi da su za novosadsku tragediju krivi propusti u renoviranju (dakle, struka), a negira ili minimalizuje koruptivni element koji bi direktno optužio sam vrh njegove stranke - a možda i njega i članove njegove porodice - biznis sa koruptivnim karakteristikama ne prestaje. Osim onoga što "mora", a to je istraga pada nadstrešnice, i to bez finansijskog dela, ne preduzima se nikakva istraga u drugim slučajevima u kojima su često akteri isti oni koji su bili uključeni u "rekonstrukciju" novosadske železničke stanice.

Ipak, i javnost i analitičari neskriveno govore da su i sadašnja hapšenja u svojoj suštini farsa. Bilo da služe Aleksandru Vučiću da se na pragmatično populistički način ratosilja nezajažljivih ili nedovoljno zahvalnih učesnika udruženog poduhvata, bilo da uz pomoć "pogodnih karaktera" spremnih da se žrtvuju za "skromnu nadoknadu" i kreiraju fasadu lažne borbe protiv korupcije. Analitičari ih javno označavaju kao "ribolovačka hapšenja": uloviš, poljubiš i pustiš. Dodatno sumnju izaziva i činjenica da su skoncentrisana samo na "struku", i na neke "sporedne igrače". Nema onih za koje je više puta rečeno da su vršili politički uticaj, kao što nema ni onih koji bi odgovarali za drugi, i bitniji segment - korupciju.

Mnoga od ovih hapšenja, najzad, mogla su da se realizuju i pre nekoliko godina. Setićemo se samo ekstremnih primera. Smenjena je tužiteljka koja je pre dve godine naredila hapšenja i istragu malverzacija u Elektroprivredi Srbije zbog štete nanete ovom javnom preduzeću u mnogostruko višem iznosu nego što se tereti njegov sad uhapšeni bivši direktor - a ni optužbe protiv njega ne obuhvataju najbizarnije delove njegovog direktorovanja i blato koje je uporno odbijalo da izgori u termoelektrani. Suđenje vlasniku najveće plantaže marihuane u Evropi - pretvorilo se u progon revnosnih policajaca koji su to otkrili, a oslobođeni vlasnik podsmeva se javnosti i tuži novinare. I tako redom, do primera kada je možda najbogatiji čovek u Srbiji uhapšen uza svu političku halabuku, a onda posle oslobađajuće presude, od dobijene odštete koju je naplatio od države, kupio od iste te države Sava Centar, renovirao ga i još mu preteklo.

To su samo neki od primera, zbog kojih niko u Srbiji danas ne veruje modernom Baronu Minhauzenu. Najzad, njegovi napadi na studente, ukupnu akademsku zajednicu, građane u protestu, svakog ko se na bilo koji način manifestuje kao njegov neistomišljenik - ne prestaju. I ako uspe, čini se - krajnim naporom, da se predstavi kao iskren i dobronameran, već sledeći javni nastup, sa sve vokabularom nedostojnim pijane kafanske rasprave, a ne mesta šefa države - sve to baci u vodu.

IZVLAČENJE "ZA UŠI"

U stvari, ukupna politička karijera Aleksandra Vučića govori u prilog tvrdnje da mu treba verovati samo kada obeća osvetu. Sujetan, surevnjiv, zlopamtilo - on nikada nije ni pokušao da se predstavi kao primer pozitivnog političkog vođe. Naprotiv, on jedino dobro pliva u atmosferi podeljenosti, straha, duhovne bede, laži, agresije, proizvodnje spoljnih i unutrašnjih neprijatelja i dogme.

On se, sasvim sigurno, i dalje oseća relativno bezbedno, iako je uzdrman. Jer, sa jedne strane, studentski protest ne prestaje, naprotiv, usložava se i pomaže da se u sve većem broju gradova, ustanova, preduzeća i zanimanja pobedi strah. Sa druge, studentski glas ne prati odgovarajuća politička artikulacija, i to ne samo zato što je opozicija u Srbiji već odavno usitnjena i kompromitovana, pa Vučić i dalje može da se razbacuje obećanjima koja nikad neće ispuniti, a članovi njegove organizacije bahato ubadaju prst u oko i porodicama žrtava tragedija i celoj onoj "drugoj Srbiji" koju su proglasili za svog krvnog neprijatelja. Najzad, još ima poverenja u dosad dokazane metode BIA, da će ubacivanjem verskih, proruskih i kosovsko-nedavačkih elemenata kompromitovati i podeliti studentski bunt.

Da, bilo je nekoliko slučajeva kada su u malim sredinama nezadovoljni građani upadali u opštinske zgrade i lokalne SNS funkcionere izvlačili "za uši". Nije to mnogo potreslo Vučića, pre svega zato što su i njegovi saradnici, sem nekolicine najbližih, za njega suštinski nebitna i potrošna roba. Ali će zasigurno to dobro zapamtiti, i ako ikako bude u prilici, osvetiti se za ono što je doživeo kao napad na samog sebe.

Upravo svesni takvog epiloga i u sopstvenom slučaju, studenti znaju da ne treba da staju s protestom, odnosno, da "pumpaju", kako glasi odnedavno usvojen poklič bunta.

Stvari bi mogle da se promene u naredne dve-tri nedelje, kada se očekuje i stupanje na snagu sankcija Naftnoj industriji Srbije, i masovni štrajk osnovnih i srednjih škola, i veliki skup studenata u Nišu, i ono šta se pominje samo kao želja pojedinih krugova - velika akcija u Beogradu u prvoj polovini marta. Jer uprkos tome što poboljšanje vremenskih uslova ide na ruku protestu, opšte je uverenje da neki veliki korak mora da se preduzme pre letnjih ferija.

U tome bi značajno moglo da pomogne upravo činjenica da svi akteri događaja ovih meseci u Srbiji znaju - da ne smeju da se povuku.