Počelo je zabašurivanjem i uništavanjem dokaza, nastavilo se otvorenim ignorisanjem nužnosti hitne istrage i utvrđivanja krivice, posle čega je usledilo podsmevanje onima koji odaju poštu i pokušaji da im se nanesu telesne povrede. Sada je, čini se, zatvoren krug. Srbijanska vlast ušla je u kampanju otvorenog i licemernog sprdanja u vezi tragedije u Novom Sadu 1. novembra 2024.
U tabloidnom i bezdušnom stilu - koji su „patentirali“ još u slučaju ubistva pevačice Jelene Marjanović 2016. - radikali preobučeni u naprednjake su bezmalo od samog momenta kada se nadstrešnica novosadske železničke stanice obrušila na putnike, spinovali i skretali pažnju, ali su prethodnih dana uspeli nemoguće: da sami sebe prevaziđu u gnusnosti.
Najpre je Aleksandar Vučić danima molio da se gleda njegov nastup na TV poznatoj po rijalitijima i svakovrsnim bljuvotinama. Onda je i nastupio, ušavši u četvrtu stotinu svojih TV pojavljivanja u 2025. godini, ali je od „biće mnogo stvari koje do sad niste čuli“ bilo samo targetiranje potpuno perifernog opozicionara Miše Bačulova (inače, Novosađanina) da je više od tri sata pre rušenja nadstrešnice „unezvereno prošao“ novosadskom stanicom gledajući u telefon. Što kao činjenica nije nepoznato, sam je Bačulov to rekao, ali sada se pojavio snimak.
No, iako je Vučić u svom stilu dodao „ja verujem da on ništa nije uradio“, otvorio je vrata svojim kerberima u Skupštini Srbije da Bačulova i celu opoziciju optužuju za terorizam. Najrevnosniji je bio poslanik Nebojša Bakarec (da, isti onaj koji je javno pričao da bi se pre ubio nego ušao u SNS), „objašnjavajući“ da se moblinim telefonom
(koji je na snimku Bačulov zaista imao u rukama, poput 90 odsto danas šetajućih ulicama) može daljinski aktivirati eksploziv.
I tako je zatvoren krug bahatog i bizarnog ruganja žrtvama novosadske tragedije. Umesto odgovornih za više nego očigledan nemar i veoma moguću korupciju tokom rekonstrukcije stanice, plaćene četiri puta više od predviđene vrednosti, posle skoro godinu dana, istine željna srpska javnost je dobila nagoveštaj terorizma. Koji se, naravno, ako gledamo strogo formalno-pravno, sada i ne može dokazati sve i da ga je bilo, jer je lice mesta uništeno samo nekoliko sati posle tragedije, kada su kamionima odneti ostaci konstrukcije.
Ali, terorizma, naravno, nije bilo. Nadstrešnica novosadske železničke stanice srušila se jer je cela rekonstrukcija odrađena nestručno, jer je dodato opterećenje, jer nije vođeno računa o svrsi utega, jer je „neko“ insistirao da se radovi ubrzaju, jer nije obavljen potreban nadzor, jer zgrada nije tehnički primljena posle rekonstrukcije...
Stvari se još bolje razumeju kada se u jednačinu unesu iznos koji je plaćen za rekonstrukciju, nedostatak dokumentacije, „miniranje“ malobrojnih preostalih profesionalnih državnih organa u istrazi... Pa onda, ne direktno vezano, ali više nego indikativno - priprema zakona da se objekti za EKSPO mogu koristiti i pre tehničkog prijema, i činjenica da je pre nekoliko dana puštena u saobraćaj brza pruga do Subotice, na čijoj trasi bar pet zgrada železničkih stanica nisu dobile prelaznu ocenu da bi mogle da se stave u upotrebu.
Dobro, radikali, koji su iz vojnih uniformi ušli u odela i prozvali se naprednjacima, uvek su stavljali profit ispred ljudskih života. Ne samo tokom ratnih devedesetih, kada se „neko“ s kišobranom šetao po Palama i kada je pretio u stilu sto muslimana za jednog Srbina, već i kasnije, od Slavka Ćuruvije ili pijanstva zbog ubistva Zorana Đinđića, preko dvojice gardista i putnika helikoptera s bebom, do Vladimira Cvijana, Slobodana Tanaskovića ili Stanike Gligorijević.
I baš kao u slučaju rušenja u Savamali – o kome je priča počela od „kompletni idioti“, a završena sa „JA sam naredio“ – i u slučaju nadstrešnice krenulo je od „samo nju nismo rekonstruisali“, a posle 11 meseci opštih građanskih protesta svedena je na lukavo provučen terorizam skoro anonimnog odbornika skupštine Novog Sada, Miše Bačulova.
Suprotno od ubistva Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi, gde se dva minuta snimka - koji bi, najzad, razjasnili ko je upravljao službenim vozilom koje se zakucalo u Stanikin automobil - nikada nije pojavilo (iako ih je predsednik video, pa je rešio da poštedi javnost te strahote), u slučaju Bačulova na železničkoj stanici, snimak je tu. Doduše, ne u rukama policije ili istražnog sudije, već kod onih posve nenadležnih: predsednika države i tabloida.
Naoko, samo jedna od epizoda primitivnog rijalitija Srbija, u šta su radikali/naprednjaci predanim 35-godišnjim radom pretvorili državu Srbiju. No, da li je baš tako?
Sama činjenica da se toliko dugo odbija, pa čak i opstruiše, utvrđivanje odgovornosti za tragediju – a takav bi rasplet zaustavio opšte građanske proteste i značajno rasteretio prilično napetu društvenu klimu – navodi na pomisao da su optužbe koje su se javile na samom početku, tačne. Jer, kada se nešto tako očigledno krije i zabašurava, logika vodi zaključku da se u stvari krije nešto mnogo veće i da odgovornost ide do samog vrha.
Dodajmo tome i značajan rast nasilja i podela u društvu u poslednjih 11 meseci, što se skoro svakodnevno motiviše sa „medija“ u vlasništvu visokopozicioniranih članova SNS ili poslovno i na druge načine njima bliskih. Opet logičko pitanje: da li bi se odnosi u društvu zatezali do pucanja, da time nije potrebno prikriti nešto drugo?
Sa druge strane, ako pogledamo naprednjački modus operandi od samog početka, on je zasnovan na mafijaškim pravilima. „Svoji“ se čuvaju. Ne odaje se niko. I najmanja pukotina ruši celu konstrukciju. Izdaja se ne prašta.
Ako je već neko morao da bude žrtvovan zbog Savamale, da bi se na protivzakonito srušenoj privatnoj imovini (kakvogod ruglo bila) i jednoj smrti podigao nečiji privatni građevinski projekat – neka to bude periferni vođa smene u policijskoj stanici. Nastranu što se priča da je za to žrtvovanje odlično nagrađen, mnogo je veći problem što se ne zna ko su maskirani batinaši, ko im je vođa, po čijem su naređenju došli... a ti maskirani ljudi u kačketima ili pod kapuljačama pojavljuju se do dana današnjeg, uz jasnu optužbu da je njima nadležan doskorašnji generalni sekretar Vlade, Novak Nedić.
I dok je slučaj rušenja helikoptera s bebom iz Novog Pazara nekako prelako prošao s optužbom na račun iskusnog pilota da je, u stvari, bio pijan, dočim su se „ministri“ zbog čijeg se PR događaja to desilo abolirani, tragedija kod naplatne rampe u Doljevcu nije mogla tako da se „popegla“. Pa opet, i tu je „žrtvovan“ vozač Dejan Stanojević (i za njega se govori: ne bez „nagrade“), dok je zahvaljujući nedostatku dva minuta snimka nadzornih kamera, Zoran Babić – za koga se tvrdi da je imao povrede karakteristične za vozača – posle povlačenja iz politike stekao dva stana u Beogradu, apartmane u Vrnjačkoj Banji, parcele obradivog zemljišta...
Najzad, nisu li ti snimci najbolja ilustracija cirkuskog ludila u kome naprednjački režim drži Srbiju? Dva minuta s naplatne rampe ne mogu da se vide jer su „strašni“; ipak, kad mafijaš Belivuk melje ljude u ćevape, to mogu da vide svi u državi posredstvom naprednjačkih televizija s nacionalnom frekvencijom; konačno, emitovanje snimka čoveka za koga je jasno da nema nikakve veze s padom nadstrešnice (jerda ima, odavno bi bio iza rešetaka) praćeno anđeoskim oreolom nedužnosti glavnog ali neodgovornog urednika svih emitera u državi, je eto, tek – tako. Iako najavljivano danima kao nešto dosad nečuveno.
Da, moguće je da ovoliko odbijanje utvrđivanja krivice za novosadsku tragediju, u stvari, krije da linija odgovornosti ide do same glave. Dokle onda ide linija odgovornosti za beogradsku železničku stanicu u Prokopu, gde je umesto male stanične zgrade po projektu, nadzidano šest puta više kvadrata, pa sad težini neprilagođeni noseći stubovi pucaju, otvarajući pitanje koliko će dugo izdržati pod vibracijama vozova, pre nego se sve oburda? Dokle ide odgovornost za dva tunela na auto-putu ka Požegi (i dalje ka Crnoj Gori), koji se upravo sad opravljaju posle svečanog puštanja u rad, ignorisanja upozorenja struke, izigravanja zakona i utešnog instaliranja stalnog dežurstva lekara i vatrogasaca kraj tunela? Dokle ide odgovornost za veliki broj rušenja plafona u sveže rekonstruisanim objektima škola, fakulteta, bolnica i domova zdravlja u Srbiji?
Dokle ide odgovornost za činjenicu da se više niko u Srbiji ne oseća bezbednim, kako zbog građevinskih poslova pripadnika režima, tako i zbog njihovih bliskih, prijateljskih i poslovnih veza sa mafijom, i bezmalo ozakonjenog nasilja, bahatosti i samoživosti uz pomoć partijskog ili nekog drugog članstva?
Da li je baš svuda prošao nekakav Bačulov, s aplikacijom za daljinsko aktiviranje eksploziva na mobilnom?

Nebojša Vučinić

original

viewImage

baseImage

610x380

500x500

400x240

400x203

1250x600

1084x550

thumbnail

“Terorizam” za ruganje

Tenkovi, koji ovih dana intenzivno preoravaju ulice Novog Beograda, u pripremama za vojnu paradu povodom nedavno uspostavljenog „Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave“, u stvari su idealna definicija sistema i zabluda u kojima Srbija živi zarobljena decenijama. Oni su i strah, i poštovanje. Kako je kome namenjeno. Oni su i sramota, i ponos. Kako za koga. Oni su i slepo izvršenje bez obzira na cenu, ali i brojni prateći poslovi. Za prve grob ili invalidska kolica, za one druge poprilična zarada. Oni su i srpska nesreća, i nesreća u režiji Srba. Tenkovi su, dakle, simbol onoga od čega je sve počelo. Ranih devedesetih, na njih je s beogradskih nadvožnjaka bacano cveće, kada su kretali da ruše tuđi grad ni po čemu poseban, osim po nečijoj ideji da treba da bude deo severoistočne granice svih Srba u jednoj državi; tenkovi su, međutim, prošpartali i ulicama tog istog Beograda kada je trebalo uterati strah u kosti protivnicima režima koji je provodio svesrpsku politiku – iako nisu svi koji su se tog dana tukli s policijom Balkanskog kasapina bili protiv te politike, već samo protiv njene nedovoljno efikasne realizacije. Sva je prilika da će tenkovi postati i simbol raspleta srpske skoro četiridecenijske agonije, iako je neizvesno koliko je (još) dug i čime popločan put do njega, i bez obzira što niko danas ne može ni da pretpostavi u kom će se pravcu taj rasplet kretati.  <figure><img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250915070928_8d229cb0b63bd849c1755e06ac6294daa012daf12cdf589409f58e337b0d4d03.jpg" data-media-id="editor_0" data-image-id="20250915070928_8d229cb0b63bd849c1755e06ac6294daa012daf12cdf589409f58e337b0d4d03" data-rendition-name="original" width="6669" height="4446" loading="lazy" alt="Srbija vojska"><figcaption>Beograd, petak, 12. septembar 2025.(Photo: Darko Vojinovic)Copyright 2025 The Associated Press. All rights reserved</figcaption></figure>  Sam taj čudni praznik jedinstva, slobode i nacionalne zastave, za koji niko živi ne zna kad je, dok ga propagandna mašinerija sistema ne „podseti“ - od početka nema miroljubivi karakter. Dok Srbima raseljenim širom sveta on ne znači ništa više osim koktela u ambasadi za odabrane, na Balkanu predstavlja jasno upozorenje da krvavi proces raspada SFRJ nije gotov, i da su razni Badinteri, bosanski Dejtoni i crnogorski referendumi tek besmislena slova na papiru zapalom u gusenice velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma. Već u samoj ovako plasiranoj ideji „jedinstva“ ima nejednakosti. Dok Srbe diljem Evrope, Amerike ili Australije upadljivo pozivaju da poštuju države u kojima žive, tek stidljivo ih „nameštajući“ da prilikom izbora glasaju za opciju za koju srbijanski režim veruje da će od nje imati više vajde, Srbe u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori sistemski i sistematski uče da to nisu njihove države, ali da će to postati kada te države ili njihovi delovi „opet“ postanu delom Srbije. One Velike. Sa sve „svim Srbima“ u njoj. „Sloboda“ je tek posebna priča. Ubacivanjem te reči u naziv praznika indirektno se sugeriše da negde slobode (za Srbe) nema, a i tamo gde je ima, ona je permanentno ugrožena. Uopšte, institut slobode u verziji velikosrpskog šovinizma i hegemonizma, teško da odgovara i definiciji slobode i etimologiji tog pojma, a posebno ne činjenicama. Ovaj se autor - kao primer - seća neke devojke iz Pljevalja, koja je pre nekoliko godina besno vratila više od 50.000 eura doktorantske stipendije, zbog (crnogorske) „vlasti koja zatire srpski narod i pravoslavlje“. Nije, međutim, objašnjeno – zašto je uopšte prihvatila toliku stipendiju od onih koji bi da je „zatru“, i kako to onaj koji „zatire“ omogućava obrazovanje i usavršavanje onima koje „zatire“? O nacionalnoj zastavi dovoljno je reći da je u Srbiji sve više ljudi koji budući pad režima vezuju s nužnošću da se promene i državni simboli. Posebno aktuelna zastava, kompromitovana najpre u ratovima devedesetih, pa onda i ovodecenijskim molovanjem i kačenjem i gde joj jeste i – mnogo češće – gde joj nije mesto, za koju sve više ljudi traži da se promeni i kao državna vrati zastava iz Sretenjskog ustava – trikolor nalik francuskom, s obrnutim redosledom boja. U međuvremenu, tenkovi prkosno riju beogradske ulice, kada već onomad nisu mogli da odu dalje od Vukovara - do Karlobaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice – i pravedno kazne nezahvalne nepoštovaoce večite i biblijske srpske žrtve i ubede sve one koji su hteli da žive sami, da im je ipak bolje kao drugorazrednim građanima velike srpske države. Dim sagorelog goriva i buka koju proizvode vremešni guseničari s cevima u besmislenom kružnom kretanju centrom najveće beogradske opštine (mnogi šaljivo komentarišu da su pošli da „oslobađaju Kosovo“, ali im se pokvario desni migavac, pa vrte u krug s levim okretom) sada, međutim, treba da uvere sve one koji su prethodnih skoro 11 meseci posumnjali u snagu i sposobnost režima – da je sve pod kontrolom. Možda i da dodatno prepadnu pobunjene građane, koji ne odustaju od protesta zbog korupcije, čak i kada je režim preuzeo poslednju oružanu formaciju koja mu nije bila apsolutno lojalna: Specijalnu antiterorističku jedinicu (SAJ). Konačno, sveže ofarbana bajata sovjetska vozila, uz nešto noviteta kao čeda poslovne, rudne i gasne ljubavi, služe da uvere konzumente propagandnih sredstava (jer u Srbiji medija skoro da više i nema) da se velikosrpski projekat nastavlja bez obzira na spoljnopolitičke okolnosti i sve više onih koji su shvatili da on donosi samo nesreću. Naravno, daleko je to od idiličnog nacionalnog romantizma. Baš kao što su za tenkovima devedesetih nadirali junaci koji su domaće stanovništvo oslobađali električnih uređaja i nameštaja, sada će za tenkovima nagrnuti vazda pripravni, verni i davanju procenta naučeni „poslovni ljudi“ režima, da poprave ulice Beograda, koje su tenkovi razrovali. Nisu ih odavno renovirali, pa, sasvim sigurno godinu ili dve. A sve se plaća iz budžeta. Uvećano, dabome, za iznos duševnih bolova ovih koji toliko vole Beograd da sada od njega prave Dubai sa Aliekspresa. Primetiće neki naivan čitalac da je i za vreme Tita bilo vojnih parada. Ne ulazeći u analizu Brozovog režima – o tome je dosta rečeno, a i besmisleno je prežvakavati nešto što se završilo pre bezmalo pola veka – samo da skrenemo pažnju na dve „sitnice“. Tenkovi na Brozovim paradama imali su odgovarajuće gusenice s gumenim delovima, kako bi se sprečilo uništavanje ulica. Brozove parade nisu umesto pripadnika Vojske (vojne policije, na primer) obezbeđivale sumnjive njuške iz redova raznih privatnih obezbeđenja. Ako neko nije sam zaključio vezano za ovu drugu „sitnicu“ – to obezbeđnje vojske od sopstvenih građana se takođe plaća iz budžeta, po ko zna kolikoj ceni (čak i formalne, i nameštene, javne nabavke s tri ponuđača u Srbiji su retkost), a sam čitalac neka zaključi kolika je verovatnoća da deo sume ode u džep dobrog čoveka koji je posao „nabacio“. Činjenica da se parada, kojom se obeležava praznik, održava pet dana posle praznika, najbolje govori u prilog tvrdnje da je režimu potrebna permanentna nestabilnost, baš poput “Ćacilenda” koji se iz Pionirskog parka proširio i na bulevar ispred (nekada Savezne) Skupštine, čineći svojevrsni „Zabranjeni grad“ čak i za opozicione poslanike. Dovoljno je da silna vojska samo bude na ulicama pa da dodatno zabrine i deprimira građanstvo, već izmoždeno neizvesnošću, strahom, nestabilnošću, visokim cenama, divljanjem pripadnika vladajuće kaste, nemanjem minimuma zaštite, loše plaćenim poslovima i još mnogim stvarima zbog kojih na stotine ljudi svakodnevno zauvek napuštaju Srbiju, u dosad nezabeleženom mirnodopskom egzodusu. Najzad, upravo potezi koje vlast vuče pokazuju da u Srbiji nema i neće biti jedinstva, jer prvi Aleksandar Vučić svakodnevno deli građane na „nas“ i „njih“; da nema slobode dok god policija ili banditi u njenim unoformama skidaju gole studentkinje, razvaljuju im kolenom vilice ili čestim upadima ruše autonomiju Univerziteta; da je zastava u očima većine građana samo kompromitovana krpa iza čijeg nošenja ili molovanja dolaze samo neka šteta ili zlo. Tenkovi su po svoj prilici tu samo tačka na dugu priču s tužnim krajem, započetu još krajem osamdesetih.  <figure><img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250915070932_cf1b1e4691c8e47d571c62d89ebc419bb353d3e236ce1df2f7e7bc012789dbd3.jpg" data-media-id="editor_1" data-image-id="20250915070932_cf1b1e4691c8e47d571c62d89ebc419bb353d3e236ce1df2f7e7bc012789dbd3" data-rendition-name="original" width="5929" height="3953" loading="lazy" alt="Srbija vojska"><figcaption>Beograd , petak, 12. septembar 2025. (Photo: Darko Vojinovic)Copyright 2025 The Associated Press. All rights reserved</figcaption></figure>

Tenkovi koji zatvaraju krug

Tri meseca studentskog protesta u Srbiji do sada su donela mnogo, i ništa.
U ovoj konstataciji - uprkos mogućem drugačijem utisku na prvo čitanje - nema greške, kontradikcije, slučajnosti, a ni neobičnosti. Ne samo zato što smo, još od početka raspada bivše Jugoslavije, naučili da na ovim prostorima ništa nezamislivo nije i neostvarivo. Ovaj stav, pre svega, nameću logika i činjenice.
Studenti su, zaista, današnjoj Srbiji doneli mnogo. Najpre, nadu da država i narod nisu potpuno i nepovratno utopljeni u besmislu materijalnog i duhovnog siromaštva, svakodnevnoj borbi za preživeti dan, krahu ljudskosti i civilizacije, nepoštovanju i unižavanju obrazovanja i kulture, verskim lagarijama i političkim i istorijskim mitovima. Doneli su, nesumnjivo, i osmeh i kulturu u komunikaciji, za koje je takođe izgledalo da su zauvek nestali. Tu su i iznova pronađena hrabrost da se zauzme i (od)brani stav, izrazi revolt zbog uništenih institucija društva, države i morala, i označe odgovorni za to. Pomogli su, najzad, da značajan broj doskora depresivno ravnodušnog stanovništva izađe iz zone komfora i suoči se sa sveukupnom bedom sopstvenog življenja.
Studentski je bunt učinio i da svaka zverka pokaže svoj trag. Počev od sitnih opštinskih funkcionera, koji srpskoj omladini u svojevrsnim mitskim, euforičnim marševima po ciči zimi (prvo ka Novom Sadu, pa Kragujevcu) odbijaju da otvore opštinske hale da prespavaju, preko partijskih činovnika koji nisu prezali ni da ponižavaju žrtve novosadske i drugih tragedija, da bi se dodvorili predsedniku, kao i mnogih estradnih, sportskih i nekih kulturnih ličnosti, pa do "spavača" za koje niko dosad nije znao da su sa "mračne strane". 
Nasuprot tome, efekat studentskog protesta na političke aktere i sistem funkcionisanja vladajuće garniture do sad je praktično nikakav. Da, postoje ponude za nekakve pregovore, malo-malo se čuju poruke vlastodržaca da su "zahtevi studenata ispunjeni", pušteno je nekoliko priloga na državnoj TV, sada su počela i hapšenja s optužbama za razne slučajeve korupcije, ali... Ali, ponude za pregovore pokazuju da vladajuća garnitura uopšte ne razume, ili ne želi da razume, suštinu studentskih zahteva. Priče o "ispunjenim zahtevima" već su prežvakane, budući da iza svakog "ispunili smo" dolazi neko "e sad smo zaista ispunili", a studenti odgovore "niste". Prilozi na RTS su odmah dočekani "prigovorima" vladajuće stranke da to nije profesonalno, pa zaustavljeni. Hapšenja su tek priča za sebe, jer još ni u jednom slučaju nije započeo rasplet pred pravosudnim organima. A modus vivendi vladajuće organizacije se ne menja.
<h2>TERALI VUKA...</h2>
Ono šta je činjenica - i to se, takođe, može upisati kao "plus" studentskog bunta - SNS/SPS ekipa je isterana na čistinu. Ili, studenti teraju vuka, ali su isterali zečeve. Sada je, valjda, svakome jasno i kakvi su ljudi u pitanju, i šta su im motivi. Dok predsednik države, i pre bilo kakve sudske presude, tvrdi da su za novosadsku tragediju krivi propusti u renoviranju (dakle, struka), a negira ili minimalizuje koruptivni element koji bi direktno optužio sam vrh njegove stranke - a možda i njega i članove njegove porodice - biznis sa koruptivnim karakteristikama ne prestaje. Osim onoga što "mora", a to je istraga pada nadstrešnice, i to bez finansijskog dela, ne preduzima se nikakva istraga u drugim slučajevima u kojima su često akteri isti oni koji su bili uključeni u "rekonstrukciju" novosadske železničke stanice.
Ipak, i javnost i analitičari neskriveno govore da su i sadašnja hapšenja u svojoj suštini farsa. Bilo da služe Aleksandru Vučiću da se na pragmatično populistički način ratosilja nezajažljivih ili nedovoljno zahvalnih učesnika udruženog poduhvata, bilo da uz pomoć "pogodnih karaktera" spremnih da se žrtvuju za "skromnu nadoknadu" i kreiraju fasadu lažne borbe protiv korupcije. Analitičari ih javno označavaju kao "ribolovačka hapšenja": uloviš, poljubiš i pustiš. Dodatno sumnju izaziva i činjenica da su skoncentrisana samo na "struku", i na neke "sporedne igrače". Nema onih za koje je više puta rečeno da su vršili politički uticaj, kao što nema ni onih koji bi odgovarali za drugi, i bitniji segment - korupciju.
Mnoga od ovih hapšenja, najzad, mogla su da se realizuju i pre nekoliko godina. Setićemo se samo ekstremnih primera. Smenjena je tužiteljka koja je pre dve godine naredila hapšenja i istragu malverzacija u Elektroprivredi Srbije zbog štete nanete ovom javnom preduzeću u mnogostruko višem iznosu nego što se tereti njegov sad uhapšeni bivši direktor - a ni optužbe protiv njega ne obuhvataju najbizarnije delove njegovog direktorovanja i blato koje je uporno odbijalo da izgori u termoelektrani. Suđenje vlasniku najveće plantaže marihuane u Evropi - pretvorilo se u progon revnosnih policajaca koji su to otkrili, a oslobođeni vlasnik podsmeva se javnosti i tuži novinare. I tako redom, do primera kada je možda najbogatiji čovek u Srbiji uhapšen uza svu političku halabuku, a onda posle oslobađajuće presude, od dobijene odštete koju je naplatio od države, kupio od iste te države Sava Centar, renovirao ga i još mu preteklo.
To su samo neki od primera, zbog kojih niko u Srbiji danas ne veruje modernom Baronu Minhauzenu. Najzad, njegovi napadi na studente, ukupnu akademsku zajednicu, građane u protestu, svakog ko se na bilo koji način manifestuje kao njegov neistomišljenik - ne prestaju. I ako uspe, čini se - krajnim naporom, da se predstavi kao iskren i dobronameran, već sledeći javni nastup, sa sve vokabularom nedostojnim pijane kafanske rasprave, a ne mesta šefa države - sve to baci u vodu. 
<h2>IZVLAČENJE "ZA UŠI"</h2>
U stvari, ukupna politička karijera Aleksandra Vučića govori u prilog tvrdnje da mu treba verovati samo kada obeća osvetu. Sujetan, surevnjiv, zlopamtilo - on nikada nije ni pokušao da se predstavi kao primer pozitivnog političkog vođe. Naprotiv, on jedino dobro pliva u atmosferi podeljenosti, straha, duhovne bede, laži, agresije, proizvodnje spoljnih i unutrašnjih neprijatelja i dogme.
On se, sasvim sigurno, i dalje oseća relativno bezbedno, iako je uzdrman. Jer, sa jedne strane, studentski protest ne prestaje, naprotiv, usložava se i pomaže da se u sve većem broju gradova, ustanova, preduzeća i zanimanja pobedi strah. Sa druge, studentski glas ne prati odgovarajuća politička artikulacija, i to ne samo zato što je opozicija u Srbiji već odavno usitnjena i kompromitovana, pa Vučić i dalje može da se razbacuje obećanjima koja nikad neće ispuniti, a članovi njegove organizacije bahato ubadaju prst u oko i porodicama žrtava tragedija i celoj onoj "drugoj Srbiji" koju su proglasili za svog krvnog neprijatelja. Najzad, još ima poverenja u dosad dokazane metode BIA, da će ubacivanjem verskih, proruskih i kosovsko-nedavačkih elemenata kompromitovati i podeliti studentski bunt.
Da, bilo je nekoliko slučajeva kada su u malim sredinama nezadovoljni građani upadali u opštinske zgrade i lokalne SNS funkcionere izvlačili "za uši". Nije to mnogo potreslo Vučića, pre svega zato što su i njegovi saradnici, sem nekolicine najbližih, za njega suštinski nebitna i potrošna roba. Ali će zasigurno to dobro zapamtiti, i ako ikako bude u prilici, osvetiti se za ono što je doživeo kao napad na samog sebe.
Upravo svesni takvog epiloga i u sopstvenom slučaju, studenti znaju da ne treba da staju s protestom, odnosno, da "pumpaju", kako glasi odnedavno usvojen poklič bunta.
Stvari bi mogle da se promene u naredne dve-tri nedelje, kada se očekuje i stupanje na snagu sankcija Naftnoj industriji Srbije, i masovni štrajk osnovnih i srednjih škola, i veliki skup studenata u Nišu, i ono šta se pominje samo kao želja pojedinih krugova - velika akcija u Beogradu u prvoj polovini marta. Jer uprkos tome što poboljšanje vremenskih uslova ide na ruku protestu, opšte je uverenje da neki veliki korak mora da se preduzme pre letnjih ferija.
U tome bi značajno moglo da pomogne upravo činjenica da svi akteri događaja ovih meseci u Srbiji znaju - da ne smeju da se povuku.

Ribolovačka hapšenja i tragovi drugih zvjerki

Od 10. decembra, kompanije u čijem su vlasništvu društvene mreže moraće da preduzimaju „razumne korake" kako bi osigurale da mlađi od 16 godina u Australiji ne mogu da otvore naloge na njihovim platformama, piše BBC.
Već postojeći nalozi moraju da budu deaktivirani i uklonjeni.
Iza ove zabrane, prve te vrste u svijetu, stoji ideja da se smanje „pritisci i rizici" kojima djeca mogu biti izložena na društvenim mrežama, kažu iz australijske vlade.
Negativni uticaji javljaju se zbog „osmišljenih funkcija koje ih podstiču da provode više vremena pred ekranima, dok im istovremeno nude sadržaje koji mogu naškoditi njihovom zdravlju i blagostanju".
Društvene mreže koristi 96 odsto djece uzrasta između 10 i 15 godina, a sedam od 10 njih bilo je izloženo nekom štetnom sadržaju i ponašanju, pokazuju podaci studije čiju je izradu tražila vlada početkom 2025.
Neki od njih promovisali su mržnju prema ženama, prikazivali video-snimke borbi i sadržaje koji promovišu poremećaje u ishrani ili samoubistvo.
Svako sedmo dijete takođe je prijavilo da je doživjelo seksualno zlostavljanje, a više od polovine je reklo da su bili žrtve sajber-nasilja.
U pitanju nije zabrana već način da „djeca upoznaju sebe prije nego što ih upozna svijet", kaže Greg Atvel, direktor australijske grupe aktivista 36 mjeseci, koja se zalagala za podizanje minimalnog uzrasta za korištenje društvenih mreža sa 13 na 16 godina.
- Ovdje je suština u odlaganju momenta kada postaju digitalni građani ekosistema društvenih mreža za 36 mjeseci - dodaje.
Australijska vlada je do sada imenovala devet platformi za koje će važiti zabrana: Fejsbuk, Instagram, Snepčet, Treds, TikTok, Iks, Jutjub, Redit i striming-platforma Kik.
Vlada se našla i pod pritiskom da proširi zabranu na onlajn-gejming.
U strahu da će se naći na meti, gejming-platforme kao što su Robloks i Diskord nedavno su uvele provjere starosti za neke funkcije u očiglednom pokušaju da izbjegnu uključivanje u zabranu.
Vlada je rekla da će nastaviti da vrši reviziju spiska pogođenih platformi i da će uzeti u razmatranje tri glavna kriterijuma dok to radi.
Ti kriterijumi sastoje se od toga da li je jedina ili „značajna svrha" platforme da omogući onlajn društvenu interakciju između dva ili više korisnika, kao i da li omogućava korisnicima da imaju interakciju sa nekim ili svim drugim korisnicima, te da li postoji mogućnost objavljivanja materijala.
Jutjub Kids, Gugl Klasrum i Vocap nisu uvršteni jer je ustanovljeno da ne zadovoljavaju te kriterije.
Djeca će takođe i dalje moći da gledaju sadržaje na platformama kao što je Jutjub, što ne zahtijeva da imaju otvoren nalog.

Australija zabranjuje društvene mreže za mlađe od 16 godina

U Francusku je stigao talas hladnog vazduha koji je posebno pogodio region Il de Frans u centralnom dijelu države.
U tom dijelu zemlje je u svih osam departmana proglašen narandžasti stepen uzbune zbog očekivanog snijega i leda, dok je u ostatku Francuske aktiviran žuti meteo-alarm.&nbsp;
Narandžasti meteoalarm koji se odnosi na cijeli region Il de Frans – Pariz, Senu i Marnu, Ivelin, Eson, O de Sen, Senu Sen Deni, Val de Marn i Val d Oaz, stupa na snagu u 20 sati, prenosi Tanjug.
Na zapadu regiona Il de Frans se očekuju sniježne padavine i debljina sniježnog pokrivača od pet do sedam centimetara (cm), a na istoku sniježni pokrivač od dva do pet cm.
U Parizu i najbližim predgrađima očekuje se jedan do dva cm snijega, saopšteno je na sajtu Meteo Frans.

Francuska na udaru talasa hladnog vremena

Više od 2.000 ljudi, uključujući aktiviste, političare i obične građane, demonstriralo je danas u Tunisu kako bi branili političke slobode i zatražili poboljšanje ekonomskih uslova, javila je agencija Frans pres.
Okupljeni pod sloganom „Protiv nepravde“ na poziv Odbora za odbranu Ahmeda Suaba, advokata zatvorenog zbog kritike pravosudnog sistema, šetali su više od dva sata ulicama po centru glavnog grada.
Demonstranti su zatražili oslobađanje nekoliko desetina opozicionih ličnosti, novinara, advokata i humanitarnih radnika zatvorenih posljednjih godina pod optužbama za zavjeru protiv predsjednika ili za širenje lažnih vijesti, prema zakonu koji zagovornici ljudskih prava osuđuju.
„Narod želi pad režima“, skandirali su demonstranti, aludirajući na Kaisa Sajeda, predsjednika izabranog 2019. godine, koji je dvije godine kasnije uveo političke promjene kako bi preuzeo apsolutnu vlast.
Neki demonstranti su nosili transparente sa natpisom „On nije moj predsjednik“.
- Dosta nam je ovog predsjednika i njegovih saradnika. Zemlja je u siromaštvu, ne možemo ništa da kupimo, zemlja se urušava, bolnice su u užasnom stanju - rekao je za AFP jedan demonstrant – penzioner.
Nekoliko tamošnjih i međunarodnih nevladinih organizacija osudilo je nazadovanje prava i sloboda u Tunisu.
Građani su posljednjih godina doživjeli pad kupovne moći zbog visoke inflacije posebno uočljive kod prehrambenih proizvoda.

U Tunisu demonstracije protiv nepravde i za bolje ekonomske uslove

Fudbaleri Budućnosti i Sutjeske ostvarili su pobjede u 16. kolu Meridianbet Prve crnogorske fudbalske lige.&nbsp;
Budućnost je na Gradskom stadionu savladala barski Mornar 2:0 i prekinula seriju rivala od deset mečeva bez poraza.
Do sedme pobjede došla je golovima Danila Vukanića u 33. i Ilije Serikova u 52. minutu.
Priliku da trijumf učini ubjedljivijim imao je Ivan Bojović, ali nije realizovao jedanaesterac.
Barski tim od trećeg minuta igrao je sa igračem manje, nakon isključenja Jovana Baošića.
Sutjeska je u Nikšiću, preokretom u drugom poluvremenu, pobijedila &nbsp;Dečić 2:1.
Gosti su poveli golom Asmir Kajević u 20. minutu.
Poravnao je Aleksa Golubović u 52, a prednost nikšićkom timu donio je Boris Kopitović u 63. minutu.
Konačan rezultat postavio je Medo Juković u 83. minutu.
Petrovac je prekinuo seriju od četiri meča bez pobjede i na Trening kampu FSCG savladao Jedinstvo Francu 4:0.
Petrovac je poveo već u drugom minutu - Savo Arambašić je sa lijeve strane ušao u kazneni prostor i pronašao Adnana Bašića, koji je sa nekoliko metara zatresao mrežu.
U 37. je Bašić postigao drugi gol, a do odlaska na odmor &nbsp;povisio je &nbsp;Stefan Fićović.
Konačan rezultat postavio je Nemanja Carević u 68. minutu.
Bokelj je na domaćem terenu savladao Arsenal 2:0 i prekinuo niz od tri meča bez pobjede.
Domaćin je poveo u 23. minutu autogolom Irfana Šahmana.
Samo tri minuta kasnije konačan rezultat postavio je Koeljo.
Jezero je upisalo bitnu pobjedu i u Beranama savladalo Mladost 1:0.
Jedini gol postigao je Đorđe Maksimović u 50. minutu.

Budućnost prekinula seriju Mornara, Sutjeska slavila protiv Dečića

Predsjednik Opštine Pljevlja Dario Vraneš, ove godine, za razliku od prethpdne dvije, odlučio je da bojkotuje dan grada na čijem je čelu, pa tako nije prisustvovao svečanoj sjednici Skupštine opštine, objašnjavajući na društvenim mrežama da ne želi da slavi podjele i da je 20. novembar najtragičniji dan 20. vijeka. - ...tadašnje „nove vlasti“ su bez suda i suđenja strijeljale desetine civila – ideoloških neistomišljenika. ...Iz poštovanja prema žrtvama i njihovim porodicama nijesam prisustvovao današnjoj svečanoj sjednici – napisao je on. Poručio je i kako se svaki zločin „mora osuditi bez obzira sa čije strane dolazio“, - Mi želimo istinsko pomirenje a do njega ne možemo doći ako slavimo datume koji vrijeđaju najintimnije emocije bilo kog našeg građanina – napisao je Vraneš.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/2025112213110_79964f7ca69eea5f21147b2c6ffcd5eecee067cb0179ea57e33123c6f9e55c95.jpg" data-media-id="editor_0" data-image-id="2025112213110_79964f7ca69eea5f21147b2c6ffcd5eecee067cb0179ea57e33123c6f9e55c95" data-rendition-name="original" width="810" height="1402" loading="lazy" alt="Sario Vraneš"> </figure>  U drugoj objavi je poručio da je pitanje vremena „koja će vlada, trenutna ili neka iduća, čuti glas svog naroda i dati saglasnost odluci lokalnog parlamenta da dan opštine Pljevlja bude 27. oktobar“... Pitali smo ga koji su razlozi „naknadne pameti“ da za razliku od prethodne dvije godine, ove bojkotuje svečanu sjednicu, ali nije odgovorio. Loklani parlament u septembru 2023. godine usvojio je prijedlog Vraneša da 27. oktobar bude dan opštine, a inicijativu je podržala i Crkva Srbije. Na dan glasanja odbornicima se obratio episkop mileševski Atanasije pozivajući ih da glasaju da se dan kada se praznuje Sveta Petka zvanično proglasi za dan opštine, uz konstataciju da će na taj način „podići ruke za oslobođenje od ostataka bezbožnog komunističkog nasljeđa“. Prijedlog je podržalo 19 odbornika Nove i Demokratske Crne Gore, protiv je bilo devet dok je bio jedan uzdržan odbornik. Pljevlja su u Drugom svjetskom ratu, 20. novembra 1945. godine oslobođena od fašističkog okupatora.&nbsp; Prijedlog za promjenu dana opštine podržali su odbornici Nove srpske demokratije, Demokratske narodne partije, Pokreta za Pljevlja, Ujedinjene Crne Gore, SNP-a i tri odbornika Demokrata. Jedan odbornik Demokrata bio je uzdržan, dok su protiv bili odbornici DPS-a, Bošnjačke stranke i Građanskog pokreta URA. Odbornici Pokreta Evropa sad sjednicu su napuštili prije glasanja. Do danas, međutim, nijesu dobili saglasnost Vlade za takvu odkuku. - Ništa mi nije jasno ovo saopštenje našeg voljenog preśednika opštine Pljevlja. Čovjek prošle godine ode na Stražicu, položi vijenac, zapali svijeću, stane pred kamere, održi govor, prisustvuje svečanoj sjednici Skupštine Opštine Pljevlja… i sve to povodom 20. novembra. I onda ove godine – kaže da 20. novembar dijeli ljude i da zato neće doći. Pa čekaj, predsjedniče… Ako je 20. novembar dan podjela, šta si radio prošle godine? Ako nije bio dan podjela onda, kada si polagao vijence i slavio, kako je odjednom postao dan podjela danas? A ako jeste, zašto si tada ćutao i učestvovao – napisao je na društvenim mrežama građanski aktivista iz Pljevalja Pavle Čolović. Politika u Pljevljima, kako je napisao, postala je najskuplji teatar apsurda – svake godine nova predstava, novi scenario, isti glumci. - Jedna godina za jedinstvo, druga godina za podjele. Zavisi kako vjetar duva i od koje publike se traži aplauz. A Pljevljima treba jedinstvo, rad i istina - ne dnevno-politička akrobatika – zaključio je Čolović. Vraneš, međutim, u kontinuitetu proizvodi afere kojima pokušava da „saoizuje“ Pljevlja. Izruguje se građanskom, multietničkom, multikulturnom karakteru ovog grada. Urušava antifašističke temelje grada, slavi fašistički četnički pokret, izruguje se Državi Crnoj Gori slaveći i obilježavajući praznike tuđe države – Srbije, provocira organizacijom svečanosti na kojima se slavi i promoviše ta tuđa država – poput svečanog otvaranja prvog kružnog toka u ovom gradu, kada su članice i članovi folklorne grupe bile obučene u srpske nacionalne nošnje... Na brojnim svečanostima, umjesto crnogorske državne himne, intonira se srpska. Otvoreni je obožavatelj četničkog pokreta, sa pozicije predsjednika Opštine čini koliko je u mogućnosti da doprinese reviziji istorije, o čemu svjedoči i inicijativa za izmjenu datuma Dana opštine, a Opština je finansirala i knjigu kojom se veličaju vođe četničkog pokreta... Vraneš matičnom državom smatra Srbiju. Blizak je Crkvi Srbije i redovan je gost u Beogradu, kod srpskih zvaničnika. Vladika Mileševske eparhije Crkve Srbije Atanasije odlikovao ga je prošle godine ordenom „Bijelog anđela“ kada je poručio da je svetosavski jedini put spasenja i zaključio obraćanje riječima: „Dogodine u Prizrenu“. Prizren je grad na Kosovu, a poruka „dogodine u Prizrenu“ je pozdrav srpskih nacionalista koji promoviše težnju velikosrpskog državnog projekta da osvoji dio kosovske teritorije. &nbsp;

Vranešu Dan oslobođenja Pljevalja od fašističkog okupatora najtragičniji dan 20. vijeka

Nadležne inspekcije zabranile su rad u privatnoj zdravstvenoj ustanovi – Ambulanta pedijatrije „Unimedica“ u Ulcinju u kojoj je liječen devetogodišnji dječak iz Bara koji je preminuo, saopšteno je iz Ministarstva zdravlja.
Zdravstvena inspekcija Ministarstva zdravlja je, u saradnji sa Inspekcijom rada, Inspekcijom zaštite na radu i Poreskom inspekcijom, sprovela je zajednički inspekcijski nadzor u privatnoj zdravstvenoj ustanovi – Ambulanta pedijatrije „Unimedica“ u Ulcinju kako bi ispitala okolnosti tragične smrti djeteta uzrasta devet godina.&nbsp;
- Tokom nadzora utvrđen je veći broj nepravilnosti u radu ove ustanove, iz nadležnosti svih uključenih inspekcija - navedeno je u saopštenju Ministarstva zdravlja.
Kako su rekli u tom resoru, na osnovu nalaza, zdravstvenoj ustanovi izrečene su zakonom propisane kazne, a njen rad je zabranjen.
- Ministarstvo zdravlja nastavlja da preduzima sve potrebne mjere radi utvrđivanja svih relevantnih okolnosti i zaštite javnog zdravlja. Javnost će biti blagovremeno informisana o svim daljim koracima i rezultatima postupka - poručeno je iz Ministarstva zdravlja.
Primorski portal objavio je 16. novembra da je dječak preminuo dan ranije, odnosno tri dana nakon što je dobio boginje, imao visoku temperaturu, zbog čega su ga roditelji nekoliko puta vodili kod ljekara.
Više državno tužilaštvo u Podgorici formiralo je predmet povodom smrti devetogodišnjaka u Baru.
Taj medij je objavio da su roditelji dijete poveli na pregled i pedijatru u Opštu bolnicu Bar tokom noći između 14. i 15. novembra, ali da je dežurni pedijatar procijenio da pacijenta te noći ne hospitalizuje. Zdravstveno stanje dječaka se dodatno pogoršalo kroz nekoliko sati, a u subotu ujutro je preminuo.
Više državno tužilaštvo u Podgorici formiralo je predmet povodom smrti dječaka.

Ministarstvo zdravlja: Zabranjen rad privatnoj zdravstvenoj ustanovi u kojoj je liječen preminuli dječak

Susret crnogorskog premijera Milojka Spajića i albanskog kolege Edija Rame postao je viralan na društvenim mrežama. Podsjetimo, lideri regiona okupili su se juče u Tirani na Samitu o Planu rasta EU za Zapadni Balkan „Naš put ka EU“.&nbsp;
Domaćin skupa Rama dočekivao je goste ispred palate, a kada je stigao Spajić uputio mu je šaljiv komentar.
Rama je Spajiću pri izlasku iz automobila rekao: "Vi ste predvodnik, kako možete da kasnite?"
Na to mu je Spajić kroz osmijeh odgovorio: "Ne, mi ne kasnimo, mi smo baš na vrijeme."
<div class="embed-block"><div style="max-width: 660px;"><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 63%; padding-top: 284px;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?app=1&url=https%3A%2F%2Fwww.instagram.com%2Freel%2FDRUB9eDCJVD%2F%3Figsh%3DMTd5M21jOHU4a2x3bw%3D%3D&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen></iframe></div></div></div>
 
Na Samitu, pored Spajića, učestvuje evropska komesarka za proširenje Marta Kos, premijeri Srbije Đuro Macut, Kosova Aljbin Kurti, Sjeverne Makedonije Hristijan Mickoski, predsjedavajuća Savjetu ministara BiH Borjana Krišto.
Cilj Samita je jačanje ekonomske i političke saradnje između Zapadnog Balkana i EU.

Video susreta premijera širi se mrežama; Rama Spajiću: Vi ste predvodnik, kako možete da kasnite?

čelnik cetinjske policije u vrijeme zločina u Medovini, Dalibor Šaban potpisao je dopis kojim se filijala MUP-a na Cetinju obavještava ,,da je protiv Vuka Borilovića podnešena krivična prijava zbog nasilničkog ponašanja, kao i da je osim toga dato i neko usmjerenje da se postupa u skladu sa Zakonom o oružju“.
On je to saopštio juče na suđenju bivšoj načelnici filijale MUP-a Cetinje Oliveri Krivokapić, optuženoj za nesavjestan rad u službi, odnosno za nepokretanje upravnog postupka da se Boriloviću oduzme oružje, za koje se kasnije ispostavilo da je koristio da izvrši masakr u Medovini, kada je ubio deset osoba, među kojima i dječake Marka i Mašana Martinovića.
Prema riječima Šabana, kao kontakt osoba naveden je Aleksandar Džaković (takođe službenik policije na Cetinju).
Dodao je da su mu kolege rekle da je praksa bila da se obavještava filijala iako to nije obavezujuće zakonom.
On je na pitanje zastupnice optužbe zbog čega se takvo obavještenje slalo filijali, kazao da je razlog ,,to što je Borilović imao oružje sa oružanim listom, ali kako je protiv njega podnešena krivična prijava za nasilničko ponašanje samim tim stekli su se uslovi za pokretanje upravnog postupka za privremeno, ili, nakon završetka krivičnog postupka, trajno oduzimanje vatrenog oružja“.
Ispričao je i da je svako oduzimanje oružja u legalnom posjedu protivpravno, kako od strane tužioca tako i od strane policije, osim ako je oružje bilo sredstvo za izvršenje krivičnog djela. U tim slučajevima policija i tužilaštvo su u obavezi da oduzmu oružje, koje postaje predmet krivičnog, a ne upravnog postupka“.
- U predmetu koji je formiran protiv Vuka Borilovića zbog krivičnog djela nasilničkog ponašanja, oružje je bilo i trebalo da bude predmet upravnog postupka, a kroz izviđaj je to i utvrđeno - kazao je Šaban.
Na pitanje advokata da li smatra normalnim da se nekome ko je osuđivan za nasilničko ponašanje, sa elementima teškog nasilja, izda dozvola za oružje, Šaban je kazao da bi to pretpostavilo da se filijala oglušila o negativnu procjenu datu od UP.
Nekadašnji šef policije na Cetinju, pored ostalog, kazao je da mu nije poznato da li je vršen pretres stana Vuka Borilovića, u slučaju optužbi za nasilničko ponašanje u julu 2021. godine, kada je Borilović prvo gađao kamenicama kuću Marka Lagatora, a nakon toga mu i metalnom šipkom polomio auto. Policija je tada podnijela krivičnu prijavu protiv Borilovića, zbog ,,nasilničkog ponašanja i nanošenja štete“. Tada je utvrđeno da je Vuk Borilović posjedovao oružje, koje nije pronađeno prilikom pretresa njegove kuće.
- Ne mogu se sjetiti da je pretres vršen, a ako jeste nije pronađeno oružje jer je onda bilo dobro sakriveno - kazao je Šaban.
Prema njegovim riječima to oružje i nije bilo u nadležnosti policije nego u nadležnosti drugog organa, jer nije predmet krivičnog već upravnog postupka. Šaban nije naveo o kojem drugom organu je riječ.
Na pitanje da li je postupanje policije bilo zakonito u slučaju kada Oliveri Krivokapić nije dostavljena službena zabilješka, Šaban je kazao da je sama krivična prijava i više nego dovoljna za pokretanje ili dalje preduzimanje radnji i mjera iz nadležnosti filijale jer krivična prijava sadrži ozbiljnu strukturu dokaza, a posebno što izviđajem rukovodi tužilac, te samim tim krivična prijava dobija dodatnu snagu, dokaznu, pravnu i bilo kakvu drugu u odnosu na subjektivnu službenu zabilješku, jer je veći stepen pouzdanosti.
Optužena Krivokapić pitala je svjedoka zašto nije podnešena krivična prijava protiv nje jer nije postupila po obavještenju, na što je Šaban odgovorio da policija nije raspolagala operativnim podacima.
- Policija nije raspolagala operativnim podacima da u konkretnom slučaju nije preduzeto ništa u skladu sa obavještenjem, a da smo raspolagali sa tim informacijama policija bi obavijestila neki drugi organ, prvenstveno tužilaštvo - odgovorio je Šaban nekadašnjoj šefici filijale MUP-a na Cetinju.
Šaban je takođe kazao i da se događaja iz jula 2021. godine, kada je Borilović počinio djelo nasilničkog ponašanja, ponovo sjetio tek nakon što je ovaj izvršio masakr u Medovini.
- Tada sam uzeo predmet da listam i provjeravam što je urađeno. Teško se mogu sjetiti koliko je često slučaj na Cetinju da se dešavaju takvi događaji, a što se može provjeriti kroz evidenciju krivičnih djela, pa se može utvrditi koliko je to često - kazao je Šaban dodavši i da je nakon dešavanja u Medovini pitao za spis u kojem je postupak izdavanja dozvole za posjedovanje oružja Vuku Boriloviću, te da je dobio odgovor ,,da je u odnosu na Borilovića rađena provjera, koja je proslijeđena upravnim poslovima“, ali i da se sada ne može sjetiti da li je ta provjera bila pozitivna ili negativna.
<h3>Tvrdi da niko nije uticao na njega</h3>
Na pitanje da li ga je neko pozvao nakon događaja u julu 2021. godine, da se Vuku Boriloviću ne oduzme oružje, Šaban je negirao i dodao da nikakav uticaj nije na njega vršen ni da nešto uradi ni da ne uradi.
- Ne sjećam se da je postojala operativna informacija, a da je postojala toga bih se sjetio, jer se i te kako interesujem za svaki predmet. Ne mogu se sjetiti da li su konkretno rađene provjere, jer za provjere za koje me vi pitate rade se u trenutku izdavanja dozvole za posjedovanje oružja - kazao je Šaban.
<h3>Šaban se nije izjasnio da ko je naredio da patrola ispred Cetinjskog manastira ne reaguje</h3>
Načelnik cetinjske policije u vrijeme masakra u Medovini Dalibor Šaban nije mogao da sde izjasni ko je policajcima koji su se nalazili ispred manastira naredio da se ne udaljavaju, iako je samo stitinjak metara dalje Vuk Borilović ubio desetoro ljudi.
- Ako je tako, ja to osuđujem, ali se ne mogu izjasniti da li je tako. Pošto su u toku postupci, to će se utvrditi u njima - kazao je Šaban, odgovarajući na pitanje advokata oštećenih porodica.

Tag: o-smatracnica-nebojse-vucinica