“Terorizam” za ruganje

Počelo je zabašurivanjem i uništavanjem dokaza, nastavilo se otvorenim ignorisanjem nužnosti hitne istrage i utvrđivanja krivice, posle čega je usledilo podsmevanje onima koji odaju poštu i pokušaji da im se nanesu telesne povrede. Sada je, čini se, zatvoren krug. Srbijanska vlast ušla je u kampanju otvorenog i licemernog sprdanja u vezi tragedije u Novom Sadu 1. novembra 2024.

U tabloidnom i bezdušnom stilu - koji su „patentirali“ još u slučaju ubistva pevačice Jelene Marjanović 2016. - radikali preobučeni u naprednjake su bezmalo od samog momenta kada se nadstrešnica novosadske železničke stanice obrušila na putnike, spinovali i skretali pažnju, ali su prethodnih dana uspeli nemoguće: da sami sebe prevaziđu u gnusnosti.

Najpre je Aleksandar Vučić danima molio da se gleda njegov nastup na TV poznatoj po rijalitijima i svakovrsnim bljuvotinama. Onda je i nastupio, ušavši u četvrtu stotinu svojih TV pojavljivanja u 2025. godini, ali je od „biće mnogo stvari koje do sad niste čuli“ bilo samo targetiranje potpuno perifernog opozicionara Miše Bačulova (inače, Novosađanina) da je više od tri sata pre rušenja nadstrešnice „unezvereno prošao“ novosadskom stanicom gledajući u telefon. Što kao činjenica nije nepoznato, sam je Bačulov to rekao, ali sada se pojavio snimak.

No, iako je Vučić u svom stilu dodao „ja verujem da on ništa nije uradio“, otvorio je vrata svojim kerberima u Skupštini Srbije da Bačulova i celu opoziciju optužuju za terorizam. Najrevnosniji je bio poslanik Nebojša Bakarec (da, isti onaj koji je javno pričao da bi se pre ubio nego ušao u SNS), „objašnjavajući“ da se moblinim telefonom

(koji je na snimku Bačulov zaista imao u rukama, poput 90 odsto danas šetajućih ulicama) može daljinski aktivirati eksploziv.

I tako je zatvoren krug bahatog i bizarnog ruganja žrtvama novosadske tragedije. Umesto odgovornih za više nego očigledan nemar i veoma moguću korupciju tokom rekonstrukcije stanice, plaćene četiri puta više od predviđene vrednosti, posle skoro godinu dana, istine željna srpska javnost je dobila nagoveštaj terorizma. Koji se, naravno, ako gledamo strogo formalno-pravno, sada i ne može dokazati sve i da ga je bilo, jer je lice mesta uništeno samo nekoliko sati posle tragedije, kada su kamionima odneti ostaci konstrukcije.

Ali, terorizma, naravno, nije bilo. Nadstrešnica novosadske železničke stanice srušila se jer je cela rekonstrukcija odrađena nestručno, jer je dodato opterećenje, jer nije vođeno računa o svrsi utega, jer je „neko“ insistirao da se radovi ubrzaju, jer nije obavljen potreban nadzor, jer zgrada nije tehnički primljena posle rekonstrukcije...

Stvari se još bolje razumeju kada se u jednačinu unesu iznos koji je plaćen za rekonstrukciju, nedostatak dokumentacije, „miniranje“ malobrojnih preostalih profesionalnih državnih organa u istrazi... Pa onda, ne direktno vezano, ali više nego indikativno - priprema zakona da se objekti za EKSPO mogu koristiti i pre tehničkog prijema, i činjenica da je pre nekoliko dana puštena u saobraćaj brza pruga do Subotice, na čijoj trasi bar pet zgrada železničkih stanica nisu dobile prelaznu ocenu da bi mogle da se stave u upotrebu.

Dobro, radikali, koji su iz vojnih uniformi ušli u odela i prozvali se naprednjacima, uvek su stavljali profit ispred ljudskih života. Ne samo tokom ratnih devedesetih, kada se „neko“ s kišobranom šetao po Palama i kada je pretio u stilu sto muslimana za jednog Srbina, već i kasnije, od Slavka Ćuruvije ili pijanstva zbog ubistva Zorana Đinđića, preko dvojice gardista i putnika helikoptera s bebom, do Vladimira Cvijana, Slobodana Tanaskovića ili Stanike Gligorijević.

I baš kao u slučaju rušenja u Savamali – o kome je priča počela od „kompletni idioti“, a završena sa „JA sam naredio“ – i u slučaju nadstrešnice krenulo je od „samo nju nismo rekonstruisali“, a posle 11 meseci opštih građanskih protesta svedena je na lukavo provučen terorizam skoro anonimnog odbornika skupštine Novog Sada, Miše Bačulova.

Suprotno od ubistva Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi, gde se dva minuta snimka - koji bi, najzad, razjasnili ko je upravljao službenim vozilom koje se zakucalo u Stanikin automobil - nikada nije pojavilo (iako ih je predsednik video, pa je rešio da poštedi javnost te strahote), u slučaju Bačulova na železničkoj stanici, snimak je tu. Doduše, ne u rukama policije ili istražnog sudije, već kod onih posve nenadležnih: predsednika države i tabloida.

Naoko, samo jedna od epizoda primitivnog rijalitija Srbija, u šta su radikali/naprednjaci predanim 35-godišnjim radom pretvorili državu Srbiju. No, da li je baš tako?

Sama činjenica da se toliko dugo odbija, pa čak i opstruiše, utvrđivanje odgovornosti za tragediju – a takav bi rasplet zaustavio opšte građanske proteste i značajno rasteretio prilično napetu društvenu klimu – navodi na pomisao da su optužbe koje su se javile na samom početku, tačne. Jer, kada se nešto tako očigledno krije i zabašurava, logika vodi zaključku da se u stvari krije nešto mnogo veće i da odgovornost ide do samog vrha.

Dodajmo tome i značajan rast nasilja i podela u društvu u poslednjih 11 meseci, što se skoro svakodnevno motiviše sa „medija“ u vlasništvu visokopozicioniranih članova SNS ili poslovno i na druge načine njima bliskih. Opet logičko pitanje: da li bi se odnosi u društvu zatezali do pucanja, da time nije potrebno prikriti nešto drugo?

Sa druge strane, ako pogledamo naprednjački modus operandi od samog početka, on je zasnovan na mafijaškim pravilima. „Svoji“ se čuvaju. Ne odaje se niko. I najmanja pukotina ruši celu konstrukciju. Izdaja se ne prašta.

Ako je već neko morao da bude žrtvovan zbog Savamale, da bi se na protivzakonito srušenoj privatnoj imovini (kakvogod ruglo bila) i jednoj smrti podigao nečiji privatni građevinski projekat – neka to bude periferni vođa smene u policijskoj stanici. Nastranu što se priča da je za to žrtvovanje odlično nagrađen, mnogo je veći problem što se ne zna ko su maskirani batinaši, ko im je vođa, po čijem su naređenju došli... a ti maskirani ljudi u kačketima ili pod kapuljačama pojavljuju se do dana današnjeg, uz jasnu optužbu da je njima nadležan doskorašnji generalni sekretar Vlade, Novak Nedić.

I dok je slučaj rušenja helikoptera s bebom iz Novog Pazara nekako prelako prošao s optužbom na račun iskusnog pilota da je, u stvari, bio pijan, dočim su se „ministri“ zbog čijeg se PR događaja to desilo abolirani, tragedija kod naplatne rampe u Doljevcu nije mogla tako da se „popegla“. Pa opet, i tu je „žrtvovan“ vozač Dejan Stanojević (i za njega se govori: ne bez „nagrade“), dok je zahvaljujući nedostatku dva minuta snimka nadzornih kamera, Zoran Babić – za koga se tvrdi da je imao povrede karakteristične za vozača – posle povlačenja iz politike stekao dva stana u Beogradu, apartmane u Vrnjačkoj Banji, parcele obradivog zemljišta...

Najzad, nisu li ti snimci najbolja ilustracija cirkuskog ludila u kome naprednjački režim drži Srbiju? Dva minuta s naplatne rampe ne mogu da se vide jer su „strašni“; ipak, kad mafijaš Belivuk melje ljude u ćevape, to mogu da vide svi u državi posredstvom naprednjačkih televizija s nacionalnom frekvencijom; konačno, emitovanje snimka čoveka za koga je jasno da nema nikakve veze s padom nadstrešnice (jerda ima, odavno bi bio iza rešetaka) praćeno anđeoskim oreolom nedužnosti glavnog ali neodgovornog urednika svih emitera u državi, je eto, tek – tako. Iako najavljivano danima kao nešto dosad nečuveno.

Da, moguće je da ovoliko odbijanje utvrđivanja krivice za novosadsku tragediju, u stvari, krije da linija odgovornosti ide do same glave. Dokle onda ide linija odgovornosti za beogradsku železničku stanicu u Prokopu, gde je umesto male stanične zgrade po projektu, nadzidano šest puta više kvadrata, pa sad težini neprilagođeni noseći stubovi pucaju, otvarajući pitanje koliko će dugo izdržati pod vibracijama vozova, pre nego se sve oburda? Dokle ide odgovornost za dva tunela na auto-putu ka Požegi (i dalje ka Crnoj Gori), koji se upravo sad opravljaju posle svečanog puštanja u rad, ignorisanja upozorenja struke, izigravanja zakona i utešnog instaliranja stalnog dežurstva lekara i vatrogasaca kraj tunela? Dokle ide odgovornost za veliki broj rušenja plafona u sveže rekonstruisanim objektima škola, fakulteta, bolnica i domova zdravlja u Srbiji?

Dokle ide odgovornost za činjenicu da se više niko u Srbiji ne oseća bezbednim, kako zbog građevinskih poslova pripadnika režima, tako i zbog njihovih bliskih, prijateljskih i poslovnih veza sa mafijom, i bezmalo ozakonjenog nasilja, bahatosti i samoživosti uz pomoć partijskog ili nekog drugog članstva?

Da li je baš svuda prošao nekakav Bačulov, s aplikacijom za daljinsko aktiviranje eksploziva na mobilnom?