Vječni sjaj Prijestonice svijeta

Zovu ga Večni grad, Prestonica sveta ("Caput Mundi"), Grad sedam brežuljaka, Carski grad, nekad i samo Grad. A Rim je sve to, čak i više od toga.

Bio je glavni grad tri države i šest uređenja: Rimskog kraljevstva, Rimske republike, Rimskog carstva, Papske države, Kraljevine Italije i, danas, Republike Italije. I jedan od najduže neprekidno naseljenih gradskih centara Evrope - koji je u vreme Rimskog carstva brojao i do milion i po stanovnika, posle njegovog pada svega nekoliko hiljada, a danas skoro 2,8 miliona. Desetina njegovih današnjih stanovnika nisu Italijani, ali Rim godišnje posete još tri Rima - odnosno, između osam i deset miliona turista.

To je tek fragment rimskih kontrasta. Jer, prva prestonica zapadnog sveta nije bila i prva prestonica ujedinjene Italije. Pre Rima, tu titulu su poneli Torino (1861.) i Firenca (1865.). Rim je postao glavni grad 1871. i tada je počeo njegov treći istorijski uspon. Doduše, taj uspon je doveo i dotle - eto prvog gunđanja vašeg reportera - da skoro nema fasade koju nije "ukrasio" grafit i da je najveći deo grada prljaviji nego što jedna takva istorija dozvoljava.

Reke ljudi, koje se sa bukvalno svih kontinenata slivaju u Rim, možda ne znaju da je za današnji izgled grada prilično zaslužan režim onoga koga su u znak "zahvalnosti" za učinjeno njihovoj državi i svetu sunarodnici obesili za noge, sa sve ljubavnicom. A kad kažemo "zaslužan", mislimo i stvarno i sarkastično. Mnogi delovi Rima danas izgledaju dostojno metropole baš zbog opsesije Benita Musolinija; opet, iz istog razloga su trajno uništena mnoga dragocena arheološka nalazišta - poput dela Foruma, kuda je prosečena današnja Ulica imperijalnih foruma (tad Ulica imperije), da bi se Duče s terase svoje rezidencije na Trgu Venecija nesmetanim pogledom napajao energijom koju mu daje Koloseum.

No, u vremenu današnjem, prosečan turista to ne mora da zna. On uočava grandioznost elemenata koji spajaju vekove, etrursku civilizaciju, rimsko carstvo, nekada rasparčane ali moćne italijanske državice i ovu modernu "čizmu". Pa sve to začinjeno ratnim plenom, donetim iz nekad moćnih država koje su stari Rimljani pokorili. Na primer, od 30 egipatskih obelisaka koji su ukupno postojali, čak osam je danas u Rimu. Ako izuzmemo možda najpoznatiji - onaj na Trgu Svetog Petra u Vatikanu, što je ipak druga država iako "opkoljena" Rimom, čiji je on nekad deo bio - tu je Macuteo obelisk ispred Panteona, pa Flaminijev na Placi del Popolo (Trg naroda) ili Montecitorio, na istoimenom trgu ispred zgrade Zastupničkog doma italijanskog Parlamenta.

Da, u ta davna vremena, osvajači su iz osvojenih država donosili sve šta su mogli. Reklo bi se da je to ipak sreća u nesreći, jer su danas u gradu sa više od 60 muzeja sačuvani neverovatni primerci iz vekova pre nove ere i prvih vekova ove. Na primer, u Nacionalnom rimskom muzeju, na četiri lokacije - od kojih je pisac ovih redova stigao da obiđe "samo" tri (Palaco Masimo, Dioklecijanove terme i Palaco Altemps), jer je šest dana za Rim tek kap zadovoljstva u moru neotkrivenog. A bilo bi nefer prećutati i činjenicu da su starorimski umetnici pravili i kopije umetničkih dela iz pređašnjih civilizacija koji su zauvek izgubljeni, pa su te kopije praktično sačuvale i uspomenu na originale.

Najzad, na sličan način sačuvani su i brojni spomenici prethrišćanske ere u samom Rimu. Doduše, ne kao kopije, već kao "pokrštene" bazilike ili već pominjani obelisci, recimo. Da pomenemo samo najpoznatiji primer, Panteon. Hram svih predhrišćanskih bogova iz ranog II veka, čija je kupola od nearmiranog betona i danas najveća na svetu, u ovako je dobrom stanju možda baš zato što ga je u VII veku vizantijski car Foka poklonio papi Bonifaciju IV. Pretvaranje ove bazilike u crkvu Sveta Marija od mučenika ju je verovatno sačuvalo od razaranja i pomoglo ažurnost popravki, tako da i danas možemo da se divimo originalnom izgledu, pre svega otvorenom "okulusu" prečnika od oko devet metara i igri svetlosti koju pravi, a koji je nastao zarad komunikacije s božanstvima i astronomskuh osmatranja. Danas je u Panteonu sahranjen majstor renesansnog slikarstva, Rafael, kao i italijanski kraljevi Vitorio Emanuel II i Umberto I.

Dok smo kod sahranjivanja, da pomenemo brojne rimske katakombe (ima ih 60-ak, raznih veličina), nastale prvenstveno zarad sahranjivanja hrišćana. Početkom II veka nije bilo dovoljno prostora za sahranjivanje, pa se krenulo u dubinu. I tako skoro do početka IX veka, kada su ostaci brojnih papa iz katakombi prebačeni u bazilike, a običnih hrišćana u masovne grobnice. 

U najvećim rimskim Katakombama, onim Svetog Kalista, bilo je pokopano više od pola miliona ljudi. Od toga, vele, više od trećine bila su deca, i čak 16 papa. Katakombe svetog Kalista imaju pet nivoa, dostižu dubinu od 30 metara, dok dužina hodnika prelazi 20 kilometara. Ovde se može videti ranohrišćanska ikonorafika u originalnom obliku, kripta papa (samo tu je pokopano devet prvosveštenika još jedinstvene hrišćanske crkve, pa i sam sveti Kalisto), te mesto gde je pokopana Sveta Sesilija.

METRO I GUŽVE

Ostajemo ispod zemlje, ali se vraćamo u sadašnjost, da bismo pomenuli rimski metro. Za toliki grad, poznat po gužvama u saobraćaju (neko je izračunao da prosečni stanovnik Rima zaglavljen u saobraćaju provede 254 sata) metro je premali: ima samo dve "ipo" linije. Ovo "ipo" odnosi se na liniju C, koja saobraća u predgrađu i tek se poslednjih meseci radovima “probija” ka Trgu Venecija, Koloseumu, Trgu Svetog Petra i dalje. Iako vozi vrlo često i relativno brzo, rimski metro je izazvao i drugo gunđanje vašeg reportera: stanice su prilično zapuštene i prljave, vagoni išarani grafitima, a obaveštenja sa razglasa upozoravaju da se ne smete opustiti jer su džeparoši posvuda.

Ipak, linije A (crvena) i B (plava), koje se ukrštaju kod železničke stanice Termini (izgrađene 1950, i ceo taj kompleks sa autobuskim stajalištima i tramvajskim linijama moramo pohvaliti kao sjajno saobraćajno rešenje) - prosečnog turistu odvešće do većine destinacija koje se u vodičima savetuju pod "nemojte propustiti". Na primer, u jednom pravcu mogu se obići Placa del Popolo (Trg Naroda), Via Marguta, Španske stepenice, Fontana Di Trevi, Hadrijanov hram, Panteon, Trg Navona…

Via Marguta je, recimo, simpatična rimska uličica, širokoj publici poznata iz filma "Praznik u Rimu". U njoj, u broju 51, stanuje američki novinar Džo Bredli (Gregori Pek) i slučajno upoznaje princezu En (Odri Hepbern, dobila "Oskara"). Toliko od romantike. Danas je ta zgrada skoro ruševina, ograđena skelama i višegodišnjim obećanjima rimskih vlasti da će je popraviti. 

Vila Borgeze je najveći javni park u samom istorijskom centru Rima, u kom se može skloniti od gradske buke, šetajući uz jezero, ili uz hramove i muzeje. Izložbe i koncerti na otvorenom, vožnja bicikla ili poseta ekskluzivnoj Galeriji Borgeze samo su još neke od mogućnosti. Interesantno, Rim je jedan od najzelenijih gradova Evrope, ali će se u njegovim ulicama retko kad naći drvored: zelenilo je skoncentrisano u česte i raskošne parkove.

U Rimu se od buke može skloniti i u neku od šarmantnih, tipičnih kafanica. Koliko ih ima? To verovatno tačno znaju samo državni organi, ali se strancu čini da Rimljani žive samo od ugostiteljstva. Kao i u svemu drugome, i u tome nonšalantni i neobavezni. Najveća koncentracija je u boemskoj četvrti Trastevere. Tu je ovaj reporter slučajno naišao na Albanca iz Tetova (S. Makedonija), koji u Rimu radi više od 20 godina. Jednom u nekoliko meseci, veli nam, ode da obiđe roditelje, suprugu i decu u Tetovu. Mora se tako, razumemo se uz limončelo pri rastanku, jer u rodnom kraju posla nema, a zbog dece se mnoge stepenice moraju preskočiti.

Kad smo kod stepenica: Španske stepenice su doista impozantne, povezuju Španski trg (gde je španska ambasada pri Svetoj stolici) i Trg Trinita dei Monti (gde je istoimena francuska crkva), ali su suštinski - najmanje španske. Naime, Francuzi su davali pare, Italijani izvođenje, ali dok su se oni sporili oko planirane skulpture Luja XIV na vrhu, Španci su se "dosetili" da se njihova ambasada tu "doselila" sto godina pre izgradnje stepenica, pa je Stepenište Trinita dei Monti kolokvijalno ipak postalo "Španske stepenice".

CRKVE I FONTANE

Crkva na vrhu stepenica je jedna od oko 900, koliko ih je danas u Rimu. Da pomenemo samo još neke od njih. U crkvi Sveti Petar u lancima (San Pietro in Vincoli) je izložen Mikelanđelov Mojsije, napravljen za grobnicu pape Julija II. Bazilika Santa Maria Mađore je jedna od četiri papske bazilike, a danas u njoj počiva i papa Franjo. Bazilika Svetog Ivana Lateranskog poznata je kao sedište rimskih biskupa, a u njoj je 1929. potpisan Lateranski sporazum, kojim je konačno rešen višedecenijski spor između Kraljevine Italije i Svete stolice, i ustanovljena država Vatikan. 

U obližnjoj bazilici San Ðovani in Laterno su izložene Svete stepenice (Scala Sancta) kojima je, kako se veruje, hodao razapeti Isus do Pontija Pilata, čoveka koji mu je presudio. Stepenici su mermerne, ima ih 28, i na njima su, kažu, tri kapi Isusove krvi. Hodočasnici se njima penju na kolenima, ostali turisti sa strane, po drvenim daskama kojima su uokvirene, a na vrhu ih čeka soba "Sveta od Svetih". Nekada je to bila privatna kapela pape i sadrži relikvije svetaca i jednu od najstarijih ikona Isusa pronađenih u Rimu iz V veka.

Ni na jednoj od ovih lokacija nije tolika gužva da se ne može uživati u svom trenutku kod tih znamenitosti. Na žalost, to se ne može reći za jednu od najpoznatijih rimskih lokacija - fontanu Di Trevi. Tamošnji krkljanac su rimske vlasti dodatno povećale otežavanjem pristupa da se onaj već čuveni novčić desnom rukom preko levog ramena baci u fontanu. Da bi se turista vratio u Rim, dabome. Fontana na taj način dnevno ipak zaradi i po 3.000 eura, koji odlaze za subvencionisanje hrane za siromašne. Ali onda je u ostatku prilično tesnog prostora koji gleda na pozadinu zgrade Palaco Poli s tri statue i bazenom - takva gužva da se čoveku tu ne zalazi čak ni zbog sjajnog sladoleda koji može da se kupi u okolnim poslastičarnicama.

Za utehu informacija da danas Rim ima više od 300 fontana, a da je jedan od malog broja gradova čija je voda pitka, pa se može sipati na oko 2.500 "nasona" (česmi, čija cevi imaju karakterističan oblik nosa - kapitalca) i na nekoliko stotina posebno izgrađenih modernih česmi na dugme, koje nude i opciju punjenja mobilnog telefona. Tek da napomenemo: starorimske su fontane, kao i javna kupatila i kuće patricija u vreme procvata carstva, dobijale vodu s akvadukta; sirotinja je, međutim, morala da se snalazi na drugi način.

Doduše, tamo gde su danas ostaci Rimskog foruma, pre izgradnje ovog omiljenog mesta za antičke mitingaše, bilo je vode u izobilju. Onda je tuda prošla Via Sakra, koja je vodila od vrha Kapitola preko Foruma pa sve do Koloseuma. Ova ulica je služila kao glavna ruta trijumfalnih procesija u čast vladara koji su izvojevali pobede u ime Rima, a kroz nju su i sprovođeni pokojni rimski carevi do Foruma gde su održavane posmrtne ceremonije. 

Danas se na tom prostoru nižu manje ili više očuvani simboli slavnih vremena imperije: slavoluk Septimija Severa, pa "Umbilicus urbis Romae", simbolički centar Rima od kog i do kog se merila udaljenost od svakog mesta u antičkom Rimu, onda Kuria Julia, u kojoj se sastajao Senat, pa hramovi - Saturnov, Konkordov, pa Vespazijanov i Titov hram.

Da ne zaboravimo Cezarov hram, odnosno mesto gde je Cezar kremiran, a koje i danas posećuju brojni hodočasnici i ostavljaju pogrebne darove. Pored još nekoliko hramova, ističe se Vestin, gde je gorela večna vatra, koju su održavale vestalke. Bilo bi veoma loše znamenje za Rim ako bi se ta vatra ugasila. Zato je tu i njihova kuća, jer su praktično samo te sveštenice zavetovane na devičanstvo živele u donjem delu grada. Taj deo foruma se završava Titovim slavolukom.

KOLOSEUM I VATIKAN

Iznad foruma uzdiže se Palatin - brdašce na kome je Rim osnovan i na kome se nalazila pećina u kojoj se vučica brinula o Romulu i Remu. Danas je to još jedan muzej na otvorenom na kome se nalaze ostaci imperijalnih palata. Sa tog brdašceta se pruža fantastičan pogled na rimske forume.

Nedaleko odatle su, kako rekosmo, Imperijalni forumi (Cezarov, Avgustov, Nervin, Trajanov – sa već čuvenim Trajanovim stubom), a tu se diže i prvi tržni centar na svetu – Trajanova pijaca. U njoj je danas muzej sa na forumima pronađenim antičkim predmetima, što je takođe interesantno, ako se ima u vidu da je samo oko deset odsto antičkog Rima danas iskopano.

Sa druge strane, Koloseum. Zaštitni znak Rima. Njegova izgradnja je započeta 72. godine pre nove ere, a završen je samo osam godina kasnije. Ovaj podatak je gotovo fantastičan kad se nađete pred njegovim lukovima, jer oduzima dah svojom velelepnošću. To je najveći amfiteatar ikad sagrađen i mogao je primiti 80.000 posetilaca. Imao je pokretni krov, kojim se gledaoci štite od sunca i kiše, dok su životinje u arenu podizane posebnim liftovima. Koloseum je služio za različite spektakle, današnjem gledaocu bi verovatno najatraktivnije bile borbe gladijatora.

Konačno, da završimo još jednim kontrastom. Unutar grada Rima nalazi se država - Vatikan. Nekad je ceo Rim bio prestonica Papske države, onda se uz podršku Napoleona Rim odupirao ulasku u ujedinjenu Italiju sve do 1870. Posle toga papa je ostao u dobrovoljnom sužanjstvu sve do Lateranskog ugovora (1929.). Od tada, Vatikan je najmanja država na svetu, sa manje od 900 državljana, i predstavlja sedište Katoličke crkve i njenog poglavara Pape. 

Zbog male površine države i nemogućnosti da se smeste, ambasade stranih zemalja raštrkane su po Rimu. Van zidina žive i svi zaposleni, čiji broj nekoliko puta prelazi broj državljana. Vatikan čuva Švajcarska garda, najmanja i najstarija vojska na svetu. Dobro, verovatno i najšarenija.

Jedini deo Vatikana nezaštićen zidinama prema teritoriji Italije je Trg svetog Petra. Njega obeležava istoimena bazilika, gde je i grobnica ovog sveca. Čitava unutrašnjost bazilike je bogato ukrašena, a najpoznatije umetničko delo koje je krasi je Mikelanđelova Pijeta. S kupole bazilike pruža se fantastičan pogled na Vatikan i Rim.

Osim na ovaj trg i u baziliku, turista od cele teritorije Vatikana može da stane još samo na tle vatikanskih muzeja. Niz impresivnih kolekcija na otvorenom i zatvorenom čini više od 20.000 predmeta – što je manje od trećine ukupnog broja predmeta u posedu Muzeja.

Poslednji deo kompleksa, i zasluženo na počasnom mestu ove reportaže - neverovatna Sikstinska kapela. U ovoj kapeli se sastaje papska konklava, kardinalski kolegijum koji bira novog papu. Zidove Sikstinske kapele su oslikali drugi majstori renesanse, poput Botičelija i Peruđina, ali Mikelanđelo je onaj koji ju je proslavio oslikavši oko 500 kvadratnih metara tavanice, a 25 godina kasnije i deo iznad oltara. 

Tada 33-godišnji Mikelanđelo nije rado ušao u ovaj projekat, štaviše dugo je i odbijao ideju pape Julija II. Posle četiri godine rada u veoma lošim uslovima završio je tavanicu, sa više od 300 figura u devet scena iz Knjige postanja, uključujući Stvaranje Adama (Bog prvi put prikazan u fizičkom liku), Adama i Evu u Edenskom vrtu i Veliki potop. 

Mikelanđelo se u Sikstinsku kapelu vratio četvrt veka kasnije, kada je naslikao Strašni sud iznad oltara. No, kadinal Karafa (potonji papa Pavle IV) bio je užasnut što je Mikelanđelo oslikao nage figure, započevši oštru kampanju da se freske uklone. Krenula je i kontra-kampanja, ali, na kraju je većina figura na fresci, rukom anonimnog umetnika, ipak naknadno "obučena".