Crno vrijeme opadanja i propadanja

Piše: Tomislav Marković

Da je nekim čudom i vremenskom mašinom celokupno stanovništvo ove zemlje osamdesetih godina samo na jedan dan premešteno u ovu današnju realnost, verujem da bi bar polovina pomerila pameću, a ostali bi poverovali da su umrli i dospeli u pakao. Pokojna, mučki ubijena SFRJ, sa svim svojim manama, ipak je bila pristojna država u kojoj je bilo nezamisliv sav ovaj gadluk na koji smo se odavno privikli.

Masovno slavljenje ratnog zločinca, ubice hiljada nevinih civila, čoveka koji je naređivao granatiranje i snajperisanje dece, streljanje dečaka, ubijanje staraca i žena, premeštanje leševa iz jedne masovne grobnice u drugu i treću – to je samo jedan detalj naše infernalne stvarnosti. A nebrojene su manifestacije istog paklenog vida realnosti, na sve strane, od političkog života do takozvanih medija, od intelektualnih sfera do crkvenih krugova, od svakodnevne mržnje do razularenog radikalnog zla koje ne miruje.

Ples demona

Na javnoj sceni defiluju ugledni lopovi, ukoljice, zločinci, lažovi, licemeri, psihopate, razbojnici, secikese, kokošari, opsenari, manipulatori, lažni rodoljubi, šarlatani, prevaranti, šibicari, nasilnici, siledžije, agresivci, totalitarci, pomračeni umovi, ljubitelji masovnih ubica, osobe kojima je jedina životna svrha ponižavanje i gaženje svega dobrog i lepog u čoveku, ekstremni nacionalisti, neonacisti, zagovornici čvrste ruke, obožavatelji koljača iz Kremlja, mrzitelji slobode i ljudskog dostojanstva, huligani, dileri droge, duhovnici krvi i tla, pohlepnici, mediokriteti, wannabe mediokriteti, nepismeni novinari i pisci, priglupi intelektualci, bezbožni popovi, ugledni džeparoši, analfabete sa doktoratima, plagijatori, neznalice, teške budaletine sa akademskim titulama, širitelji mržnje u svim pravcima, teoretičari zavere, profesionalni zastrašivači, lekari koji ne veruju u vakcine, sveštenici koji ne veruju u Boga, tužioci i sudije koji ne veruju u pravo, žurnalisti koji ne veruju u istinu i činjenice, i slični pripadnici flore i faune jednog dubinski razorenog društva.

Svakog Božjeg dana nas sva ta neprebrojna bulumenta, Legion joj je ime, bombarduje iz svih mogućih medija, sa društvenih mreža, sa novinskih naslovnica na kioscima, sa internet portala, iz zaseda i stupica za poslednje ostatke zdrave pameti. I tako već decenijama, otkad smo otkrili da smo nebeski narod, doživeli nacionalno buđenje, prepoznali novog mesiju u najordinarnijem partijskom aparatčiku i potpuno pomahnitali. Nije ni čudo što nam javnost izgleda kao defile ljudi koji su pomerili pameću, kao mašina za uništavanje malih sivih ćelija, savesti, dostojanstva, slobode, razuma, lepote, dobrote, plemenitosti i svih drugih ljudskih vrlina.

Što reče Dostojevski u pismu bratu: „Čovek je biće koje se na sve privikava, i mislim da je to njegova najbolja definicija“. Navikne se čovek na sve, pa i na ovo neljudsko stanje koje traje najveći deo naših života, ili čitav život, u slučaju pripadnika mlađih generacija. Gnusoba opustošenja zaista predugo traje, bez pauze i počivke, bez stvarne nade da će doći do suštinskog preobražaja i povratka nekoj elementarnoj normalnosti. Kad bi naša realnost našla svoj likovni izraz – postalo bi očigledno da se nalazimo u slici Hijeronimusa Boša, usred plesa demona koji mahnitaju i divljaju, razarajući sve ljudsko.

Progledale sve jazbine i kanali

A ako bismo tražili poetski objektivni korelativ naše nakazne realnosti, našli bismo ga u stihovima Vladislava Petkovića Disa, napisanim davne 1910. godine, u pesmi “Naši dani”. Bezbroj su puta navođeni ti stihovi, ali se od silnog citiranja nisu ni izlizali ni otrcali, vredi se podsetiti:

“Razvilo se crno vreme opadanja,

Nabujao šljam i razvrat i poroci,

Podig’o se truli zadah propadanja,

Umrli su svi heroji i proroci.

Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,

Na visoko podigli se sutereni,

Svi podmukli, svi prokleti i svi mali

Postali su danas naši suvereni,

Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,

Ismejane sve vrline i poštenje,

Poniženi svi grobovi i životi,

Uprljano i opelo i krštenje.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

(…)

Od pandura stvorili smo velikaše,

Dostojanstva podeliše idioti,

Lopovi nam izrađuju bogataše,

Mračne duše nazvaše se patrioti,

Od pandura stvorili smo velikaše.”

Komentar je gotovo suvišan, pesma je nastala tačno pre 116 godina, a kao da je napisana juče u podne i objavljena jutros na nekom portalu. “Naši dani” su zaista naši, a ne samo dani Disovih savremenika. Mračne duše što se nazvaše patriotama zavijaju nas u crno evo već decenijama, stvarajući poredak u kojem su “ismejane sve vrline i poštenje, / poniženi svi grobovi i životi”. Ponižavanje grobova je omiljena disciplina ovdašnje vlastele i dvorske svite, mahom se iživljavaju nad humkama koje su sami napravili, onima u kojima prema njihovom nakaznom shvatanju počivaju neki tuđi ljudi. Zaista su progledale sve jazbine i kanali, a svi podmukli, svi prokleti i svi mali postali su danas naši suvereni. I to ‘danas’ traje već četrdeset godina.

Slobodarske osamdesete

A moglo je da bude drugačije, iako nam se često čini da je postojeći tok istorije bio jedini mogući. Uprkos nametljivosti takve determinističke predstave, ona je ipak duboko pogrešna. Tome u prilog govori i činjenica da je naš današnji svet bio potpuno nezamisliv ljudima iz osamdesetih godina prošlog veka. U tome vreme sam bio klinac, ali da mi je neko ispričao šta će se sve dogoditi, kako će izgledati ova zemlja kroz deceniju, dve, tri, četiri, da mi je neko detaljno opisao budućnost – rekao bih mu da nije pri čistoj svesti i preporučio bih mu da se leči. Jer ovo što mi živimo već predugo – bilo je posve nezamislivo, nemoguće, nestvarno.

Esej „Demon nacionalizma“ u kojem slika portret Slobodana Miloševića, Vuk Perišić otvara kratkim presekom stanja jugoslovenskog društva u trenutku kada je Milošević stupio na scenu, koji vredi opširnije citirati: “Pojavio se u vrijeme spore, ali postojane liberalizacije tadašnjeg režima koja je poticala nadu da će jedan potrošeni političko-ekonomski sistem evoluirati prema društvu zapadnoevropskog tipa. Pojmovi kao što su vladavina prava, slobodno tržište, evropska integracija i sloboda i blagostanje Građanina, kao izvora i utoka političkog legitimiteta, počeli su stjecati pravo postojanja u javnom diskursu i činilo se da su konzervativne i dogmatske snage u defenzivi. Mediji su bivali sve slobodniji. U Ljubljani je započela dekonstrukcija režimske mitologije i postavljeno je pitanje vojske, jedine dotad nedodirljive ustanove. Beogradska štampa prednjačila je u afirmaciji tržišnog i građanskog liberalizma. U Zagrebu su pokušaji dogmatske partijske frakcije da zaustavi slobodoumna kretanja u kulturi i umjetnosti ispali smiješni. (…)

U većim gradovima, koji su već šezdesetih godina postali središta individualističkog i zapadnoevropskog načina života, došlo je do procvata kulture i umjetnosti, posebno kazališta, filma i rock muzike. Komunikacija i suradnja Ljubljane, Zagreba, Sarajeva i Beograda odvijala se intenzivno i spontano kroz anacionalne i urbane sadržaje, bez utjecaja političkih grupa, a često i njima uprkos. Šira javnost doživljavala je nacionalizam kao hir koji opsjeda marginalne čudake, netalentirane pisce, ološ iz predgrađa i, uopće, ljude koji imaju problema s percepcijom vlastitog identiteta”.

Privid neminovnosti

Slika osamdesetih godina koju daje Perišić iz današnje perspektive deluje na prvi pogled previše svetlo i optimistički, kao mitski narativ o “boljoj prošlosti”. Međutim, takav utisak je posledica upravo vremenskog razmaka koji nas deli od tog doba, kao i svih katastrofa koje su se u međuvremenu dogodile: trijumfa nacionalizma, rušenja SFRJ, ratova, razaranja, ratnih zločina i genocida.

Današnji istraživač mahom je usredsređen na nacionalističku rekonkvistu, na bujanje populizma i nacionalizma osamdesetih, na instaliranje narodnjaštva koje je započeto u intelektualnim krugovima okupljenim oko Dobrice Ćosića, da bi se potom prelilo u sferu politike kada je režim Slobodana Miloševića preuzeo gotov nacionalni program i počeo da ga sprovodi u delo. Posle više od trideset godina života pod nacionalističkom čizmom čini se da je nacionalizam naša sudbina.

Neopozivost istorijskih događaja lako može da zavara posmatrača, pa da mu se oni učine neminovnim, kao da povesni tok nije mogao da skrene i u nekom drugom pravcu. Lako se dospeva u iluziju da je razvoj događaja koji se odigrao bio jedini mogući. Istorijski događaji dobijaju oreol logičnosti, iluziju nepretrgnutog kontinuiteta tek post festum, iz perspektive današnjice. Problem sa ovakvim teleološkim pogledom na prošlost je što bi i svaki drugi tok događaja izgledao podjednako logično i kao deo nekakvog istorijskog kontinuiteta. U trenutku kada se istorija odvija sasvim je neizvesno kojim će pravcem krenuti, a privid neminovnosti dolazi iz sekularizovane vere u božansku promisao koja se prometnula u “smisao istorije”. Istorija se ne odvija ni po kakvom unapred utvrđenom libretu, da parafraziram ruskog liberalnog mislioca Aleksandra Hercena.

Perišić, kao dosledni liberal i zatočnik ljudske slobode, ustaje upravo protiv tog, često nesvesnog istorijskog determinizma. Po njemu, istorija “nije determinirani tok neminovnih događaja kojim upravljaju proizvodne snage, proizvodni odnosi, nacionalna ‘bića’ ili nacionalni ‘usud’. Jugoslavenski prostor mogao je izbjeći mržnju, siromaštvo i rat, sve dok politička koterija na čelu sa Slobodanom Miloševićem nije pokrenula lančanu reakciju nacionalizma”. Odatle sledi slikovita poenta: “Požar je tek samo jedna od mogućih sudbina šume”. Nama, pogorelcima u ostacima šume, često je teško da se oslobodimo prizora za koji su nam oči prikovane: od izgorelog drveća ne vidimo kako je postojala mogućnost da piroman ne dođe u posed upaljača i benzina.

Bolja prošlost i daleka budućnost

Naprednjački vlastodršci i njihovi pomagači, cela ta razularena razbojnička banda koja nas jaše već decenijama pod raznim imenima – upravo želi da nas ubedi da je realnost koju su oni stvorili (uz sasluženje miliona zabludelih građana) jedino moguća, da nema nikakve alternative, da je naša sudbina jednom zauvek zacrtana. Da je crno vreme opadanja i propadanja jedino vreme u kojem ćemo životariti i na kraju skončati. Sasvim razumljiva strategija, jer bi ih takva konstelacija zauvek održala na vlasti, u posedu moći i novca, sa neizmernim mogućnostima za pljačkanje i otimačinu.

Međutim, u istoriji i ljudskoj stvarnosti nema nikakve neminovnosti i determinizma. Naprosto, ljudi mogu da odluče da nešto promene, da smene vlast, da drugačije ustroje društvo, da se okrenu nekim drugačijim vrednostima, da otvore oči, da prestanu da budu kukavelji, da nešto preduzmu, da bar pokušaju da se vrate u neku elementarnu normalnost mirnodopskog života. Takvu šansu će srpsko društvo imati na parlamentarnim izborima 25. oktobra, posle dužeg vremena.

Naravno, smena naprednjačkih razbojnika ne može preko noći dovesti do uređenog društva, ali bar nećemo skliznuti u otvorenu diktaturu i postati balkanska verzija Belorusije. Da se ponovo vratimo u onu svetliju stranu realnosti osamdesetih, koju je Vuk Perišić slikovito opisao, treba nam bar stotinak godina, ako i to nije preterano optimistička projekcija, ali hajde da bar krenemo u tom pravcu. Neka nam bar daleka budućnost zaliči na bolju prošlost, kad smo već uspeli da temeljno ruiniramo sadašnjost.