Igre bez granica: Kako su Bobi i Mačak pretvorili RTCG u svoje dvorište

Poštovani profesore, doktore, docentu Veseline Drljeviću, predsjedniče Savjeta,

Uvaženi Okrivljeni, oče Veseline, Bobijev druže i prijatelju,

Ugledah jutros, a je zora svanula, još jednu Bobijevu frešku žvrljotinu, koju ste i Vi odmah, posredstvom društvene mreže zvane Fejsbuk, odmah podijelili, jer ste kanda procijenili da je mnogo dobra. Štaviše, da je TOP!

Pošto, računam, da ono građanstvo koje je još u svijest, odmah zaboli na ožičicu kad spazi da čeljade koje, makar po zbiru godina, pripada svijetu odraslih, počinje ili završava dopis sa “drugari”, da vidimo zašto vremešni Bobi, koji se predstavlja kao generalni direktor RTCG, zapravo piše i razmišlja kao makanja Bobi od jedno 10-12 ljeta.

Mudra, kakva već jesam, odmah imam odgovor – Straha ne, a obraza ne, pa se uzbičilo!

Il je nešto crnje od ovoga? Ako me razumijete šta hoću da kažem?!

Evo… Bobijeva objava na Fejsbuku naslovljena sa “Drugari”.

Pa da prevedemo na Bobijev “jezik”.

“Zdravo drugari. Zovem se Boris, ali moj drug Veselin kojeg ja zovem Mačak mene zove Bobi. Mi smo mnogo dobri drugovi i lijepo se družimo. Meni je moj drug Mačak baš dobar drug, ali samo kad oće da se igra onih igara koje se meni sviđaju. A ja baš volim igre i igrice i mnogo se smijem kad se neki drugari zbog toga ljute.

Moj drug Mačak i ja najviše volimo da maltretiramo djevojčice. I najviše se smijemo kad one plaču. Nama je to uvijek zabavno i baš budemo srećni.

Neki kažu da će mog duga Mačka, zato što je nekoliko puta slagao zbog mene, čika policajci da odvedu u zatvor. Mene baš briga, jer je meni jedino važno da čika policajci ne dođu po mene. Ja volim mog druga Mačka, ali najviše volim sebe.

Ja mnogo volim da se hvalim i izmišljam da sam najbolji. Meni kažu da to nije lijepo, ali meni je to baš zabavno.

Neki drugari se na mene ljute zato što kad ja nešto loše uradim, kažem da je to uradio neko drugi. I ne trepnem. Tako sam, mnogo puta, optužio mnoge drugare i djevojčice (jer drugarica nemam). I, niko me još zbog toga nije kaznio.

Meni stalno viče nastavnica maternjeg i kaže da sam nepismen. Kad mi napiše jedinicu, ja je olovkom prepravim I napišem da sam dobio četvorku. Zato ja mislim da sam mnogo pametan, dok me ne uhvate da varam.

Ja sam, tako kažu, i mnogo lukav. Kad vidim da je neko jači od mene, ja se odmah unevim i pravim se dobar. Dok mi ne okrenu leđa, a kad me ne vide ja radim šta mi se sviđa.

Moj drug Mačak i ja mnogo smo nestašni. Prije nekoliko godina, obećali smo jednom čiku koji je mnogo važan, da ćemo sve da ga slušamo I on nam je dao Radio-Televiziju da se igramo. Nama se to mnogo svidjelo I mi sad nećemo da je damo nikom. Iako smo puno stvari pokvarili i posvađali se sa svima, mi uvijek kažemo ovom čiku koji je mnogo važan, da ćemo da se popravimo. A najviše se bojimo, ja i moj drug Mačak, od onih čika sa bradama što nose neke duge crne haljine. Čak se I onaj čiko što je mnogo važan plaši od ovih čika s bradama. I najviše nas je strah da nam se oni ne naljute.

I ja ću, a i moj drug Mačak, sve da slušamo ove čike s bradama jer se nama Radio-televizija mnogo sviđa I nećemo je puštit.

Vaš drugar Bobi.”

Eto, anđeli s Vama i neka Vam bog podari mudrost i strpljenje,

Tanja Šuković, djevojčica koju ne vole Bobi i Mačak