Ima li Srbiji spasa?

Da, naslov ove kolumne je provokativan. Da, prejudicira da je stanje u Srbiji veoma loše, čak kritično, i da je zemlja takoreći na aparatima, čije je isključivanje sasvim realna i očekivana opcija.

Srbija će - da odmah rešimo zabrinutost onih koji političke i opštedruštvene procese gledaju kroz maksimu "u se, na se i poda se" - opstati kao država. Pitanje iz naslova se, u stvari, više odnosi na pravac kojim će država - po geografskom i političkom položaju "viđena" da bude zamajac i lider Balkana - ići sutra. Odnosno, ne da li će države biti, već kakva će država biti.

I koliko god se taj put ka "sutra" činio maglovit prethodnih godina, pa i prvih meseci velikog narodnog bunta zbog smrtonosne korupcije i neodgovornosti današnjeg režima, čini se da se u poslednje vreme koprena diže i da slika nije baš idealna.

Ako govorimo činjenicama i ako gledamo stvarnost, a zanemarimo izuzetke i lepe želje, Srbija danas je, baš kao i Srbija 1990, okovana mitom, isfantaziranom istorijom, lažno izgrađenim osećajem sopstvenog nužnog hegemonizma i šovinizmom. Ovako pljusnuto direktno u lice čitaoca deluje baš grubo i poražavajuće. Ali, to je zato što istina jeste gruba i poražavajuća, a njeno zanemarivanje, lakiranje, ublažavanje... ni dosad nije donelo ničega dobrog. I nema razloga za očekivanje da će ubuduće biti drugačije.

Prosečan čovek, a takvih je većina svuda, više voli život bez trzavica, zameranja, bolnih tema, makar i u sopstvenom mehuru nerealnosti - nego suočavanje sa istinom koja je najčešće teška za prihvatiti i nimalo povoljna za verovanja i ubeđenja tog prosečnog čoveka. A upravo u tome se čovek razlikuje od životinje, koja bez obzira koliko manji mozak ima, ipak ne uleti dva puta u istu klopku.

Vlažni srpski san o posebnoj vrednosti, istorijskim granicama, izvornoj dominaciji i natprirodnim pravima nije od juče, ali se tačno može odrediti vreme njegovog nastanka. Nastao je sa nastankom srpske države 1878, kao odgovor Petrograda zapadnim silama koje su Rusiji pokvarile planove. 

Za one koji su preskakali časove u školi (a uvek se iznova zaprepastimo koliko mnogo takvih ima): ruski plan za jutro posle ratova 1875-1878. bila je Velika Bugarska, znatno uvećana Crna Gora, i Srbijica, tek malo veća od Crne Gore. Da zapadne sile Berlinskim kongresom nisu pokvarile (ruski) Sanstefanski mir, Pirot, Vranje i cela današnja Makedonija bili bi Bugarska.

Uglavnom, Berlinski kongres je umnogome izmenio tu mapu dirljive ruske ljubavi i upravo je Zapad Srbiji podario granice koje su joj posle omogućile osvajanje Kosova i Makedonije, pa sledstveno i stvaranje prve Jugoslavije. Dosledna onome što je istorijski uvek najbolje radila, Rusija se brzo prilagodila, te je njen vojni logor na Balkanu umesto Bugarske postala Srbija. Jeftino. Uz malo dizanja ega, epova o bratstvu, nežnih pravoslavnih tonova i brižljivo plasiranih mitova i izmišljotina.

Da se razumemo, a i da bi se izbegla stigma: nisu Srbija i srpski narod usamljeni u raznim fantazijama i nerealnim viđenjima sebe, svojih kvaliteta, prava i granica. Samo su, za razliku od većine, ostali zakovani u prošlosti i mitovima, umesto da su - što većina jeste uradila - istoriju ostavili za pijana kafanska busanja, a realnost za svakodnevicu i planove kako da sutra bude još bolje. U tome Srbija ima uzor - Rusiju, takođe nerealnu u sagledavanju istorijske pozicije, kvaliteta, svoje moći i prava ruskog naroda.

Istorija kao nauka je neumoljiva. Ona veli da Srbija mnogo duže nije postojala kao država, nego što je postojala. To, naravno, ne sme da bude nikakav argument protiv Srbije, kao što neke druge činjenice ne smeju da čine argumentaciju "za" činjenje nekakve nepravde Srbiji. Ali je zato uvek zgodno podsetiti nacional-šoviniste da su i drugi narodi imali srednjevekovne države i da se neko posebno pravo ne može i ne sme tražiti iz izabrane idealne vremenske pozicije ("sve što smo ikad držali je naše i sve što sad držimo je naše"), jer onda neko drugi može da "podseti" na drugu krajnost (kada recimo države nije ni bilo, pa otud nema ni prava), već je jedina polazna tačka za svako zahtevanje i obavezu sadašnjost i realnost. I tu se stavlja tačka na neka izmaštana istorijska prava i poseban položaj.

Vraćamo se na naslov. Ima li, dakle, Srbiji spasa? 

Stanje, rekosmo, danas nije ružičasto. Ne u smislu državnih granica, one će opstati, već moralno, civilizacijski, biološki. Jer danas čak i oni koji se mesecima bore protiv odnarođenog režima ogrezlog u kriminalu i korupciji, zvuče poput ideoloških predaka tog režima, zaslužnih za katastrofalni raspad SFR Jugoslavije. 

Duže od sedam meseci od početka masovnih protesta zbog tragedije koju karakterišu obrasci istočnjačkih uzora srpske vlasti - na ulicama je nemoguće videti zastavu EU. Zato se slobodno viju neki "nedavački" barjaci koje je kreirala BIA za potrebe bezbednog nacionalizma u pravcu Kosova, i zastave s ruskim svecem koji je pod "vagnerovcima" postao simbol agresorskog, genocidnog rata protiv suverene Ukrajine.

Dok Evropska unija sve glasnije kritikuje i osuđuje srpski režim, zbog korupcije i sadističkog nasilja prema demonstrantima, Rusija to otvoreno podržava, a njen ambasador u Beogradu čak javno "crta" smernice srpskim vlastima za nasilno suzbijanje protesta. Sinhrono, predstavnici studenata i najvećeg dela opozicije, građanskih i intelektualnih organizacija i kružoka, kao guje otrovnice skaču kada EU ne ispuni neko njihovo, najčešće nerealno očekivanje, "dokazujući" time da "EU nas ne želi". Na rusko gubernadurstvo, međutim, uočljivo niko ne reaguje i teško je reći da je razlog izostanku osuda i distanciranja samo strah od nekog čaja, davljenja u praznom bazenu ili ispadanja kroz prozor.

U tom smislu, Srbija trpi posledice jednoipovekovne otrovanosti, pa ćete tako i od teško prebijenog studenta iz bolesničkog kreveta čuti salve protiv "mrskog Zapada". Iako su ga prebili upravo oni koji, vrlo osnovano se veruje, rade po direktnim direktivama "voljenog Istoka". Najzad, Moskva i Beograd su javno obelodanili zajedničku borbu protiv "obojenih revolucija", a kad govore o studentskom i građanskom protestu u Srbiji, i jedni i drugi ga "krste" kao obojenu revoluciju. Reklo bi se - pametnom dovoljno. U praksi: ili nije dovoljno - ili nema pametnih.

Ovako gledano, mogla bi da se uvede neka psihološka kategorija pod nazivom "srpski apsurd". Srpski apsurd je, recimo, kada onaj koji do puštanja krvi bije studente ima na rukavu sliku istog ruskog sveca, koji je i na zastavama prebijenih studenata. Ili kada za događaje u Srbiji obe strane optužuju Zapad: on je istovremeno kreirao "obojenu revoluciju" i podržava Vučića zbog iskopavanja litijuma. Ako neko primeti da su to pomalo šizofreni stavovi, u redu je. Jesu.

Stiče se utisak da su sadašnjem srpskom režimu odbrojani dani. On jednostavno ide iz greške u grešku, leluja kao bokser u nokdaunu, a pošto sudija ne prekida borbu, jedino je pitanje da li će bokser na nogama ostati još dva-tri meseca ili godinu. 

Sada je prava nepoznanica, u stvari, kako će doći do smene režima, a ne kada. I da li će upražnjene fotelje zauzeti trudbenici sa platnog spiska Moskve, koji su sada u ofanzivi, i koji bi bili "ruskiji" od sadašnjih vlastodržaca, ili će šansu dobiti ljudi koji bi Srbiju najzad i nedvosmisleno u spoljnopolitičkom kursu okrenuli Zapadu i njegovim vrednostima, a na domaćem planu - samoj sebi i problemima koji kipe bukvalno iz svake sfere života.

I kada to budemo znali, znaćemo i odgovor na pitanje iz naslova: ima li Srbiji spasa?