Kao cirkus pred tragediju

Srbijanski teatar apsurda svakodnevno dobija nove priloge, ali je već sada potpuno jasno da ovako neće moći još dugo.

Onaj koji bi po ustavnoj funkciji trebalo da simbolizuje jedinstvo naroda i celovitost države - predsednik Republike - iako se ni ranije nije mogao pohvaliti mirotvorstvom i tolerancijom, već mesecima vrlo aktivno truje i poslednje tragove zdravih odnosa i normalnog života u Srbiji. Poslednjih dana je prevazišao i sopstvenu nečasnu ulogu u danima raspada SFRJ, nazivajući pobunjene srpske studente nacistima. Rezultat te agresivne polarizacije stanovništva na "mi" i "vi" danas je vidljiv na svakom koraku, a netrpeljivost između dve strane - onih koji žive na račun nekritičkog služenja stranci i vladajućoj porodici, i onih koji žele da žive u normalnoj i pravno uređenoj Srbiji - preti da nekontrolisano eskalira.

Vrhuška srbijanskog autokratskog sistema, čini se, zbog toga ne brine previše. Još. Loša iskustva Miloševićevog režima bila su dobra škola za Srpsku naprednu stranku, koja je tokom prethodnih 13 godina vlasti izgradila trostepeni sistem sopstvene bezbednosti. Najpre, policiju je u velikoj meri očistila od za sebe nepouzdanih kadrova (čitaj: profesionalaca i ljudi od integriteta), pa u poslednje vreme policija često otvoreno deluje kao stranačka, a ne državna, formacija. Ona se sve češće koristi za zaštitu ove druge grupe. Drugi stepen čini prava mala paravojska formirana od pripadnika raznih agencija za obezbeđenje (vele da ih ima oko 50.000, koliko je otprilike i policajaca), čiji su vlasnici svi uvezani u sistem SNS. Oni služe za uterivanje straha narodu, reketiranje, prebijanje i vršenje ozbiljnijih krivičnih dela. Konačno, treći stepen, iako najmanje pouzdan, čine "navijači" i slični fanatici uzgojeni na nasilnoj tradiciji stadionskih tribina još od 1990, gde je, najzad, i sam Aleksandar Vučić zapečatio sopstvene komplekse neuspehom da se nametne kao vođa navijačkog severa. Oni su pioni pogodni za žrtvovanje, lojalni su, neopterećeni inteligencijom, ne vrede mnogo, zamenjivi su, ali trenutno odrade posao.

Naravno, ovo ne bi bila potpuna slika, a da se ne naglasi da je vladajuća stranka u Srbiji ustrojena nalik mafijaškoj organizaciji. To ne podrazumeva samo zavet ćutanja, već spremnost na žrtvovanje za "naš cilj", kao i zaštitu članova koji su se na bilo koji način žrtvovali, dok se odstranjuju - na sreću, ne fizički (ili ne uvek fizički, ako se setimo "sumnjivog" slučaja Cvijan) - samo oni koji prekrše pravila. Ako pogledamo afere, skandale, svakovrsne pijane i drogirane brljotine, razotkrivene krađe i sve ostalo šta obeležava poslednjih 13 godina srpske agonije, videćemo očigledne primere svega toga. Sve je to, naravno, upakovano u patriotizam, u dranje "Srbijaaaa" i mahanje zastavama, uz optuživanje spoljnih neprijatelja i “kolektivnog Zapada” (ko vidi ruski potpis u ovome, u pravu je), ali, ta slika služi samo da dodatno umrtvi narod drogiran propagandom s nacionalnih frevencija.

Politička temperatura raste taman kao i spoljna: jedna se, doduše, meri stepenima celzijusa, a druga batinama, uvredama i metastaziranjem mesecima blokiranog najužeg centra srpske prestonice. Provokacije i umišljajno izazivanje nestabilnosti se nastavljaju i dobijaju neverovatne oblike. Da ne preti stravičnim raspletom, ovo bi mogla da bude lepa cirkuska predstava za gladan, ali već veseo narod.

Nekoliko litara vode i piva i nekoliko navodnih bubutki, kojima je bio izložen "arhićaci" Miloš Pavlović kada se pojavio u "Studentskom gradu", srbijanska vlast digla je na nivo nacionalne tragedije. Pavlović se, kao slučajno, pojavio među kolegama za koje svi znaju, pa i on, da im kao "štrajkbreher" nije baš najomiljeniji. Kao slučajno, tu se našla i kamera nekad uglednog dnevnog lista, simbola novinarstva u SFRJ, koji čak ni za Miloševićevog vakta nije bio tako osramoćen kao sada, pod naprednjačkom upravom. Kao slučajno, u Urgentnom centru našao se dr Zlatibor Lončar, ministar zdravlja poznat (i) po rečenici "gledam da ih nema" (za Crnogorce u srbijanskom zdravstvenom sistemu). Kao slučajno, već sutradan Pavlovića je primio predsednik Republike, a predsednica skupštine mu čak otišla "na noge", u najveće nehigijensko naselje u Evropi, u šta su naprednjaci pretvorili nekad elitni Pionirski park i plato ispred Skupštine (Jugoslavije, pa Srbije).

Sve se to zbilo neposredno posle nekoliko ortodoksnih prebijanja studenata i profesora BU. Upad nasilnika na Pravni fakultet i nanošenje ozbiljnih povreda jednom studentu, jednom profesoru i jednom zaposlenom; premlaćivanje sina jednog (zbog sinovljevog buntovništva) nedavno penzionisanog karijernog policijskog generala; prebijenje "jutjubera" koji je pokušao da razgovara sa stanovnicima najvećeg nehigijenskog naselja u Evropi - samo su neki od događaja koji su prethodili žrtvovanju Pavlovića. 

ZABRANJENI GRAD

Ono šta je usledilo dostiglo je razmere teško zamislive čak i za SNS radikale, od kojih su i Srbija i region od 1990. svašta doživeli. Iako se na prste obe ruke mogu izbrojati srpski studenti koji ne podržavaju aktuelni protest, predsednik države, predsednica skupštine i ministar zdravlja sebi su dali za pravo da studente u blokadama nazovu - nacistima. Ni označavanje ukupne budućnosti jedne zemlje najcrnjom ovovremenom ideologijom nije bilo dovoljno, pa je na zidinama niške tvrđave osvanuo transparent sa kukastim krstom (i tekstom "bolje ćaci nego naci"), što je prvi put od Drugog svetskog rata da se ovaj simbol, pod kojim je Niš žestoko stradao, pojavljuje u drugom po veličini srbijanskom gradu. Uzgred rečeno, simbol čije je iscrtavanje i upotreba zakonom zabranjeno i kažnjivo. Ni organizatori ni komunalne službe ga nisu skinuli, to je učinila tamošnja opozicija.

Verovatno je SNS radikalima neko skrenuo pažnju na "nezgodnu" simboliku, pa je sličan natpis u subotu okačen ispred nehigijenskog naselja u Pionirskom parku (na raskrsnici Kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra), samo je ovog puta kukasti krst precrtan, odnosno iskazan kao saobraćajni znak zabrane. Svejedno, dve su opozicione poslanice pokušale da iseku taj transparent, ali je u momentu reagovala u parku nagomilana bagra kriminalaca i siledžija, pa su ih sprečili, vređajući ih i polivajući vodom. Ako se pitate gde se dela policija, pa, kao i u mnogim drugim situacijama u poslednje vreme, gledali su bez reakcije, a onda sprečavali poslanice da nastave ka Skupštini. Doduše, i napisali su prekršajne prijave poslanicama.

"Ćacilend" je, u stvari, postao svojevrsni "Zabranjeni grad" koji "štite" bitange sa podebelim dosijeima i verovatno obećanom abolicijom, za svaki slučaj pod kapuljačama i kačketima. A policija sa spoljne strane ograđenog Pionirskog parka, umesto da hapsi - štiti te bitange. Izlišno je i reći da mesecima blokiran centar grada i ozbiljno ugrožena bezbednost nikog od državnih ili organa Grada ne uzrujavaju. U kontekstu današnjih odnosa u Srbiji pominjati mogućnost da se prođe parkom ili delom centra, sada je naučna fantastika. A vrlo verovatno, i zdravstveno-sanitarni problem.

Igrom slučaja i srbijanskog pravosuđa, više niko od ključnih uhapšenih za novosadsku tragediju 1. novembra 2024. nije u zatvoru. U zatvoru nije niko od onih koji su automobilima udarali studente: jedna od njih je čak nedavno oslobođena odgovornosti s obrazloženjem da je dodala gas i pregazila studentkinju na protestu - iz prepasti, iako je niko nije ugrožavao. Trojica od četvorice nasilnika (ili, Vučićevim rečima, "junaka") koji su studentkinji polomili vilicu bejzbol palicama, takođe su na slobodi, a samo četvrti je dobio "nanogicu". I tako redom.

Nasuprot tome, samo zbog incidenta u "Studentskom gradu" uhapšena su 22 studenta. Iako nema dokaza o bilo kakvim povredama Pavlovića, niti je advokatima uhapšenih predočena ikakva lekarska dokumentacija navodno povređenog "arhićacija", osim kuknjave u režimskim tabloidima. 

Za trojicu uhapšenih tužilaštvo je tražilo pritvor od po 30 dana, ali je sud to odbio. Trojica su prihvatila sporazum o priznanju krivice, iako dela nije bilo. Advokat Ivan Ninić objasnio je kako policija iznuđuje te sporazume: izvrše nelegalni uvid u sadržaj mobilnih telefona uhapšenih, pa sadržaj dostave tabloidima. Onda se stvara slika o kriminalcima i upada u kuće i javno se hapse pred kamerama. To niko nije demantovao. A akcija pritiska na one koji žele promene nastavljena je tako što policija legitimiše okupljene na svakodnevnim komemorativnim blokadama beogradskih ulica.

Da se teatar apsurda približi cirkusu u ovoj fazi pobrinuo se sud. Treći osnovni sud je, nemogavši da produži pritvor jednom od uhapšenih u ovom slučaju, izdao meru zabrane prilaženja Milošu Pavloviću iz Doboja, sa trenutnim boravištem - pazite sad! - u Pionirskom parku. Svako sa dve godine Pravnog fakulteta zna da zvanično boravište ne može biti na javnoj površini i da ukoliko neko uspostavi nezakonito faktičko stanje boravka tamo gde ne sme, moraju da reaguju ili policija ili Centar za socijalni rad.

I CRKVOM NA MLADE

Na to su došle dileme oko upisa brucoša, jer uveliko su počeli da teku rokovi za pripremu upisnog procesa, posebno prijemnih ispita. Čak se i to koristi za pritiske na omladinu u protestu. Mnogoosporavani ministar prosvete Dejan Vuk Stanković pokušava da srednjoškolske maturante i njihove roditelje, koji čekaju upis "u niskom startu" i u nemogućnosti da išta tokom leta planiraju, nahuška na studente i uprave univerziteta i fakulteta, tvrdeći da je zbog ovih drugih nemoguće organizovati upisni proces, i ne daje kvote za budžetsko odnosno samofinansirajuće studiranje. 

S druge strane, fakulteti, kada bi u dogovoru sa studentima u blokadama i uspeli da fizički organizuju prijemne ispite, u problemu su jer mesecima nisu platili materijalne troškove, pošto za njih od januara ne dobijaju pare od države. U praksi to bi značilo da bi koliko sutra mogla da im bude isključena struja, recimo, a da ne pominjemo nemogućnost da neki od njih plate prostor ili materijal neophodan za održavanje prijemnih ispita.

Da se vidi odakle vetar duva, svako malo se istakne neko iz vrha Crkve Srbije. Tako je član Sinoda (crkvene "vlade") mitropolit zvorničko-tuzlanski Fotije (Sladojević) napisao pesmu, u kojoj je mlade optužio da im je "um postao satanski", jer "mladi se anarhiji umesto smirenju uče, bunt demonski prihvatajući".

Sve se ovo na neki način posebno reflektovalo uoči i na lokalnim izborima u dva mala grada na zapadu (Kosjerić) i istoku Srbije (Zaječar). Visoke tenzije, predizborni darovi koji su išli i do poklanjanja frižidera i zamrzivača, ali i ucenjivanje roditelja s bolesnom decom tipa “lečenje za glas”… Pa onda, na sam dan izbora, u nedelju: silna "besna" vozila zatamljenih stakala, narod koji sprečava izborne mahinacije, policija koja sprečava narod da sprečava mahinacije, neobični nabildovani i istetovirani momci bez identifikacije ali u uniformama policije (jedan od njih recimo, sa tetovažom A.C.A.B. – All cops are bastards – Svi policajci su kopilad), pa čak i naprednjački kol-centar u crkvi (da, dobro ste pročitali: u objektu Srpske pravoslavne crkve!)… Pa onda: optužba da su iz vozila s tablicama Zete u Crnoj Gori iznošeni džakovi unapred popunjenih glasačkih listića, čime Milan Knežević i Andrija Mandić vraćaju uslugu svom vlasniku. Optužba koju niko nije demantovao.

Sve je to obeležilo izbore koje naprednjaci sebi nisu smeli da dozvole da izgube. Zašto? Zato što znaju da posle prvog poraza kreće lančana reakcija, a narod, koji i sada pokazuje da se ne boji ni nasilnika, ni batinaša, ni partijske policije, ni kompromitovanog pravosuđa, dobio bi novu snagu i novu hrabrost. To bi se onda završilo na jedini način na koji naprednjaci ne žele da se završi, odnosno, na način koji bi stvorio preduslove za čišćenje i oporavak srpskog društva i verovatne zatvorske kazne i oduzimanje imovine mnogima iz SNS, ali i SPS, vrha. 

Ne smeš da izgubiš, zato ti valja pobijediti, da parafraziramo lik iz popularnog stripa "Alan Ford". Pa je “nenadležna institucija” (kako su student prozvali Aleksandra Vučića, a on se izgleda u svakoj situaciji trudi da taj nadimak opravda) umesto Republičke izborne komisije (kako zakon nalaže) saopštavala rezultate lokalnih izbora iz sedišta stranke čiji je, kako često i sam ističe, običan član. I proglasio pobedu, dabome. “Sve što živi u Kosjeriću izašlo je da glasa protiv nas, i opet je bilo više onih koji su glasali za nas”, rekao je Vučić i ovim rečima praktično priznao i izborne mahinacije i podele koje planski izaziva u narodu.

Ali, ni to proglašavanje ubedljive pobede nije bilo kao ranija: izostali su vatrometi, pijano slavlje, orgije botova po društvenim mrežama, a umesto oko sat po zatvaranju birališta, kako su to naprednjaci dosad činili, objavljivanje “trijumfa nas nad njima” usledilo je tek posle tri sata. Zli jezici su odmah primetili: čekalo se da lekovi za smirenje počnu da deluju. Doduše, i na zvanične rezultate će se popričekati jer, kako je posmatračka misija "Crta" objavila, na skoro petini biračkih mesta zabeležene su ozbiljne nepravilnosti, a sad su se pojavili i prvi prigovori da je i sama RIK menjala zapisnike.

Iste večeri, i studenti i opozicija su proglasili pobedu i slavili po ulicama, pa je za očekivati da srbijanska politička nestabilnost nastavi da se usložnjava i približi tački pucanja. Od koje su, bar dosad, mnogi zazirali, ali se stiče utisak da većina naroda gubi strpljenje i da želi da do raspleta dođe što pre.