Moć i nemoć međunarodnog prava

Rat koji od 28. februara traje na Bliskom istoku nije samo brutalna stvarnost sa stotinama mrtvih i velikim razaranjem, već je i moralna i pravna dilema, sa mnoštvom pitanja o suštini međunarodnog prava. 

Snage SAD i Izraela pokrenule su masovne vazdušne udare na Iran, usmerene na ključne vojne i bezbednosne ciljeve u celoj zemlji, uključujući komplekse za protivraketnu odbranu i komandne centre. Na samom početku napada, ubijen je vrhovni lider Irana – što je svakako presedan u međunarodnim odnosima - i nekoliko najviših komandanata republikanske garde. 

Iran se, opet, pokazao tvrđim orahom nego što se računalo i usred meseca ramazana u rat uključio okolne muslimanske države, američke saveznike, zasipajući ih projektilima i dronovima. Time je sukob dobio regionalnu dimenziju i dodatno zakomplikovao pitanje ko je u njemu agresor, a ko akter koji se poziva na samoodbranu. Rizičan potez sa kalkulacijom da će te države, zbog sopstvene ugroženosti (bezbednost, turizam, izvoz…), “naterati” Amerikance da promene način delovanja i stvari možda okončaju slično kao posle prethodnog združenog napada, “dvanaestodnevnog rata” prošlog leta.

Tom prilikom, da podsetimo, pod izgovorom uništenja iranskih nuklearnih postrojenja, američke i izraelske snage su relativno lako razorile dobar deo iranske vazdušne odbrane. Očigledno, međutim, ne i mogućnost Irana da narednog puta uzvrati. I uprkos činjenici da su sadašnji vojni uspesi Teherana prenaduvani u propagandne i mobilizacijske svrhe, s ove tačke gledišta je jasnije da se prošlog leta Iran planski uzdržao od ozbiljnije reakcije i da je ta varka uspela.

No, ostavimo vojna pitanja po strani. Za verovati je, naime, da će nesrazmerna vojna nadmoć, s mogućnosti “pregleda dejstava i efikasnosti” na kraju doneti željeni efekat za napadača. Teško je, međutim, i pretpostaviti šta bi u ovom momentu za Vašington zaista bila pobeda. Ciljevi su definisani kao uništenje programa balističkih raketa, uništenje pomorskog prisustva u region, razgradnja mreže terorističkih organizacija i sprečavanje razvoja nuklearnog programa. 

Izvori novinskih agencija, doduše, pominju modalitete za promenu režima, o tome se izjašnjava i porodica poslednjeg iranskog šaha, ali je neizvesno kako bi do toga moglo da dođe. Jer, u regionu nema snaga dovoljnih za kopnenu intervenciju kojom bi bio smenjen režim (kao svojevremeno u slučaju Iraka), a iranske opozicione grupacije su fragmentirane i nedovoljno organizovane i opremljene da to same učine.

MORALNA I PRAVNA PITANJA

U prvom planu ove analize je niz moralnih i pravnih pitanja, koja (i) ovaj rat otvara. Najpre, šta je povod za rat? Povelja UN je tu jasna: rat je legitiman samo uz mandat Saveta bezbednosti ili u samoodbrani. Ni reči o “preventivi”, “zaštiti stanovništva” ili “sponzorima terorizma”. I među teoretičarima, na primer, koncept preventivnog udara, naročito kada nije neposredno izazvan aktuelnim napadom, ostaje pravno sporan. Otuda pitanja o “pravu” i “ne-pravu” postaju krucijalna - i tu niko nema jednostavan odgovor.

Ovo je posebno bitno s obzirom da već više od četiri godine na tlu Evrope imamo klasičan osvajački rat pokrenut sa istim “opravdanjima”. Rusko razaranje Ukrajine ne prati samo izostanak bilo kakvog mandata, već i uočljivo i dokumentovano plansko, namerno i sistemsko kršenje svih konvencija o ratu i zaštiti civilnog stanovništva, ranjenika i zarobljenika. 

U ovom momentu veoma je bitno, sa stanovišta procenjene pretnje, naglasiti da je Ukrajina svojevremeno de facto razoružana, sporazumno lišena nuklearnog arsenala (koji je u momentu raspada SSSR bio treći u svetu!), bez objektivne i subjektivne moći da bilo kome naudi. Tehnički, jedina moguća pretnja za Rusiju mogao je da bude ulazak Ukrajine u NATO, ali u trenutku ruskog napada nije postojala ni naznaka da se takav proces sprema; nasuprot tome, upravo zbog agresije Rusije na Ukrajinu, u NATO su ušle dotad neodlučne Finska i Švedska. Takođe države na ruskim granicama.

Kada jedna stalna članica Saveta bezbednosti vodi rat koji je već predmet postupaka pred međunarodnim sudovima, ali i žestokih pravnih i političkih kvalifikacija, šta ostaje od sistema kolektivne bezbednosti? Da li je to bio početak konačnog kraha međunarodnog prava – ili samo ogoljavanje njegove suštinske nemoći? 

Kako bilo, ispada da je administracija Donalda Trampa, pokazujući blagonaklonost prema Putinovim agresivnim zahtevima, u stvari videla kart blanš za sopstveno delanje na Bliskom istoku. A tamo su stvari unekoliko komplikovanije, a kontekst složeniji, nego na istoku Evrope.

Tamo je decenijama režim Islamske republike gradio političku legitimaciju na savezu radikalne teokratije, surove represije i regionalnog uticaja putem organizacija koje Zapad formalno označava kao terorističke. Teheran podržava i finansira niz oružanih grupa - poput Hezbolaha u Libanu i Hamasa u Pojasu Gaze - koje su direktno uključene u krvave sukobe sa Izraelom, ali i u destabilizaciju drugih društava, poput libanskog i palestinskog, na primer. Ta mreža nije samo geopolitička, već je i instrument unutrašnje politike, kojim se demonstrira moć u regionu i odvlači pažnja sa domaćih problema.

Unutar zemlje dugo traje nezadovoljstvo, ponajviše zbog rigidnog tumačenja islama i radikalnih mera koje se na osnovu toga preduzimaju. U širem istorijskom okviru, tu su javna vešanja, kamenovanja, sistemska diskriminacija žena, pa i monstruozne kazne za žrtve, umesto za izvršioce.

Protesti su eskalirali krajem decembra 2025. Rezultat su bila hapšenja, teška ranjavanja i strahovite represalije po zatvorima i javnim prostorima. U protestima je, priznao je zvanični Teheran, stradalo više od 3.000 mladih. Izveštaji međunarodnih organizacija za ljudska prava govore da je najmanje još toliko pogubljeno u javnim egzekucijama, toliko uobičajenim u revolucionarnom Iranu.

Program obogaćivanja uranijuma, koji Iran formalno predstavlja kao civilni, odavno je pod lupom Međunarodne agencije za atomsku energiju. Problem nije samo tehničke prirode - procenti obogaćenja, centrifuge, inspekcije - već političke. Režim koji sistematski laže i uništava sopstveno stanovništvo, koji je izgradio čitavu mrežu posrednih ratova u stranim državama i koji drugim državama otvoreno i stalno preti uništenjem, teško da može uživati nuklearno poverenje.

Sa moralne i humane tačke gledišta, mnogi će reći, dileme nema. Sistem, koji do te mere suspenduje ljudska i građanska prava i slobode i ugrožava regionalni mir, sam po sebi je jedno od najvećih ne-prava. Ključno pitanje je, međutim: da li sila protiv sile - bilo u fazi prevencije, bilo u fazi odmazde - može da proizvede nešto što bi ličilo na pravo?

DOZVOLA ZA RAT

Sjedinjene Države, čija je istorija intervencionizma svakako bogata kontroverzama (pomenimo samo rat u Iraku 2003, pokrenut delom na osnovu sumnjivih tvrdnji o oružju za masovno uništenje) više puta su dovodile u pitanje ono što se zove međunarodno pravo. Suptilna granica legitimnosti pređena je i nedavno u Venecueli, kada je uhapšen (neki kažu: kidnapovan) tamošnji diktator. Koji je nesporno bio uzurpator, koji je verovatno zaista kontrolisao tamošnje narko-kartele, ali za čije uzapćenje i stavljanje ostatka vlade pod kontrolu SAD nisu imale makar formalan mandat UN. Slično je učinjeno i sad, vojnom intervencijom praktično tokom pregovora sa Iranom u Omanu. 

Model akcije SAD je u stvari baziran na goloj sili i delom zasluženom, a delom samoprigrabljenom svetskom liderstvu. A to dovodi do novog niza pitanja: Da li je preventiva legitiman uzrok za vojnu silu bez mandata UN? Ako pravo na pretpostavljenu samoodbranu može da postane dozvola za rat, gde je onda granica? Ko proverava tačnost obaveštajnih podataka koji postaju povod za rat? Ko snosi odgovornost kada se pokaže da su podaci bili pogrešni, selektivni ili svesno fabrikovani?

Izraelski potez - da se upusti u direktne vojne operacije protiv Irana - ne može se razumeti izvan konteksta višedecenijskog neprijateljstva na Bliskom istoku. Država koja je od osnivanja izložena otvorenim pretnjama uništenjem, okružena neprijateljskim režimima i pokretima, i skoro svakodnevno meta raketnih, terorističkih i drugih napada, reaguje iz pozicije permanentne ugroženosti. 

Napad Hamasa 7. oktobra 2023, sa masakrima civila i otmicama, za Izrael je bio trauma koja je probudila najdublje strahove. I očigledno inicijalna kapisla za žestoko uzvraćanje, možda i s idejom konačnog obračuna. Odgovor u Gazi bio je razoran i po obimu i po posledicama. Izraelske vlasti tvrde da je cilj bio uništenje infrastrukture terora; kritičari ukazuju na disproporcionalnost i humanitarnu katastrofu. Nezavisna tela zahtevaju istragu.

Znajući da je Iran strateški pokrovitelj napada i napadača na Izrael, logika preventivnog udara postaje razumljiva iz izraelskog ugla. Ali “razumljivo” ne znači automatski i pravno i humano opravdano.

S druge strane, reakcija Irana pokazuje kako regionalni sukob može da eskalira u širi rat sa globalnim posledicama. Posebno u ovu jednačinu treba uključiti iransko raketiranje država koje nisu uključene u napad: time Teheran svojoj poziciji žrtve - dodaje i status agresora.

Islamski fundamentalizam u iranskoj verziji pokazao je da je spreman da instrumentalizuje religiju radi moći, da finansira i naoružava aktere čija je strategija teror i da žrtvuje sopstvene građane radi ideološke doslednosti. Prema takvom projektu teško je ostati neutralan. Ali borba protiv fundamentalizma ne sme postati ogledalo njegove logike: da cilj opravdava svako sredstvo.

IZBOR IZMEĐU LOŠEG I GOREG

Svedeno na proste činioce, međunarodno pravo je skup dobrovoljno prihvaćenih normi iza kojih stoji slab mehanizam prinude baziran na konsenzusu. Kao takvo, ono u praksi zavisi od “milosti” i tumačenja velikih sila: dakle, od njihovih geopolitičkih i ekonomskih interesa i prava veta (stalnih članica Saveta bezbednosti). Doduše, i bez prava veta, teško je zamislivo sprovođenje međunarodne pravde gdegod postoji neki interes velike sile. Ipak, bez međunarodnog prava - ostaje samo gola sila.

Međunarodno pravo treba da bude nosilac reda, i sistem koji važi i za najslabije i za najmoćnije. Ako pravo ne može da zaštiti nevine, onda čak i najuzvišenija načela gube smisao. 

Ne-pravo u nekim situacijama zaista štiti pravo – makar privremeno. Ali ono time ne postaje pravo; ostaje izuzetak koji traži stalno preispitivanje. Granica se ne povlači jednom zauvek, već svaki put iznova, uz svest da svako pomeranje te granice stvara presedan. 

Opet, ako sistem kolektivne bezbednosti nije u stanju da reaguje na režime koji otvoreno prete drugim državama i istovremeno brutalno postupaju prema sopstvenom stanovništvu, da li strogo insistiranje na formalnoj suverenosti postaje oblik pasivnog saučesništva? Da li je u nekim realnim situacijama izbor zapravo između lošeg i još goreg?

Istorija pokazuje da se nasiljem ponekad ruše tiranije, ali i da se nasiljem često proizvode nove. Opravdamo li jednom preventivni udar bez jasnog mandata, moraćemo da objasnimo po kom osnovu ga sutra osporavamo drugima. Odbijemo li ga kategorički, moraćemo da objasnimo kako nameravamo da zaštitimo međunarodni poredak kada formalni mehanizmi zakažu.

Zato ovaj sukob nije samo pitanje Bliskog istoka. On je ogledalo sveta u kojem međunarodno pravo postoji, ali ne raspolaže sredstvima da uvek bude primenjeno. U takvom svetu izbori se ponekad svode na procenu manjeg zla, a ne na ostvarenje čistog principa.

To nije utešna konstatacija. Ali jeste realistična.