Normalnost najgoreg

(Piše: Nebojša Vučinić)

Pre desetak dana izgoreo je deo jednog tržnog centra u Beogradu.

U zoru prvog radnog dana u nedelji, planuo je jedan od objekata koji su svojevremeno građeni da bi se u majušnim lokalima samozaposlili oni koji su ostajali bez posla u socijalističkim gigantima, a sa nekom ušteđevinom ili otpremninom. Nije to bio ni prvi, a po svoj prilici ni poslednji požar u tržnim centrima, koje su već pregazili vreme i glamur modernih šoping-molova za zabavu čitave porodice, i u kojima sad opstaju mahom uslužne delatnosti i retke, nazovimo ih sirotinjske, radnjice za komšiluk.

Istraga traje, uzrok požara se još ne zna, a logika govori da su ga izazvale dotrajale i preopterećene instalacije – pošto je malo verovatno da je neko usred juna ostavio upaljenu grejalicu, poput one koja je pre dve zime upalila susedni, „kineski“ tržni centar. Ipak, prva pomisao okupljenih građana, očajnih vlasnika i zakupaca, ali i dramatike željnih medija, bila je da je požar podmetnut. Čak ni uočljiva činjenica da je požar izbio na spratu, nije mogla da poremeti uverenje da je u ovom, baš kao i u mnogim ranijim slučajevima, neko poželeo da „rasčisti teren“ na više nego atraktivnoj lokaciji.

I kada ostavimo po strani još jednu tragediju sirotinje, koja je ostala bez svega, na ovom primeru vidi se možda i strašniji problem srpskog društva. Ono kao da je „baždareno“ na zaveru, prosto u svemu se očekuje kakav hohštapleraj ili nezakonitost, ono nenormalno je postalo normalno, a nezamislivo – realnost. I nije mu za zameriti. Više od tri i po decenije, sa malim i za oporavak nedovoljnim prekidom, srpsko društvo živi u svojevrsnom vanrednom stanju, u kome je najgori društveni talog postao idol, moralno posrnula osoba lider, kriminalac uzor, bezakonje zakon, a nasilnik — onaj koji je u pravu.

Trideset sedam godina života u stvarnosti u kojoj je, zaista, najrealnije da neko zapali objekat da bi na njegovom mestu gradio, ostvario dobit i, naravno, za sve prošao nekažnjeno.

Malu pauzu od Miloševićevog ratnog divljanja, čak i uz svest da za prodemokratskih vlasti u Srbiji ni najmanje nisu tekli med i mleko, okončalo je noćno rušenje oko hiljadu privatnih kvadrata u Savamali, praćeno jednim ubistvom. Taj čin, kako bi se zadovoljila bolesna ambicija nekoliko porodica s polugama vlasti, simbolično je označio novu utrku u uništenju pravne države.

Ovde vredi podsetiti da je sam termin „pravna država“ pleonazam. Država je po svojoj suštini pravna; ako u državi nema prava, nema ni države.

Poslednja decenija u Srbiji je, dakle, kulminacija tog rasturenog sistema, krešendo izgubljenih ljudskih, civilizacijskih i moralnih vrednosti, jedan neprekinuti niz otvorene i bahate nepravde, samovlašća, ignoracije zakona i uništenja državnih organa.

Upravo od tog „savamalskog“ momenta, pod plaštom nacionalne ideologije i verski propisane podobnosti, bezakonje se Srbijom širi kao državna politika, u kojoj članska karta vladajuće stranke znači aboliciju i od gonjenja i od odgovornosti. Tako na stotine slučajeva zastareva bez istrage ili bez presude, desetine krivičnih dela opravdava i za njih unapred obećava pomilovanje lično predsednik države, a objašnjenja zločina koji ne uspeju da budu prikriveni dobijaju komičan karakter. Sve to, praćeno ruganjem, podsmevanjem i bahatim ignorisanjem u stilu – može nam se.

Da apsurd bude veći, malobrojni još profesionalni policajci, tužioci i sudije, koji savesno rade svoj posao, budu stavljeni na stub srama i medijskom mašinerijom pretvoreni u zlikovce. Istovremeno se u javnosti širi uverenje da nadrljaju samo retki, kad nedelo baš ne može da se sakrije - poput „dežurnog“ policajca iz Savamale ili vozača koji je na naplatnoj stanici u Doljevcu preuzeo odgovornost - koji za to, opet, bivaju odlično nagrađeni.

No, trebalo bi da budemo pošteni i setimo se vremena Balkanskog kasapina. Tada je članska karta JUL („Jugoslovenske levice“) značila pravo na nemerljivo bogaćenje, članstvo u SRS („Srpska radikalna stranka“) najčešće je donosilo aboliciju od bilo kakvog gonjenja za najteža krivična dela, a sama nalepnica SSJ („Stranka srpskog jedinstva“) na šoferšajbni automobila bila je bolja zaštita od lopova od bilo kakvog alarmnog sistema.

Nije, dakle, ovo šta se sad dešava u Srbiji nešto novo, izmišljotina Aleksandra Vučića i ljudi na ivici ili s one strane zakona, koji, ponekad se čini, imaju stvarnu vlast u Srbiji. Njihovo formalno udruživanje u političku stranku trebalo je samo da da legitimitet, nikako ne može da sakrije suštinu. Ovo je samo modernizovana verzija devedesetih, u kojoj su eliminisane sve greške Balkanskog kasapina, oličene pre svega u zadržavanju stručnih i „našoj stvari“ nelojalnih ljudi, kako bi se u možda naivnom verovanju ambicioznog bankarskog službenika, održao privid države.

Grupacija koja je 2012. zasela na vlast u Srbiji, dominantno zahvaljujući karakteru prosečnog birača lakomog na mogućnost da bez rada stekne, bez suda otme, bez znanja postane i bez morala sudi, ne pati od tih Miloševićevih boljki. Nešto što se zove „Srpska napredna stranka“, a realno govoreći niti je srpska (mereći interesom naroda i države), još manje napredna (imajući u vidu stavove i dnevnopolitičko ponašanje), a ponajmanje stranka, svoje funkcionisanje zasnovalo je na kakistokratiji. Sistem negativne selekcije doveden je do savršenstva, čime je obezbeđena vojska pešaka spremnih da „ginu“ za položaje i materijalnu korist, koje nikada, u normalnom i uređenom društvu, ne bi imala na osnovu sopstvenih znanja i kompetencija.

No, to ne bi samo po sebi delovalo, da nije još dva elementa. Državne institucije se urušavaju i koriste za lične ili partijske interese umesto za opšte dobro. Ta institucionalna degradacija dovodi do gubljenja vere u sistem, permanentnog osećaja nesigurnosti i zatvaranja ljudi u svoj „mikro-svet“. A to vodi do drugog momenta - društvene apatije. U Srbiji je društvo prestalo da veruje da zaslužuje bolje i na neki način pomirilo se sa stanjem.

I ko zna koliko bi to trajalo da se nije dogodila „novosadska nadstrešnica“. Zašto baš ona, a ne „Ribnikar“, Dubona i Malo Orašje, ili pre toga na desetine drugih povoda – teško je reći. Najzad, nezahvalno je i porediti. Ipak, promena je bila primetna: pojavila se nada, oživelo nemirenje sa zlom, bahatošću, korupcijom i bezobrazlukom.

Neartikulisanost, neznanje, nesnalaženje, podmetanja, sitno okorišćavanje i ideološka skretanja koja su se pojavila već posle nekoliko meseci građanskog i studentskog bunta posledica su duge apatije, političke neukosti i zatvaranja ljudi u sopstvene uske krugove. Psihološki gledano, to je sve razumljivo; sa stanovišta interesa i budućnosti, međutim, to je tragično.

To dodatno suočavanje sa samim sobom, i posledicama onoga na šta se moglo i moralo imati uticaja, a nije, posebno je traumatično. Baš kao u primeru s početka teksta, gde vlasnici lokala tek sad shvataju da nije bilo dovoljno samo uzimati kiriju, a ne uložiti dinara u održavanje i protivpožarnu zaštitu, i da nije bilo mudro sebično dodavati velike potrošače na davno postavljenu elektro-instalaciju projektovanu za kudikamo manji promet. Spisak onoga šta sada „mora“ kudikamo je duži, a troškovi koji sad nastaju za nekoliko nula prevazilaze ulaganja koja su bila nužna da se posledica spreči.

Tako je i sa državom. Da se na vreme suočavalo sa sopstvenim činjenjima; da su, onda kada je trebalo, kritički sagledavani njihovi motivi; da se nije zveralo u tuđa dvorišta i komšijska nepostupanja; da se budućnosti prilazilo realno i planski; da se vodilo računa o okruženju; da se nije živelo od mitova, izmišljotina i zabijanja glave u pesak; da se gledao interes, a ne nezameranje „prijatelju“ — mnoge se stvari ne bi dogodile, a ceh za one koje jesu bio bi neuporedivo manji.

Ali, Srbija je godinama birala naoko jeftiniju varijantu: da ne popravlja instalacije, već da se pravi da miris paljevine ne postoji. Sada, kada dim već kulja kroz celu zgradu, najviše nas plaši to što niko više ne zna gde je glavni prekidač.