Odlazak velikog vođe: Čovek koji želeo da bude večan

Piše: Aleksandar Stošić, politikolog

Bivši predsednik Srbije ne zna kako da se nosi sa istinom koja ga je snašla.

Ne može da podnese činjenicu da će u istoriji ostati zabeležen kao lider koga su građani počistili mirnim protestima i fascinantnom taktikom, koju će on nazivati „obojenom revolucijom“.

Za njega će to uvek biti revolucija koja je došla spolja. Malo zbog sopstvenog ega, a malo i zato da bi se opravdao pred višim instancama, čiji je modus operandi da borbu za demokratiju brendiraju kao obojenu revoluciju. NJegov ego ne može da istrpi činjenicu da će se, kada se račun podvuče, pokazati da je bio političar koji je od države napravio kriminalnu tvorevinu i koga se narod svih ovih godina plašio. Mislio je da ga nacija voli, a zapravo je drhtala pred njegovom pojavom. Dok nije prestala da drhti.

Od samog početka nije verovao u fundamentalna načela vladavine prava, procedure, zakone i demokratiju. Verovao je u ličnu moć, strah, ucenu i poslušnost; u institucije koje ne služe nikome osim vlasti. Bio je ubeđen u koncept države kao gospodara kojem pojedinac služi. A država je bio – on.

Mislio je da je analizirao sve razloge Miloševićevog pada i da je zatvorio sve potencijalne rupe u sistemu kroz koje bi mogao da bude svrgnut. Sve je zapušio, samo je rupu mladosti zaboravio da zapuši. Sve je zapušio, samo nije prepoznao da mladost, koju je smatrao politički nedovoljno relevantnom, može da postane samostalna i organizovana politička snaga.

Mislio je da je analizirao sve razloge Tadićevog pada i da je zatvorio sve potencijalne rupe u sistemu zbog kojih je Tadić izgubio vlast. Zatvorio je sve medijske rupe koje je mogao da zatvori, a nije razumeo da alternativni mediji i društvene mreže ne služe samo za osemenjivanje laži i linčovanje protivnika već i za informisanje onih koji drugačije ne mogu da dođu do informacija. Zatvorio je i marginalizovao gotovo sve izvore nezavisnog medijskog informisanja, samo je tu rupu društvenih medija zaboravio da zatvori.

Možda ni u jednoj varijanti, koju bi razrađivao, nije mogao da pomisli da bi ljudi koji su tek izašli iz adolescencije mogli da sruše njegovu imperiju satkanu od kriminala, manipulacija, ucena, pretnji i bestijalnih laži. I zato njegov kapric ne može sad da podnese činjenicu da ga politički više nema. Čovek koji je sanjao budućnost u kojoj će biti smatran ocem nacije, čije će slike večno svečano visiti na zidovima prostorija državnih službi, čije će ime ponosno svetleti u dalekoj srpskoj budućnosti i čije će se knjige o tome kako je pobedio svuda u svetu čitati u Moskvi, Minsku ili Pjongjangu.

Čovek koji je u trenutku političkog rastrojstva u sopstvenom narodu video smrtnog neprijatelja doživeo je da ga nacija počisti metlom i baci na smetlište istorije kao retko kog političkog lidera. Čovek koji je u trenutku političkog bunila govorio starijim generacijama, bakama i dekama, da ne treba da veruju svojim unucima, da ne slušaju svoju krv već njega, nije mogao ništa drugo da očekuje nego da bude prezren, uz prizor političkog poraza kakav se retko viđa. A zbačen je u velikom stilu: humanistički, civilizovano, bez fizičke osvete, bez opaljenog metka i ogrebotine na ruci.

Bačen je na smetlište istorije onim na šta nije davao pišljiva boba – naukom i obrazovanjem, odnosno obrazovanim ljudima i društvenom snagom koje oni mogu da pokrenu. Za njega je fakultetska diploma bila samo još jedna smetnja u nizu, nepotrebna birokratska prepreka, pa ju je tako i tretirao: delio je diplome, mastere i doktorske titule svojim poltronima šakom i kapom, kako je stigao, kao da deli bombone musavoj i prašnjavoj deci koja se igraju u pesku.

Sve je uradio da bude večan, na sve je mislio: opoziciju je rasparčao, medije rasturio i izdresirao da samo njega slušaju i samo o njemu pišu, naciji dao hleba i igara, sitne prevarante unapredio u kriminalce, kriminalce u mafijaše, političare u lidere narko-kartela, estradne figure u medijske kraljice ružičaste televizije, kompromitovane novinare u propagandne sluge, regionalne političare u političke vazale.

Ponizio je sve one u društvu koji su ostali verni drugačijem vrednosnom sistemu: pametne, vredne, kulturne, savesne, marljive, poštene, empatične, obrazovane, dobre, humane, pozitivne, erudite. Oduzeo im je dostojanstvo i pretvorio njihove vrednosti u predmet javnog poniženja.

Čovek koji je sve uradio da vlada i na sve mislio, samo nije pomislio na nauku, jer je u njegovom vrednosnom sistemu nauka bezvredna, baš kao što nije mislio na mladost i kao što nije mislio na snagu alternativnih medija. Baš kao što je mislio na snagu porobljavanja i potčinjavanja, a o samoj ideji slobode nije mislio.

Baš kao što nije mislio na nadstrešnicu. Na sve drugo je mislio.

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Portala ETV.