Pomirenje, i po babu i po stričevima

Kakvo je to pomirenje, u kom jedna strana treba da se liši istine, da bi druga strana svoje laži i zablude mogla da proglasi za istinu?

Kakvo je to pomirenje, kada se očekuje da se jedna strana odrekne antifašizma, da bi biološki ili ideološki naslednici fašizma mogli da uživaju u paralelnoj realnosti samoobmane i aboliciji svojih predaka i njihovih zločina?

Kakvo je to pomirenje, po čijim se “pravilima” ima zaboraviti izdaja i prodaja države i nacije, zarad konvalidiranja zločina, izdaje, pravnog nasilja i gubljenja državno-pravne samostalnosti, o čemu su i stvarnost i istorija odavno dali ocenu?

Kakvo je to pomirenje, u kom jedna strana mora da pristane da bude sluga, da bi druga strana mogla da i dalje bude sluga? I kada je podaništvo postalo vrlina, da bi uopšte moglo da bude tema pomirenja?

Kakvo je to pomirenje, koje od prvih traži da se svaki junak, vojskovođa, pisac, pesnik, slikar, pevač, sportista, novinar… zaboravi ili zanemari, da bi ustupio mesto u pamćenju nekim opskurnim likovima bez ikakvih ličnih i profesionalnih kvaliteta i dostignuća, s jedinim “kvalitetom” – da su drugi?

Kakvo je to pomirenje, dođavola, kad jedna strana mora da prihvati stalno poništavanje i unižavanje države, a druga ne želi i ne prihvata da se odrekne ničega destruktivnog, antievropskog, podaničkog?

Kakvo je to pomirenje, da se ljudskost, saosećanje, kajanje, realnost, dobronamernost, humanost, dobrosusedstvo… jedne strane mora poništiti, da bi kompleksi, mitomanija, frustracije, integrisano zlo ili genetska izopačenost druge strane mogli da budu spokojni?

Kakvo je to pomirenje, kada jedna strana mora da prihvati uništavanje spomenika onih koji su državu gradili, razvijali i spašavali, i svih uspomena na njih, da bi druga strana mogla nesmetano da diže spomenike zločincima, ubicama, uništiteljima države i drugih Naroda i izmišlja njihovu slavu i “svetost”?

Kakvo je to pomirenje, zaboga, ako prva strana mora da bespogovorno prihvati da joj druga otme sve šta želi, a ono šta ne želi, da uništi, opogani ili denuncira?

Kakvo je to pomirenje, po čijim pravilima jedna strana treba da ćuti i trpi bahate, nedozrele, frustracijama gonjene poteze druge strane, koja, opet, može da divlja bez kontrole, uništava državu, privredu, resurse, poredak i čini sve da država bude pripojena drugoj ili bar pod njenim starateljstvom?

Kakvo je to pomirenje, kad jedna strana mora da prihvati da su moralni i fizički patuljci u stvari visokoetični i prečasni dvometraši, kako svoje istaknute “prvake” vidi ili predstavlja zaslepljena druga strana?

Kakvo je to pomirenje, u kome jedna strana ne sme ni da kritikuje drugu, dok druga i može i treba da proganja i kinji prvu, bez obzira na zakon i pravdu?

Kakvo je to pomirenje, u kome ubica postaje jednak ubijenom, u kome silovatelj biva izjednačen sa humanistom, u kome se jednako slave zločinac i heroj, u kome moral, plemenitost, čast, principijelnost, vrlina… dolaze na istu ravan sa moralnim nihilizmom i etičkim relativizmom?

Kakvo je to pomirenje, kada jedna strana treba da prihvati da je verske vođe druge strane negiraju, vređaju, ponižavaju, odbacuju, a državu koja im je zajednička tretiraju tek kao privremeno otuđeni deo druge države – čemu sve druga strana tercira?

Kakvo je to pomirenje, gde laž, izdaja, zabluda, frizirana istorija, nasilje, bezobrazluk, bahatost, primitivizam… moraju da budu prihvaćeni, jer to onda drugoj strani otvara mogućnost za ostvarenje njenih (u najvećem broju nečasnih) ciljeva?

Kakvo je to pomirenje, koje od pobednika traži da priznaju poraz, da bi poraženi mogli da se proglase za pobednika?