Siva istina

Sivo, kažu neki cinici – nije boja. Ne može da bude boja, jer je sastavljeno od dve suprotstavljene ne-boje: od bele i crne. Pa ipak, u svetu je, od njegovog nastanka, najviše sivog. Od ljudskih karaktera do odnosa između njihovih zajednica; od duša po božanskom, do filozofskog „ja“; od ljubavi do mržnje, dominira sivilo.

Samo se na krajevima tog ogromnog platna – nazovimo ga „postojanje“ – probijaju tragovi crnog i belog, koji se onda u talasima stapaju u beskrajni okean nijansi sivog. Njega vekovima veštački „razbijaju“ nauka, umetnost, humanizam i estetika. Bojama. Taj koloritni šareniš dolazi kao niz posebnih slojeva, iznova i iznova, preko sivog, ljuštenjem i pukotinama obeležavajući milenijume nesreće planete koju neki gledaju iz visina „Artemisa“, a drugi iz blata dogmi XIII veka.

Ne-boja sivo je, dakle, u osnovi svega. Čitava paleta boja postoji da bi se to sivilo premazalo, te da bi se od stvarnosti napravila iluzija. Boje su, u stvari, zamka. Crvena, plava, žuta, pa zelena, narandžasta, ljubičasta... i tako redom do grimizne, tirkizne, purpurne, patinaste, kaki, bež, drap, grao, venge, rezedo… svih onih čudnih naziva i još čudnijih nijansi, namenjenih da zbune običnog muškarca.

Davnom prilikom, s jednog od čestih službenih putovanja u inostranstvo, moj otac je zvao majku, nameran da joj donese na dar kakav komad garderobe. „Koje je boje“, pitala je uzletela suptilna umetnička duša moje majke. „Ma, otkud znam... pepito!“, odgovorio je logički, filozofski duh mog oca. Ta je dihotomija generalno obeležila njihov odnos, ali ovo je priča o drugim ljudima i karakterima.

Kada, dakle, zagrebemo taj šareniš boja, bogato nanet kičicom željene iluzije i rukom duhom obdarenog, nailazimo na sivu osnovu. Ona nas, opet, ostavlja nesigurne i zbunjene, na neželjenom terenu: dubina crnog nam je jasna, nevidljivost belog takođe - ali mešavina? Baš neka od tih nijansi, koje izbijaju iz rođaka kog ne razumemo, kolege koga ne uspevamo da „provalimo“, supružnika ili partnera s kojim smo vatra i voda, deteta kog ne shvatamo? Čak ne ni kockice crnog i belog, kojima je, možda i ne znajući naziv, moj otac pokušao da se izvuče iz užasa karte boja one koju je oženio upravo zbog osobina oličenih u tim bojama. Ne, suština je upravo siva - mešavina dve ne-boje, koje onda ne možemo da razdvojimo, kao što bez mnogo truda, pažnje, koncentracije i napora ne možemo ni da naslutimo suštinu tog rođaka, kolege, supružnika ili deteta.

To dominantno sivilo, međutim, ne karakteriše samo pojedince: ono je obeležje čitavog čovečanstva, njegovih epoha, organizacija, društvenih grupa... Nekad je lepo zamazano šarenišom palete boja, a nekad su, nebrigom ili bahatošću, sasušene ljuspice radosnog i bogatog otpale i ostavile nam ne-boju naočigled.

Sivilo dominira i na Zapadnom Balkanu. Poslednji tragovi boja su poodpadali. I sa društava u celini, i sa pojedinaca. U Srbiji, na primer, boje su konačno nestale posle rušenja nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu. U Crnoj Gori – posle drugog uzastopnog masakra na Cetinju. Ali su počele da se ljušte mnogo pre tih tragedija.

Ako je pojedinac siv, kako bi društvo moglo biti drugačije? Ako je društvo sivo, ono logično proizvodi takve pojedince. Ovde su predstavnici vlasti „zaboravili“ da se na mestima koja zauzimaju nalaze da bi služili narodu i državi, a ne narod i država njima. Postoje i oni koji nisu na pozicijama vlasti, ali su njoj bliski i poseduju realnu moć. Te dve grupacije pokazuju svo sivilo ljudskih duša, morala, čestitosti i čovečnosti.

Već je empirijski utvrđeno da smene vlasti ovde povlače tri ključna ponašanja, koja nemaju nikakve veze sa politikom i vođenjem države: ispoljavanje moći kao takve, revanšizam (osvetu) prema prethodnicima, i ispunjavanje mladalačkih snova odnosno lečenje godinama skupljanih frustracija. U društvima u kojima je bavljenje politikom pripravnički staž ljudima bez dana radnog iskustva, a ne kulminacija profesionalne karijere, potiskuju se praksa, znanje, oprez i moral, a sve se svodi na improvizaciju, bahatost i propagandno iskrivljenje činjenica.

Primera za ove tvrdnje ima napretek.

U Crnoj Gori, recimo, sećamo se kupovine raspalog trajekta iz otpisa, slučaja gde je kupoprodajna cena sama po sebi dovoljna za ozbiljnu istragu u svakoj ozbiljnoj državi? Brod je poneo klasično osvetničko ime i postao simbol revanšizma. Taj trajekt je kupio čovek koji je usred ozbiljne društvene krize i teških debata, potpisao ugovor sa stranom crkvom, koja ne priznaje državu domaćina i postojanje većinskog naroda u njoj. Jedan od dobitnika najveće crnogorske nagrade - pritom, za delo čije postojanje u tom trenutku nije ni potvrđeno - glasan je i negator crnogorske države i narodnosti. Odnosno, baš onih koji tu nagradu dodeljuju. Nagradu je uručio drugi takav negator - koji, opet, nema nikakve moralne dileme da od te države koju ne priznaje prima platu, ali onda, da dodatno zabode prst u oko ljudima kojima to nepriznavanje smeta, uručuje makete simbola jednog konfliktnog, kontroverznog i za Crnogorce tragičnog perioda.

Opravdavanja takvih postupaka svode se na licemerne baljezgarije i sarkastične osmehe. Pravne posledice izostaju, iako osnova ima više nego dovoljno. Kao i u slučajevima otvorenog odbijanja pojedinih lokalnih funkcionera da obeleže Dan nezavisnosti ili direktora škola da poštuju odluke institucija. I šta? Po svoj prilici — ništa. Jer bi svaka reakcija narušila postojeći balans, razotkrila suštinu, i verovatno izazvala novi krug kuknjava o ugroženim Srbima, za koje su neki političari stvorili iluziju da ni zakon ni moral ne važe.

A kad sam već kod „ugroženih Srba“, evo kako to izgleda u Srbiji.

Pravno nerešen slučaj pada nadstrešnice u Novom Sadu, protesti studenata i građana, kao i tvrdoglavo pozicioniranje vlasti na podeli na „mi“ i „oni“, stvorili su atmosferu duboke zavađenosti — bure baruta koje samo što ne eksplodira. Prvi zagovornik tog narativa je sam predsednik Republike.

Kad može on – to je dozvola da mogu i svi ostali. Uz „ritam“ iz propagandnih septičkih jama, koje u Srbiji pogrešno nazivaju medijima, mržnja, sadizam i prostakluk više se i ne kriju — postali su uobičajeno sredstvo borbe.

Nedavni slučaj još nerasvetljene smrti studentkinje Filozofskog fakulteta, poslužio je kao povod za novu eksploziju mržnje i izopačenosti. Bez obzira na to što okolnosti nisu razjašnjene, tragedija se koristi kao sredstvo obračuna: i sa neposlušnim organizacijama i sa „iritantnim“ pojedincima. Jedan režimu blizak javni akter, ujedno i LGBT aktivista, uputio je morbidnu poruku koja se direktno naslanja na tu smrt: „Ko ne skače - s petog sprata – taj je ćaci“. U isto vreme, visoki državni funkcioner upozorava roditelje da ne upisuju decu „na blokaderske fakultete jer će vam ih vratiti ... u kovčegu“. Nešto kasnije, tercira drugi visoki funkcioner, izjavom da studenti „nisu svesni da tamo ona policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“.

U jednoj državi, tako, zakon se povlači pred političkim interesom, u drugoj se odgovornost razvlači dok ne izgubi svaki smisao. U obe, međutim, ton je isti: isti prezir prema odgovornosti, isti cinizam, ista spremnost da se stvarnost izvrne i prilagodi potrebi trenutka.

A zapravo, gledamo istu sliku.

Dovoljno je poslušati ton.

U njemu nema ni politike, ni ideologije, ni državničke odgovornosti. Samo ogoljena mešavina ličnih frustracija, straha i potrebe da se po svaku cenu ostane na površini.

I tu se vraćamo na početak. Jer to više nije ni crno, ni belo. To je samo sudar različitih nijansi iste praznine.

Sive.

Možda je moj otac bio u pravu. Sve je, na kraju – pepito. Malo crnog, malo belog, dovoljno da se čovek zbuni i pomisli da gleda nešto smisleno.

A u stvari – samo još jedan uzorak preko iste sive tkanine, koju uporno odbijamo da nazovemo pravim imenom.