Zločinačko krivoslavlje

Ujdurma oko podizanja spomenika četničkom koljaču Pavlu Đurišiću je gadluk tako orijaških dimenzija da čoveku lako mogu da promaknu sitnice. Međutim, kao što kaže izreka – đavo je u detaljima. I to bukvalno.

U govoru održanom ispred crkve u Zaostru mitropolit Metodije je svašta nadrobio, nalupetao se kao što ima običaj, a u toj papazjaniji od blasfemičnih reči našao se i sledeći neprobavljivi odlomak: “Najveća tragedija i polom ovog naroda jeste što se ubijala duša ovoga naroda cijelih 80 godina, a evo ne prestaju ni danas sa svojim mentorima da uništavaju sve ono što je sveto i čestito u ovome narodu, sve ono što je temelj ovoga naroda - tradicija, vjerovanje, istorija - oni koji ubijaju dušu ovoga naroda, a to je najveći genocid, jer po onim rečima Gospodnjim kad kaže u Jevanđelju, hrabreći svoje učenike, on im veli: Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo.... vojvodi Pavlu i Dragoljubu su ubili tijelo, ali nisu ubili dušu... no bojte se onoga koji može i ima vlast i dušu pogubiti u pakao ognjeni i pakao vječni”.

Četnici i ustaše, braća po kami

Kako je Metodije nevešto sročio ovu svoju govoranciju, ispada da je Isus Hrist rekao kako su Pavlu Đurišiću i Draži Mihailoviću ubili telo, ali im nisu ubili dušu, a jevanđelisti su sve to lepo zabeležili. Nije baš zgodno umetati komentare usred citata, ali kad neko poveruje da je uhvatio Boga za bradu, onda je logično da pomisli i kako ume da drži besedu. No dobro, to je sporedno, glavno je da mitropolit Metodije propoveda kako su komunisti počinili genocid nad Srbima tako što su im ubili dušu, pa sve to potkrepljuje citatom iz Novog zaveta.

Nije to Metodiju prvi put da optuži komuniste za masovne pokolje nad Srbima, samo je ranije bio još inventivniji u paranoičnom izmaštavanju stvarnosti koja postoji samo u njegovoj zabludeloj glavi. Pre par meseci mitropolit je ovako zborio: “Od kraja Drugog svjetskog rata ovim prostorima caruje titoističko-ustaška koalicija koja gazi i ubija, i najveći genocid vrši nad srpskim narodom”.

Istorijske činjenice vele da je genocid nad Srbima počinjen u NDH, a da su partizani pod vođstvom Josipa Broza Tita uništili tu kvislinšku tvorevinu i stali u kraj ustašama. A dotične ustaše i Metodijevi voljeni četnici su zajedno služili okupatoru, borili se protiv antifašista i klali koga stignu. Tako da mitropolitove reči nemaju ama baš nikakvog smisla, to što on i gomila drugih ljubitelja četničkih pokolja žele da je prošlost drugačija, pa misle da pukim ponavljanjem laži, gluposti, falsifikata i besmislica mogu da promene istoriju – to je njihov problem. A naš problem je što takvi bizarni zločinoljupci dospevaju na vodeća mesta crkvene hijerarhije, umesto da budu izbačeni iz crkve zbog otvorenog služenja đavolu.

Svađa sa faktima

Antikomunizam je opaka boljka, pogotovo kad se udruži sa istorijskim revizionizmom i obožavanjem kvislinga i ostalih domaćih izdajnika. Razumljivo je da neko mrzi komuniste, da ima drugačije ideološke preferencije, ali mu to ne daje za pravo da izmišlja i laže kako mu padne na pamet. Činjenice su, na mitropolitovu žalost, neumoljive i nemaju nimalo razumevanja za njegove četničke tlapnje. Naime, demografski podaci pokazuju da se u vreme tog mitropolitovog fiktivnog titoističko-ustaškog genocida nad Srbima događala vrlo čudna stvar. Tokom čitavog socijalističkog perioda broj stanovnika Srbije je konstantno rastao, iz godine u godine, o čemu svedoče svi popisi od 1948. do 1991. godine. U toku te 43 godine, broj Srba se sa 4.823.730 povećao na 6.446.595.

Nakon tog perioda u kojem su Srbi toliko stradali pod zlim komunistima da im se rapidno povećao broj, životni standard i svi ostali pokazatelji dobrog i pristojnog života, najzad su na vlast došli crkveni velikodostojnici, nacionalisti, antikomunisti i razni ljubitelji četnika. Tokom njihove vladavine broj Srba je konstantno opadao, natalitet je u totalnom minusu, razlika između mortaliteta i nataliteta iznosi 35.000 na godišnjem nivou. Tome treba dodati još pedesetak hiljada ljudi koji svake godine napuste Srbiju, odlazeći ogromnom većinom u zapadne države koje Metodije smatra osovinom zla.

Masovna bežanija iz pravoslavnog raja

Srbi masovno beže, glavom bez obzira, iz te divne pravoslavne zemlje u kojoj caruje duhovnost metodijevskog tipa. Koliko do juče, ogromna većina mladih je želela da napusti Srbiju. Prema istraživanjima Krovne organizacije mladih od prošle godine, 49 odsto mladih namerava da se odseli iz zemlje, a 31 odsto ne isključuje mogućnost da nastavi život van granica Srbije. Kao glavne razloge bežanije iz pravoslavnog raja mladi su naveli viši životni standard (33,4 odsto), dostojanstveniji život (31,8 odsto) i bolje javne usluge (14,1 odsto).

Takođe, mladi su rekli da u inostranstvu ima više slobode, te da je van naše države bolje okruženje za zasnivanje porodice. Ubiše se patrijarh Porfirije i njegovi lakeji od govorancija o porodičnim vrednostima, ali mladi nisu slepi i ne daju se zavarati, njima je jasno da su to samo prazne reči, te da je razbojnički režim kojem crkva služi usmeren i protiv porodice i protiv pojedinca.

Takvo raspoloženje je dominiralo među mladim ljudima sve do pada nadstrešnice u Novom Sadu. Nakon toga su usledili masovni protesti predvođeni pobunjenim studentima, pa se ispostavilo da bežanje iz zemlje nije slobodan izbor akademske omladine. Oni bi radije da ostanu u svojoj zemlji, pod uslovom da ta zemlja postane mesto pogodno za normalan život. Dakle, ukoliko se uspostavi vladavina prava, poštovanje zakona, normalno funkcionisanje institucija, poštovanje dostojanstva ličnosti i slične vrednosti, listom uvezene sa onog zlog Zapada – mladi će radije ostati da žive i rade u Srbiji. Zanimljivo je da na toj listi željenih vrednosti koje bi trebalo da dominiraju u srpskom društvu nema ama baš ničeg od onog što Metodije smatra tradicijom, verovanjima, običajima, nacionalnim identitetom. Sve su to mladim ljudima okovi oko vrata i mozga.

Spomenik u duši

A kako je crkva reagovala na ovaj vapaj mladih za pravdom i istinom, za poštovanjem ličnosti, za utvrđivanjem odgovornosti kriminalaca, za obračunom sa razbojnicima, dakle – za hrišćanskim vrednostima? Patrijarh je sve vreme relativizovao stvari, pozivao na tobožnje pomirenje žrtve i nasilnika, u suštini – na pokornost zlikovačkom režimu mojem služi. Potom je Porfirije otišao na kanabe kod masovnog ubice Vladimira Putina, i tamo ponovio naprednjačke, informerovske laži o “obojenoj revoluciji”, sipajući optužbe na račun studenata.

Toliko o tome koliko crkva zaista brine o svom narodu. Reklo bi se da crkveni jerarsi u taj narod ubrajaju samo glasače SNS-a, radikala, socijalista i sličnih zlikovaca, potom pristalice četnika i drugih koljača, obožavaoce Putina i ostalih diktatora i ukoljica, dočim ljude koji drže do elementarnih etičkih vrednosti tretiraju kao izdajnike i izrode. To logički proizlazi iz sledeće Metodijeve konstatacije izrečene tokom iste besede, kako je “cjelokupni srpski narod... u svojoj duši i srcu davno podigao spomenik ovom velikom vojvodi”. Dakle, ko u duši nema spomenik ubici Pavlu Đurišiću, saradniku nacističkog okupatora kojem je Hitler dodelio odlikovanje, taj ne pripada srpskom narodu.

Ko je ovlastio mitropolita da govori u ime nekoliko miliona Srba? Otkud mu vlast da određuje ko pripada narodu, a ko ne? Odakle uopšte dolazi sumanuta ideja da se celokupan jedan narod klanja koljaču žena i dece, i da mu podiže virtuelni spomenik u sopstvenoj psihi? Toliko mitropolit voli taj svoj narod da bi mu rado podmetnuo sopstvenu naklonost prema najgorim zlikovcima i ukoljicama koji su hodali zemljom. Zaista, pored ovakvih duhovnika Srbima neprijatelji uopšte nisu potrebni.

Nezgodne činjenice

Što se tiče Metodijeve suludice kako komunisti već 80 godina ubijaju dušu srpskog naroda, te kako je to najveći genocid, to je takva budalaština da nije vredno ni komentara. Ovakve bljuvotine su primerenije kakvom pijanom propalitetu koji loče pivo ispred lokalne prodavnice nego crkvenom velikodostojniku, da ih ne izriče mitropolit SPC-a, na takve reči niko ne bi obraćao pažnju. Laži je najlakše pobiti elementarnim činjenicama, pa nije zgoreg navesti neke od njih.

Pre dolaska komunista na vlast polovina stanovništva Jugoslavije bila je nepismena, a nepismenost je bila najrasprostranjenija među ženama, čak dve trećina žena nije umelo da čita i piše. Taj broj je do 1961. opao na manje od 20 posto. U Jugoslaviji je 1945. bilo samo tri univerziteta i dve visoke škole. Trideset godina kasnije bilo ih je 158. Po broju studenata SFRJ je bila na četvrtom mestu u Evropi, iza Švedske, Holandije i SSSR-a. Između 1945. i 1960. broj visokoobrazovanih porastao je deset puta, na 500.000 ljudi. Zabeležen je podatak da je šezdesetih godina 381 državni muzej posetilo osam miliona Jugoslovena, a oko 4,3 miliona gledalaca je išlo u pozorište.

Uostalom, dovoljno je uporediti današnje tiraže knjiga sa tiražima u socijalizmu, to prosto ne može da se poredi. Zbirke poezije štampane su u nadrealnih 10.000 primeraka, na primer “Gospodin Kogito” Zbignjeva Herberta. Klasici objavljivani u čuvenoj Radovoj bliblioteci “Reč i misao” imali su tiraž od 20.000 primeraka. U jugoslovenskoj štampi iz šezdesetih godina može se pronaći podatak da čitanje knjiga spada u najomiljenije načine provođenja slobodnog vremena. Mada je sasvim moguće da mitropolit pismenost, čitanje, knjige, obrazovanje, kulturu, razvoj intelektualnih sposobnosti – drži za delatnosti pogubne po dušu, jer je mnogo lakše vladati zatucanim dušama koje tavore u mraku, neznanju i sirotinji.

Laža i otac laži

Dakle, po mitropolitu Metodiju srpska duša je bila izložena uništenju i genocidu u vreme kad su se Srbi opismenjavali i prosvećivali, kad su živeli u miru sa drugim narodima, kad su napredovali i u materijalnom i u kulturnom smislu, u vreme kad su vladali solidarnost, bratstvo i empatija. A onda su povratili dušu, opravoslavili se, vratili crkvi i srušili Vukovar do temelja, držali Sarajevo u opsadi četiri godine, proterali milione ljudi iz njihovih kuća, te kuće i stanove opljačkali i oteli od vlasnika, organizovali masovna silovanja, streljali u Srebrenici i na Korićanskim stijenama, trpali civile u hladnjače, kopali masovne grobnice, raskopavali primarne i pravili sekundarne i tercijarne grobnice po kojima su razasuli delove tela onih koje su pobili, e da bi zametnuli trag svom zločinstvu, rušili gradove, spaljivali sela, otvarali konc-logore i počinili još hiljade nepočinstava.

Čudno neko poimanje duše i onog šta je za nju pogubno. Ono što propoveda nesrećni mitropolit nema veze sa hrišćanstvom, ni sa pravoslavnim, niti sa bilo kojim drugim, to je neko zločinačko krivoslavlje. Upravo su njegove propovedi i dela dušegubni. Slaviti ratne zločince, podizati spomenike masovnim ubicama, stavljati idola u obliku spomenika Đurišiću u sakralni prostor – to su teške blasfemije pogubne po duše vernika, ali i svih ostalih ljudi, bez obzira na njihova lična uverenja. Pravoslavnim vokabularom rečeno, ono što čini Metodije, kao i mnogi drugi klerici, proglašavajući radikalno zlo za vrhunsko dobro – zove se sablazan. A kako reče Evagrije Pontski: “Ko sablažnjava svetovnjake, neće ostati bez kazne”.

Mada je najbolji komentar na mitropolitove reči i nedela izrekao sam Isus Hrist pre skoro dva milenijuma: “Vaš je otac đavo; i slasti oca svog hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži”.