Novinari u Gazi označeni kao "Hamasovi teroristi", a Izrael im dao dozvolu za rad

Kada je, nakon stravičnog Hamasovog napada, počela potpuna blokada Pojasa Gaze i izraelski napad bez presedana, stranim novinarima više nije bilo moguće da izvještavaju o stradanju civila u Gazi. Jedina novinarska ekipa koja je ostala i postala oči i uši svijeta za dešavanja u Gazi bila je lokalna redakcija Agencije Frans pres (AFP). Kao veteran novinarstva sa više od 30 godina iskustva i šef tog biroa, Adel Zanun upravljao je timom novinara, fotografa i snimatelja u jednom od najopasnijih i najizazovnijih okruženja za rad u svijetu, a svoju priču ispričao je za N1 Zagreb.

Zanun, čuli smo kako je biti novinar u Pojasu Gaze, ali možete li nam reći nešto više o tome? Kako je izgledao početak rata? Kako sada izgleda život u Gazi? Kako preživljavate?

„Ako ste novinar bilo gdje u svijetu, izloženi ste riziku. U Palestini ste izloženi još većem riziku. U Gazi ste u središtu vatre, pod vatrom. Možete poginuti u bilo kojem trenutku. Možete izgubiti porodicu, kolege, kuću, kao što se dešava nama. Govorimo o 264 novinara koje je ubila izraelska vojska, neke direktno, neke indirektno, neke u njihovim kućama, neke u redakcijama. Govorimo o stotinama kuća novinara, uključujući i moju. Moja kuća je potpuno uništena, kao i redakcija. Ovaj rat je zaista poseban slučaj, veoma drugačiji, težak, rizičan i opasan rat. Nije kao prethodni ratovi, mislim na četiri ranija izraelska rata u Gazi. Ali u čemu je problem? Najveći problem je to što kao lokalni novinari, palestinski novinari koji sarađuju sa međunarodnim ili lokalnim medijima, ne možemo da zaštitimo sebe, svoje porodice i svoj posao. Neprestano sve gubimo pod vatrom. Ponekad je ta vatra usmjerena direktno na novinare, jer Izrael ne želi da vidi novinare.“

Svaki put kada novinar bude ubijen u Pojasu Gaze, ili kada palestinski novinari budu ubijeni ili ranjeni, Izraelci obično kažu da su sarađivali sa Hamasom, da su teroristi i da rade za Hamas. Kako reagujete na to?

„Mislim da je vrlo jednostavno optužiti bilo kog Palestinca u Gazi, na Zapadnoj obali, u Jerusalimu, Izraelu ili Americi. Ako živi u Americi, lako ga je optužiti da radi za Hamas, bez obzira na to da li jeste ili nije – to je postalo uobičajeno. Mi kao Palestinci ne optužujemo izraelske novinare, naše kolege, da učestvuju u genocidu. Zašto? Zato što svi oni služe vojsku u okviru obavezne vojne službe, kao Izraelci. Svi su bili vojnici od jedne do tri godine. Ali mi ih ne optužujemo. Možete vidjeti doseljenike… Neki novinari su doseljenici. To je suludo, zaista je suludo optuživati nas. Neki novinari poput mene odlaze u Izrael sa izraelskom dozvolom. Kako možeš podržavati Hamas, a raditi u Izraelu?“

Imate izraelsku dozvolu za rad?

„Da! Dva dana prije rata bio sam u Izraelu. Pratio sam posljednje izbore prije rata, na kojima je Benjamin Netanjahu pobijedio. Bio sam u Jerusalimu i Tel Avivu. Pratio sam te izbore. To je suludo! To su besmislice!“

Održavate li kontakt sa izraelskim kolegama?

„Da, naravno.“

I šta vam kažu?

„Većina njih nas podržava. Većina je protiv ubijanja novinara i protiv onoga što Izrael radi novinarima. Govorimo o našim kolegama, uključujući AFP. U našem birou imamo izraelskog Jevrejina i izraelskog Arapina. Direktno sarađujem sa njima u AFP-u. Rojters, AP, BBC… to su naše kolege. Možemo zajedno da jedemo… Ali kada govorimo o izraelskoj vojsci i veoma radikalnoj izraelskoj vladi, to je nešto drugo. Imamo prijatelje Izraelce koji nisu novinari i koji podržavaju palestinsko pitanje i mir između Izraelaca i Palestinaca. Nisu svi Izraelci kao Itamar Ben-Gvir ili Bezalel Smotrič. Nisu kao doseljenici koji ubijaju palestinske civile na Zapadnoj obali. Tamo nema Hamasa! A ipak se ubistva i hapšenja nastavljaju. To je suludo.“

Očekujete li da će se situacija uskoro poboljšati?

„Nadam se da će se naći rješenje. Ali mislim, ne želim da govorim kao političar, da će sa Netanjahuom i ovom vladom to biti veoma teško.“

Teško je i zamisliti kako izgleda vaš život u Gazi.

„Katastrofa! Naš život je katastrofa.“

Kako izgleda vaš dan u Gazi?

„Kao novinar, kao čovjek, kao Palestinac i stanovnik Gaze, mislim da je budućnost veoma mračna za nas, za novu generaciju, za našu djecu. Veoma mračna! U Gazi nema života. Ali ljudi iz Gaze nemaju izbora. Gdje da odu, kako da žive? Izraelci su i prije ovog rata zatvorili sve puteve. Mi ne podržavamo Hamas, ali istovremeno ne možemo da prihvatimo ono što Izrael radi novinarima, našim kolegama koji su ubijeni ili ranjeni, i civilima u Gazi. Govorimo o 2,4 miliona ljudi, uglavnom civila. Da, govorimo o Hamasu, Islamskom džihadu, borcima palestinskih frakcija. Ali to je druga priča. Ako se bore vojska i borci, to je uobičajeno. Ali zašto su žrtve civili? Prema Ujedinjenim nacijama i međunarodnim organizacijama za ljudska prava, više od 80 odsto ubijenih u Gazi su civili. Šta možemo da uradimo?“

Šta možete da uradite za svoju porodicu u Gazi? Kako da im pomognete? Kako da ih zaštitite?

„To je veoma teško. Moja majka, braća – od kojih su dvojica novinari – sestre, bratanici i sestrići, rođaci, svi su u Gazi. Izgubio sam rođaka, brat moje majke je ubijen. Bio je civil. Njena sestra je takođe ubijena. Ubijena je i ćerka moje sestre, bila je mlada, imala je 20 godina. Izgubio sam rođaku. Ubijena je sa svojim mužem i djecom. Veliko pitanje je zašto i kada će ova agresija, ovaj rat prestati? Dosta je! Zaista, dosta je!“

Kako ste uspjeli da izađete iz Gaze i da li ćete se vratiti?

„Porodica mi je izašla sa porodicom kolege poslije šest mjeseci, a ja sam izašao poslije 207 dana. Bilo je veoma komplikovano. Naše porodice je evakuisao AFP, Francuzi, ali su evakuisane u Katar, ne u Francusku. Bilo je izuzetno teško napustiti Gazu. Ali mi patimo! I ovdje patimo! Jer nam je porodica i dalje u Gazi, ne možemo da im pomognemo.“

Mislite li da ćete se uskoro vratiti u Gazu?

„Naravno, želim da se vratim u Gazu. Ako Bog da, nadamo se da ćemo se vratiti“, zaključuje Zanun za N1 Zagreb.