Dva klovna

Nekako u isto vreme, dva političara u regionu - iako ih ne povezuju ni države ni "rang" položaja - kao da su počela da se utrkuju u idejama, stavovima i predlozima koji, najblaže rečeno, najčešće izlaze iz okvira uobičajenog za posao koji obavljaju i u direktnoj su suprotnosti s onim šta građani doista očekuju od njih.

Građane Srbije je počeo da o jadu zabavlja Aleksandar Šapić, gradonačelnik Beograda, a građane Crne Gore Andrija Mandić, predsednik Skupštine. Čini se da se u oba slučaja, sa stanovišta građana, uz njihove funkcije može staviti epitet "nažalost". 

Šapić je, tako, krenuo "rafalno" s izgradnjom kružnih tokova gdegod; pa sa idejom o izmeštanju ostataka Josipa Broza iz "Kuće cveća"; onda je podigao tenzije planom za podizanje spomenika kolaboracionisti Dragoljubu Mihailoviću; istovremeno izneo plan o uklanjanju grobova četiri narodna heroja sa Kalemegdana; koliko sutra treba da započne njegova ideja o rušenju Starog savskog mosta, a da drugi most nije napravljen; na potpuni saobraćajni haos u gradu "odgovorio" je farbanjem vozila gradskog prevoza u "nemanjićko plavo"; pa vređa i novinarstvu uči novinare; onda se pokazalo da kroz jedan novi kružni tok autobus uopšte ne može da prođe; pa je ispalo da na drugi ipak moraju da se vrate semafori, koji su uklonjeni kada je ta raskrsnica pretvorena u kružni tok, ali ti semafori neće imati zeleno...

Mandić je, opet, hvatajući se za rezultate popisa, koji - baš to je dokaz - nije dao onu sliku koju su želeli Srbija i velikosrpska iredenta u Crnoj Gori, počeo sa pričom o izmeni Ustava kako bi srpski jezik postao "službeni"; onda je reciklirao staru ideju o procentualnom učešću Srba u organima uprave, vojsci i policiji; pa opet nekoliko uzastopnih puta zaboravio tekovine NOR; pa opet po srpskim medijima pominjao ugroženi srpski narod; pa malo pretio koalicionim partnerima; pa menjao logo Skupštine; do najnovijeg "bisera" - kad je uklonio iz hola Skupštine crnogorsku zastavu i postavio Lubardinu sliku na njeno mesto, a kao reakciju na to po ko zna koji put ponižavao nacionalne Crnogorce.

U oba slučaja smo, skoro sasvim sigurno, u nabrajanju nešto zaboravili. Prosečan ljudski um teško može da procesuira toliki broj bisera u tako kratkom periodu. Da, većina ovoga običnom čoveku jednostavno izazove napad smeha i probudi nevericu da neko takav uopšte može da se bavi politikom, i to bi bilo sve - da nije štete koju ovakvi stavovi i činidbe prave.

Ipak, šteta koju Aleksandar Šapić pravi Beogradu je - kolikogod to strašno zvučalo - tek usputna, u osnosu na ukupnu štetu koju prestonici Srbije, kao i celoj Srbiji najzad, pravi režim Srpske napredne stranke. Beograd je, vele upućeni, postao svetski centar za pranje sumnjivog novca kroz stanogradnju. Zida se i gde može i gde ne može, najčešće gde ne može i apsolutno neplanski - jer Beograd nema ni kapacitet, ni strukturu, ni infrastrukturu da to iznese. Ti preskupi kvadrati sumnjivog kvaliteta donose ozbiljnu zaradu investitorima, lep procenat državi, ali i potpuni krah javnih službi. U tom ogromnom novcu zbog koga se Beograd pretvara u Dubai sa Ali Ekspresa, Šapić biva tek sitni šibicar, a novac straćen u - recimo - besmisleno farbanje gradskih autobusa - jer dosadašnja crvena (inače tradicionalna boja od pokretanja JGS u Beogradu 1892.) je za Šapića "socijalistička" - predstavlja tek "kusur" u odnosu na sve druge "projekte" aktuelne vlasti.

Šteta koju Andrija Mandić pravi u Crnoj Gori je, međutim, kudikamo ozbiljnija. I, iako je za verovati da to što radi - ne radi za klikere, u slučaju njegovog delanja materijalni aspekt je manje bitan. Upornim insistiranjem da jedan narod u Crnoj Gori treba da bude ravnopravniji od drugih naroda, uz fantamazgorije o "ugroženosti", on polarizuje crnogorske Srbe prema svim ostalim građanima, kojih je čak i u najnekritičnijem čitanju popisa - bar dvostruko više nego Srba. Upornim narušavanjem građanskog karaktera države on stvara i gaji antagonizam Srba prema svima ostalima, i revolt svih ostalih prema Srbima, a takav scenario pamtimo iz sukoba u bivšoj SFRJ i znamo kako se završio. Upornim provociranjem i ponižavanjem nacionalnih Crnogoraca on postiže samo generalizaciju njihovog revolta i zauzimanje tvrdih, dijametralno suprotnih pozicija, što nikada u svetskoj istoriji nije rezultiralo dobrim. Otuda je logično pitanje - koji su doista Mandićevi motivi da radi to što radi? Onda, i da li je moguće da crnogorski Srbi, koji su životno i suštinski u potpuno istoj situaciji kao Crnogorci, crnogorski Hrvati, Bošnjaci ili Albanci, ne vide u kom pravcu to vodi?

Tako da - imamo dva klovna, istih crvenih noseva, istih brada (jedan ima stvarnu, drugi duhovnu), istih lepih reči za četnike, istog prekomernog i neprimerenog insistiranja na srbovanju i srpstvu... ali s kudikamo različitim posledicama tog kerefekisanja. Posledica Šapićevog cirkuziranja je vizuelno i sadržajno uništenje jednog grada, u kome će život ipak biti moguć, samo teži. Posledice onoga šta radi Mandić mogu da učine nemogućim život u celoj Crnoj Gori, što je mnogo više od velikosrpskog plana da Crnu Goru učine nefunkcionalnom državom o kojoj će morati da brine "stariji brat".