Dijalog u kremaljskom paklu

Srpska pravoslavna crkva i njen šef, po milosti Vučićevoj patrijarh srpski gospodin Porfirije, pokušali su da sakriju o čemu je bilo reči na sastanku sa masovnim ubicom Vladimirom Putinom i njegovim duhovnim stubom odbrane satanskog zla, patrijarhom Ruske pravoslavne crkve gospodinom Kirilom. Na zvaničnom sajtu SPC pojavilo se par šturih, regularnih saopštenja o putešestviju patrijarha Porfirija i episkopa bačkog Irineja u daleku, ali srpskom srcu blisku Moskvu, na pokolonjenje ruskom diktatoru.

Na osnovu tih birokratskih vesti nije se moglo mnogo saznati šta se zbivalo u Kremlju. Međutim, Kremlj je smatrao da treba obznaniti javno proklamovanu pokornost srpske crkve ruskoj, te jasno izraženu ropsku podložnost srpskog naroda starijem i znatno krupnijem ruskom bratu, pa su objavili transkript razgovora srpske i ruske strane na sajtu Ruske pravoslavne crkve. Ponešto se tu izgubilo u prevodu, a i kremaljski špijuni su skloni šminkanju realnosti, tako da donosimo pravi transkript dijaloga u paklu koji smo dobili posredstvom šestog čula trećeg oka u petoj dimenziji.

Vladimir Putin: Vaša Svetosti! Dozvolite mi da vas srdačno pozdravim u Moskvi, kao i ovde u ovim odajama – ovde vlada posebna atmosfera. Vazduh je ispunjen nevidljivim prisustvom duhovima desetina miliona mrtvih koje su moji prethodnici pobili, ni krive ni dužne. Osećate li kako u vas gledaju milioni uplašenih očiju? Osećate li kako vam mrtvi dahću za vrat? Te odvratne lešine je nemoguće ubiti jednom zauvek, džaba smo se onoliko naradili po gulazima, oni se uvek vraćaju. Ne obraćajte pažnju na njih, navikne se čovek posle nekog vremena.

Veoma nam je drago što vas vidimo. Znam da Srpska pravoslavna crkva daje značajan doprinos jačanju odnosa između naših naroda, koji tradicionalno održavaju najtoplije, najbliže i najpoverljivije savezničke odnose. Dobro vam je poznata priroda tog savezništva: mi naređujemo, vi izvršavate; mi smo gazde, vi ste sluge. I to dobrovoljne. I još ste ponosni na svoje lance.

Već sam rekao da rusko-srpski odnosi uvek imaju poseban karakter, pa tako i danas. To je, između ostalog, zato što nas povezuju snažni, duboki, duhovni zajednički koreni. Ta povezanost zasnovana je na našem zajedničkom služenju duhu pogibli, zloduhu razaranja, anđelu uništenja, Abadonu. I vi i mi dobro znamo kome služimo i kome se molimo, Princu tame, Knezu ovog sveta, simpatičnom đavolku kog oni odvratni zapdnjaci, ogrezli u materijalizam i obezduhovljenost, predstavljaju naivno, kao nekakvo rogato i repato čudovište.

Uvek nam je drago da vas vidimo. Za 9. maj očekujemo predsednika Srbije u Moskvi na svečanostima povodom Pobede u Velikom otadžbinskom ratu. Nipošto u Drugom svetskom ratu. Kao što vam je poznato, za nas postoji samo otadžbinski rat koji je počeo 1941, kad je Hitler prekršio obećanje dato svetom Staljinu i napao SSSR. Ne znam šta mu je to trebalo, mogli su lepo da podele svet na dve sfere, nacističku i staljinističku, na dva konc-logora u kojem bi milijarde bednih ljudskih stvorenja skapavale. Ono što naši vrli predšasnici nisu uspeli da ostvare, nadam se da ćemo ispraviti mi, njihovi naslednici, Donald Tramp i moja malenkost.

Znamo da situacija na Balkanu nije jednostavna, i poznata su nam vaša nastojanja da ojačate poziciju Srbije, uključujući i značaj Sabora Srpske crkve koji ste održali. Kad već niste uspeli da proširite uticaj đ i stvorite Veliku Srbiju topovima i tenkovima, ubicama i haubicama, snajperima i gelerima, treba probati i saborovanjima i duhovnim sredstvima prinude, pomoću takozvane meke moći koja ume i da se stvrdne, po potrebi.

Uvek nam je drago da vas vidimo. Dobrodošli!

Patrijarh Porfirije: Gospodine predsedniče, izvinite, reći ću nekoliko reči – ne govorim tako dobro ruski, ali sve razumem. Vladika Irinej je takođe sa mnom, on govori veoma dobro ruski jezik.

Hvala vam što ste nas primili i čestitam vam Pashu, kad se već mora. Hristos vaskrse! Navodno. Mada ja u to, pravo da vam kažem, ič ne verujem, ali moram da zborim zvaničnu verziju priče, jer me na to obavezuje funkcija koju obavljam. Šta ćete, svi smo mi glumci u velikom svetskom teatru.

Želeo bih da vam se zahvalim za sve što činite na nivou vrednosti. Jer vrednosni temelj – bez vrednosti, bez ideologije – ne ideologije, kao što bi rekli, psihološki, već u suštini – nemoguće je živeti. A vaše vrednosti su naše vrednosti, vaša ideologija je naša ideologija. Učinke tih vrednosti i ideologije možemo videti svakog dana diljem odmetnute Ukrajine koja je odbila da vam se pokori i zato doživljava sudbinu kakvu zaslužuje. Te vrednosti su spaljeni i porušeni gradovi, mrtva deca, pobijeni starci, civili zatrpani u ruševinama zgrada, škola, biblioteka, domova kulture. Te vrednosti su razrušene crkve i druge bogomolje. Zaista ste učinili velika dela u služenju ocu našem, Satani.

Od vere sve zavisi: kako verujemo – takav je naš život, naše reči i tako dalje. A mi verujemo u silu, moć, snagu, razaranje, u atomsku bombu i osveštanog “satanu”.

Vi znate i sami ste rekli da su u prošlosti odnosi naših crkava uvek bili odnosi ljubavi i saradnje između Ruske i Srpske crkve. Mislim da je i danas tako… Da li se tako kaže?

Patrijarh Kiril: Tako je!

Patrijarh Porfirije: Moji prethodnici – patrijarsi Srpske Crkve – u prošlosti su uvek bili povezani sa patrijarsima Ruske crkve. I moj prethodnik, Njegova Svetost patrijarh Irinej, govorio je: nama Srbima treba… Kako je govorio?

Mitropolit Irinej: Samo trenutak, da premotam traku na prislušnom uređaju koji mi je Udba ugradila u mali mozak pre pola stoleća. Rewind, rewind, aha, evo ga: Govorio je da naša mala lađa, ploveći po uzburkanom moru, uvek mora biti vezana za veliki ruski brod.

Patrijarh Porfirije: Želeo sam da kažem da mi osećamo i verujemo da je to istina. Moram da kažem, da biste znali, a vi već znate, ali treba ponovo reći, da srpski narod gleda na ruski narod kao na jedan. Jasno je koji je to narod, onaj veći, silniji, moćniji, brojniji – ruski. Srbi su, dakle, Rusi, samo smo imali nesreću da nas onaj ćopavi Vuk svojom reformom odvoji od matuške Rusije, da prostonarodni jezik uzme kao osnovu za jezički standard, umesto da smo lepo zborili ruskoslovenski, kako kremaljski bog zapoveda. Tu grešku ćemo ispraviti u ovom veku i stopiti se sa velikim ruskim narodom, baš kao što su to učinili i silni emigranti koji su se preselili u Rusiju pre nekoliko vekova i uspešno asimilovali, za razliku od nas nesrećnika u Austro-Ugarskoj koji ostadosmo Srbi pukom greškom.

Ponekad može biti da je nada Srba velika, nada koja više zavisi od Rusije, ruske politike, nego od srpske. Možda je to paradoks, ali to tako izgleda samo onom ko drži do nekakve slobode, a za nas koji vrhunac života vidimo u robovanju Rusiji sasvim je normalno da imamo više poverenja u vas nego u sebe.

Pre dve nedelje bio sam u Jerusalimu i razgovarao sa patrijarhom jerusalimskim, mnogo smo razgovarali. Nije znao da ću biti u Moskvi. I kada smo govorili o pravoslavlju globalno, rekao mi je: Mi pravoslavni imamo jedan adut. Pitao sam: Koji? Vladimir Putin, rekao mi je. Te reči govore sve. Pošto ionako ne verujemo u Hrista, Oca, Svetog duha i ostale trice i kučine, ostaje nam vera u zemaljsko božanstvo, u vas, zato vam se ovom prilikom klanjam do zemlje i ljubim vam svetu desnicu nogu. Jedino ne znam šta ćemo mi mali pravoslavni raditi ako vi, ne daj bože, daleko bilo, pu pu, da ne čuje zlo – jednog dana umrete. Znam, znam, i meni to deluje nemoguće, kako jedini adut pravoslavlja da premine, to ne biva, ali ipak se pronose glasine da ste i vi samo čovek, ma koliko to izgledalo glupo, naivno i nerealno. Oprostite mi za ovaj trenutak slabosti i maloverja, lako je vama kad ste bog, pa ne padate u iskušenja i uninije, ali ja sam ipak samo smrtni čovek, iako sam patrijarh. Jasno je da ćete vi živeti večno. U suprotnom, da ste vi samo čovek, pravoslavlje bi ostalo bez jedinog aduta i bilo osuđeno na propast. Zaista je prava sreća da ste vi bog.

Treba naglasiti da smo vam zahvalni za sve što se tiče vaše podrške i stava vezanog za Kosovo i Republiku Srpsku, i naravno, Crnu Goru – tamo je naš narod, naša crkva. Pomagajte, ako boga znate, nismo mi krivi što nam je propao projekat teritorijalnog proširenja, to je sve plod međunarodne zavere belosvetskih sila sa zlog zapada. Dajte da spasimo što se spasiti da.

Vi veoma dobro znate da bez vaše podrške i podrške Kine ne znam šta bi bilo sa Kosovom. Bio sam tamo za Vaskrs, to je sedište srpskog patrijarha. Molimo vas da ostanete na tom stavu i učinite sve što je moguće. Jer – nezavisno od politike, nezavisno od ljudi, od vesti koje imamo – bez Kosova, mogu reći, i bez Republike Srpske, srpski narod je bez perspektive. Jer mi jedini smisao života vidimo u proširenim teritorijama, u golemoj državi, ne znamo baš šta bismo sa sobom činili na ovom svetu da nije tih težnji za osvajanjem i otimanjem. Ako ostanemo bez tih zemalja, možemo samo kolektivno da se samoubijemo, stvarni ne vidim drugo rešenje.

Naravno, imamo veoma dobre odnose sa predsednikom, i on vam je poslao pozdrav i rekao mi je da će 9. maja biti ovde nezavisno od okolnosti u Evropi i tako dalje. Kao što vam je poznato, ja sam samo formalno vođa crkve, a suštinski sam kurir predsednika Vučića i jedan od viđenijih članova posluge, nešto kao majordom.

Naš stav, što se tiče Kosova, Republike Srpske i Crne Gore, mislim i osećam da zavisi i od stava Ruske Federacije na globalnom nivou. Moja želja i želja većine u našoj crkvi je da u perspektivi, ako bude novog geopolitičkog razgraničenja, budemo blizu u tom ruskom okruženju.

Mitropolit Irinej: U ruskom svetu.

Patrijarh Porfirije: Da, u ruskom svetu, u pravoslavnom svetu. Iza gvozdene zavese, u brlogu gde ćemo moći da ovim nesrećnim vernicima radimo šta nam se prohte, da ih šišamo kao ovce i cedimo kao suvu drenovinu, kao što smo i do sada činili. O pravoslavlju smo razgovarali sa Njegovom Svetosti patrijarhom, to je onako, pojednostavljeno. I kod nas ovih dana imamo revoluciju. Kako se zove?

Mitropolit Irinej: Obojena.

Patrijarh Porfirije: Jeste, obojena revolucija, cvetnaja, Vi to znate. Pobunili se neki studenti i par miliona takozvanih građana zbog nekog tričavog ubistva 16 ljudi i sakaćenja još dvoje, usled korupcije, javašluka, nebrige i nestručnosti naprednjačke vlasti, čiji sam verni sluga. Ne znam zašto bi nekome smetalo neko sitno masovno ubistvo? Nisu im smetali onoliki pokolji, hladnjače, progoni, etnička čišćenja, masovne grobnice i genocid, nije im smetalo više od sto hiljada pobijenih, ko zna koliko ranjenih i milioni raseljenih, a sad se kurobecaju zbog nekog zanemarljivog broja mrtvih i osakaćenih. Odmah se vidi da tu nisu čista posla, sve je to plod tuđinskog uticaja.

Nadam se da ćemo to iskušenje pobediti, kao što bi rekli. Jer znamo i osećamo da centri moći sa Zapada žele da ponište identitet srpskog naroda i kulturu. Naravno, reč je o vrlo usko shvaćenom identitetu i kulturi, to je identitet koji nam je darovao Ratko Mladić, to je kultura smrti, ništa drugo  iz srpske tradicije ne priznajemo, pogotovo ne neke prosvetiteljske i emancipatorske, oslobodilačke, antifašističke sadržaje.

Hvala vam, što bi rekli, i neka vam Bog da snage, mudrosti. Naše molitve su uvek sa vama, i nadam se da Gospod pomaže. Pardon, Satana.

Vladimir Putin: Vaša Svetosti, govorili ste o identitetu. Tim se bavi crkva uopšte, a Ruska pravoslavna crkva pod vođstvom Njegove Svetosti patrijarha moskovskog i cele Rusije. Njegova Svetost patrijarh ulaže mnogo napora da bi ojačao naše tradicionalne vrednosti, naša duhovna načela sažeta u kratkim izrekama: Udri i ubij, zgromi i polomi! Ubij, zakolji da ništa ne postoji!

I uvek, kada se sastajemo, pominjemo i govorimo o našoj braći po pravoslavlju, i to je stav Njegove Svetosti. Uvereni smo da i u razgovorima sa vama o tome stalno govori.

Vaša Svetosti!

Patrijarh Kiril: Dubokouvaženi Vladimire Vladimiroviču, oče i bože naš!

Veoma sam radostan što je ovaj sastanak održan. Od svih pomesnih pravoslavnih crkava, Srpska je najbliža Ruskoj crkvi – po kulturi, po jeziku. Pa i ako govorimo o istoriji: naše zemlje nikada nisu ratovale, a ako su ratovale, onda samo rame uz rame protiv nekog drugog. Dobro, par puta smo žestoko zeznuli Srbe, dali smo njihove zemlje Bugarima, ali znate kakvi su Srbi – vazda ropski nastrojeni prema Rusima, oprostili bi nam i kad bismo ih sve pobili, a kamoli ovakve sitnice.

Dobro, hteli smo i da ih porobimo 1948, nismo uspeli, pobuniše se zlikovci, jer ih je predvodio onaj Hrvat Tito, ali zato danas ispravljamo tu grešku. Danas bi patrijarh Porfirije i njegov šef Aleksandar Vučić potpisali Rezoluciju Informbiroa. Ma šta potpisali, sami bi napisali tekst Rezolucije, dobrovoljno se samokritikovali i izvršili sepuku, jer nisu bili dovoljno pokorni velikom ruskom bratu.

I ta ljubav prema Rusima, prema ruskom narodu, prema Ruskoj crkvi, ona je organski ugrađena u kulturu Srbije, srpskog naroda. Zato su za nas to najbliži prijatelji, naša braća – i po duhu, i po životnoj filosofiji. Jer i mi i oni nemamo pojma šta bismo sa sobom, ni u šta ne verujemo osim u silu i moć, jedini smisao života vidimo u otimanju, samo da se ne bismo suočili sa sobom. Resantiman, osvetoljubivost, ogorčenost – to su osnovni sastojci i naše i njihove duše koja je zato u stalnom ratnom stanju.

A ako uzmemo istoriju, srpski narod i Srpska crkva nikada nisu izdali Rusiju, mada je bilo nekih primera koji su se nešto kurobecali, ali to ćemo sad zanemariti. Neke slovenske zemlje, nećemo ih pominjati, pod uticajem moćnih militarističkih zapadnih snaga menjale su svoju orijentaciju na neko vreme, potom su se kajale, ali su je menjale. Ima tih nekih slovenskih narodića koji odbijaju da priznaju kako je Rusija gospodar celog slovenskog sveta, a da je uloga sitnih naroda svedena na služenje Rusiji. Hoće gospoda da budu slobodna, budale. Srbi to nikada nisu činili. Ta ljubav prema Rusiji, ona je, možda, čak ugrađena u gene srpskog naroda, jer ima taj neki deo DNK zadužen za ljubavna osećanja prema drugim narodima, i to celim, prema svakom pripadniku ruske nacije, to mi moj unutrašnji biolog i genetičar govori iz malog mozga.

Sve to se veoma odražava i na međucrkvene odnose. Mi smo uvek u jednomisliju. Mislimo kao jedan, a on zebe od mnogo mišljenja. Jasno je, mnogouvaženi, uzvišeni Vladimire Vladimiroviču, da ste vi taj jedan koji je zadužen za mišljenje, a da smo svi mi ostali papagaji koji ponavljaju vaše reči. I kada na međupravoslavnim platformama dođe do nekih diskusija, uvek osećamo podršku Srpske crkve.

I onda, naravno, želeo bih da kažem da su Srbi, naravno, zapadnije od nas, tako je Gospod odredio. To je crkva koja se licem u lice susreće sa zapadnim svetom, od koga je, verovatno, dobila i dobijala mnogo korisnog u naučnoj i kulturnoj oblasti. Ali ono što se danas dešava sa ljudskim moralom, sa moralnošću na Zapadu – reći ću glasno, nema šta da se stidim – to je sve demonsko. Čist demonizam, što se vidi po tome da oni uopšte ne žele da budu deo Ruskog sveta koji bi se protezao od Lisabona do Vladivostoka. Mi malo ubijamo neke civile, silujemo, pljačkamo, osvajamo susedne zemlje, ubijamo novinare, intelektualce, aktiviste, opozicionare – a oni odmah skoče i ogovaraju nas. Odmah se vidi da su to nemoralni demoni.

Patrijarh Porfirije: Da, da, evo klimam glavom da potvrdim, baš sam uvežbao klimoglav, imam mnogo iskustva sa Vučićem.

Patrijarh Kiril: Zašto demonsko? Zato što je zadatak demona da čovek izgubi razliku između dobra i zla. Nema je. Postoji alternativa ponašanja. Crkva kaže: ovako se ne sme postupati. I reč Božja kaže: ovako se ne sme postupati. Na prime, Bog kaže: Ne ubij! Mi, doduše, ubijamo, ali u skladu sa Božjom zapovešću: Ne ubij, ako ti savest nije mirna pred tvojom nacijom. To je, doduše, smislio onaj fašista Hajnc, ali je očigledno da je bio bogonadahnut. A savremena sekularna kultura kaže: zašto ne, čovek je slobodan da postupa onako kako želi, to je jednostavno sloboda izbora. Kod nas toga nema, svi ima da postupaju onako kako kaže bog Putin. On određuje šta je dobro, a šta zlo. A na zapadu toga nema, nego svako radi šta hoće. Čista anarhija demonskog karaktera. Ovaj pristup uništava moralne osnove ljudskog postojanja, a za tim mogu uslediti strašne civilizacijske katastrofe. Jer ako čovek shvati da je slobodan, da nije rob, onda smo mi, kasta gospodara, direktno ugroženi. Šta će mi život ako ne mogu da gospodarim nad stotinama miliona robova? To nije život, to je besmislica.

Ljudi koji su danas ovde, za ovim stolom, i Njegova Svetost i vladika Irinej, oni su zaista duhovni vođe svog naroda koji se nije ni za šta pitao, njih dvojicu nije birao verni narod za lidere, već mala grupa povlašćenih episkopa o svemu odlučuje, jer je to u skaldu sa tardicionalnim vrednostima koje čiuvamo. Ta narodna stoka ne sme ni o čemu da odlučuje, kakva crna demokratija, gde bi nas to odvelo, to je čist satanizam. I znam kakvi su dobri odnosi u njihovim srcima prema Rusiji i lično prema vama. Njih dvojica prosto gore od ljubavi prema vama, dobro je što se sastajemo na javnom mestu, pred kamerama, da ste vas trojica sami u sobi, u intimnoj atmosferi, ko zna kako bi se to završilo, možda i nekim orgijama.

Zato je za mene danas emotivno veoma uzbudljiv događaj, zaista nadahnjujući – to što smo se svi sreli. Ali nadam se da će za tim uslediti neke dobre posledice u razvoju odnosa Ruske crkve sa Srpskom i Srbije sa Rusijom. Odnosno, nadam se da će nam Srbija i Srpska crkva biti još pokornije nego do sada, jer mi boljih i poslušnijih robova nemamo.