Neodrživi ministar

Prije par dana održana je sjednica skupštinskog odbora na kojoj se raspravljalo o naumu Ministarstva pomorstva da - paradoksalno - ugasi pomorski saobraćaj. Ministar Filip Radulović, čovjek koji je u Crnoj Gori vidio savršen poligon za eksperimentisanje svojim „vizionarskim“ poslovnim idejama, ponovo je zasijao: ovog puta briljantnom zamisli da država spasi pomorstvo tako što će prodati jedina dva broda koja još uvijek plutaju. Jer, zašto bi Crna Gora imala flotu, makar simboličnu, kad može imati - ništa?

U zemlji u kojoj se godinama govori o razvoju luka, jačanju pomorskih kompanija i afirmaciji pomoraca, ministar je odlučio da napravi strateški rez u vidu samoodrživog potonuća.

Ako je cilj da Crnogorska plovidba konačno pređe u kategoriju „pomorsko preduzeće bez pomorstva“, onda je ovo zaista istorijski potez. Naravno, sve je upakovano u priču o „održivosti“ i „zakonskim ograničenjima“, jer ništa ne zvuči bolje od birokratske verzije rečenice: „Nemamo pojma šta ćemo, pa ćemo prodati sve“.

Dok struka diže glas, ministar stoji čvrsto, ubijeđen da je najbolje rješenje upravo ono koje najviše liči na gašenje svijetla u sobi i pravljenje da problema nema. Na kraju, jedino što još ostaje da se proda jeste ideja da je ovo uopšte bila ozbiljna pomorska politika — ali bojim se da ni za nju neće biti kupaca.

No, ministar kaže da ne osjeća ni mrvicu odgovornosti za situaciju u kojoj se našla državna kompanija, što je pomalo čudno ako znamo da se ne radi o kadru Demokrata, već o kadroviku PES-a. Šalim se, naravno — kao da tu uopšte postoji razlika. Dakle, Radulović je „ubijeđen“ da je kompanija neodrživa.

Ali nemoj, narode crnogorski, da budeš tužan zbog ovoga jer nije sve tako crno kako izgleda. Jedina dva broda koja ima Crnogorska plovidba ćemo prodati, ali ćemo zato od tih para ipak nešto uraditi. Citiram ministra: „Meni je žao što se ovo desilo… Ali uradićemo nešto za Boku: u budžet Crne Gore ulazi kredit za kupovinu remorkera.” Dakle, za dva prekookeanska broda kupujemo jedan remorker, barku, čun... Kakva trgovina, kukala nam majka. Svaka čast, ministre, na ovoj poslovnoj viziji i doprinosu koji si donio ovoj državi!

Da li će sada premijer ugasiti ovo ministarstvo? Realno, potrebe za njim više nema. Nema brodova – nema ni pomorskog saobraćaja. Ili, da se možda samo uradi rekonstrukcija ministarstva, otpuste svi zaposleni osim ministra Radulovića, a njemu kupi jedna kapetanska kapica i imenuje za: Kapetana od belu lađu (remorker).

A nije nas ministar baš ni razmazio uspjesima. Sjetimo se da je, po dolasku iz Amerike, najavljen kao vanserijski ekspert za ekonomiju, biznis i finansije — i kako su u nevjerici ostale američke kompanije „Tesla“, „Google“ i ostale, kojima je, navodno, neizrecivo nedostajao. Imali smo ludu sreću da im ga „ugrabimo”. 

Mladi je ekspert, u saradnji sa svojim mentorom Milojkom Spajićem, ubrzo formirao čuvenu državnu kompaniju Montenegro Works.

Montenegro Works je bio zamišljen kao servis-mehanizam za „domaćinsko upravljanje“ državnim preduzećima — sa ciljem veće efikasnosti, transparentnosti i održivosti. Ali, osim što su Filip i par drugara tu mjesecima primali ogromne novčane naknade i beneficije, kompanija nije radila — ama baš ništa. Toliko veliko ništa da je Vlada odlučila da je ugasi zbog neodrživosti. Zamislite apsurda: kompanija koja se zvala „works“ — nije radila ništa.

Prije ove epizode, koja je propala prije nego li je i počela da radi, a nakon koje smo njenog „vizionara“ nagradili ministarskom funkcijom, Filip Radulović je bio u Odboru direktora Air Montenegra. Ako ste zaboravili - a ne bi bilo čudo zbog količine svakojakič čuda koja su se desila posljednjih godina - Air Montenegro, odnosno ToMontenegro, formiran je jer su naši „oslobodioci“ procijenili da je tadašnji Montenegro Airlines - neodrživ.

Pričali su kako je stara kompanija rupa bez dna i kako će oni to riješiti tako što će je ugasiti, stotine ljudi ostaviti bez posla i formirati novu za euro. Naravno da ništa od toga nije bilo ni približno istini. Za otvaranje nove kompanije potrošeno je više desetina miliona eura, stari dugovi nisu nestali, pa su i oni morali biti plaćeni. Sve u svemu - savršen primjer kako od nečega što je loše radilo (works) napraviti nešto što ne radi ništa, samo sada duplo ništa.

A sve je trebalo da nam bude jasno još onog dana kada je finansijski ekspert Radulović, upitan da detaljno objasni kako će funkcionisati program Evropa sad 2, uspio da izgovori samo rečenicu o minimalnoj plati i penziji. Detaljno - da detaljnije ne može. Kada je to postalo viralna sramota u regionu, njegove partijske kolege su „skočile” da ga brane time da „još nije dobro naučio svoj jezik“.

Sve je to i tada izgledalo veoma neodrživo - važno je da je sve u skladu sa Paf-Paf strategijom. A Crna Gora neka tone, poput Crnogorske plovidbe, koga briga.

Istina je jednostavna i neprijatna: Filip Radulović nije izuzetak nego pravilo. On je samo najvidljiviji simptom jedne šire, hronično neodržive vlasti koja se već godinama ponaša kao improvizovani tim amatera uvjerenih da je država laboratorija u kojoj se može eksperimentisati bez posljedica. Vlada koja sve probleme rješava gašenjem - kompanija, institucija, pravila, pa i logike - prirodno proizvodi ministre koji autentično vjeruju da se budućnost gradi prodajom jedina dva broda koje zemlja ima.

U takvom okruženju Radulović ne odskače mnogo: on je samo perfektniji oblik političke nekompetencije koja diše kroz svaki resor. Ako se ovakva vlast naziva „održivom“, onda smo mi kao društvo odavno pristali da živimo u državi koja tone planski, uredno i sistematski. Na kraju, najveći problem Crne Gore nije to što ima ministra koji sve proglašava neodrživim - već to što ima Vladu koja uporno dokazuje da je on, nažalost, potpuno u pravu.